Okej, mali razlog za slavlje – danas je tačno šest meseci otkako sam relociran iz Srbije! Napisa pre neki dan jedan idiot psovao patrijarha, pa zapalio – ne, ne, bilo je obrnuto. Napisa drugi nisi treb’o da se vraćaš, ovde te ne vole – ne, ne, nisam se vraćao, bez brige.
Neko takođe napisa Mare postao si fenomen, pojavljuješ se isključivo kao avatar, unutar ekrana, pa čak i na protestima! Da, da, bukvalno je tako. To su čari dvadeset prvog veka, mogu da živim na jednom mestu, a za svoju majku i za vas, živim u ekranu. Čak i kada zainteresovanim strancima dajem intervjue, to uglavnom radim iz ekrana.
Prošlo je, dakle, pola godine. U Beograd sam svraćao nekoliko puta. Svaki put mi je bio odvratniji, a pauze u dolascima sve su duže. Selio sam se ukupno četiri puta. Sada imam boravišnu dozvolu za Evropsku Uniju, a nadležne policijske uprave obaveštene su o mom gostovanju u EU.
Gostovanju, jer relokacija nije emigracija. Nije baš. Nije na početku. Na početku, to je samo rezultat želje nekoliko međunarodnih organizacija da ti ne padne “saksija na glavu”, te da i pored toga što imaš dugačak jezik, negde možeš da živiš kao čovek.
Ja sam, od šestog februara, u Evropi gost. Gost iz malo čudne zemlje, sa malo čudnom vladom, malo čudnim predsednikom i malo čudnim narodom, zašto ne upakovati sve to u jednu mračnu kutiju, na koju Srbija sve više liči što si duže razdvojen od nje.
Mogao bih da pišem o razlikama u cenama i kvalitetu proizvoda u supermarketima u četiri različite evropske zemlje, u odnosu na Srbiju, ali čemu. I sami znate da je u Srbiji sve skuplje, a ništa nije kvalitetnije. Mogao bih da pišem o tome kako je kada možeš da se muvaš okolo bez prepoznavanja. U dve reči: kul je.
Da je osnova moje prepoznatljivosti samo u mojim podkastima, knjigama, kolumnama i medijskim gostovanjima, ne bi bilo fer žaliti se na nju. Njena osnova, međutim, leži u bezbrojnim medijskim kampanjama režima, koje su od mene u Srbiji napravile stoprocentno prepoznatljivo hodajuće demonsko biće iz režimske TV dimenzije.
Ono što nije kul je osećaj da nemam gde da se vratim. Ups. Tome se nisam nadao. Iz Beograda bih ponekad odlazio na dve ili tri nedelje, ali uvek sa perspektivom povratka. Relokacija nema jasnu perspektivu povratka, njen cilj iscrpljuje se u promeni mesta boravišta, da možeš da živiš normalno i radiš opušteno. I prijavljuješ sve što ti je sumnjivo.
Svaki odlazak u Beograd svi moji domaćini (bilo ih je nekoliko za ovih 180 dana) dočekivali su sa užasom. Mislili su da će mi tamo otkinuti glavu. Uveravao sam ih da ne bi trebalo, jer ću se pridržavati internih pravila za život u Beogradu, kojih se pridržavam kada sam u Beogradu.
Kada bih se čitav vraćao iz Beograda, svi su se radovali. Bio je to, iz ugla onih koji su pomogli u mojoj relokaciji i brinuli o mojoj bezbednosti, veliki uspeh, a odlazak u Beograd svaki put nepotrebno kockanje. Prema zakonu, dokle god mi je prebivalište i dalje u Beogradu, ja tu moram da dolazim na svakih par meseci, makar na nekoliko dana.
Prvih nekoliko puta bio je to isti onaj buđavi seljoberski antigrad iz kog sam otišao. Poslednja dva puta, bila je to odvratna crna rupa u kojoj nemam šta da tražim, to se baš jasno osećalo. Poslednja dva puta, kada sam vozio ka Srbiji, osećao sam odvratnu jezu, koja bi nestajala tek kada bih je ponovo napustio.
Kada nisam u Beogradu, stalno mislim o Beogradu, kao o nečemu što više ne postoji. Formalno postoji, ali za mene ne postoji – fenomen koji je poznat verovatno samo onima kojima povratak u Beograd nije opcija. Nema više od pet stvari kojima bih tamo mogao da se obradujem. Tako je bilo i pre relokacije, tako je i sada. To se nije promenilo. Promenio se subjektivni osećaj Beograda, kao nečega čemu se vraćam.
Beograd je sada nešto odakle bih najradije pobegao, tačnije nešto gde se najradije ne bih vraćao. Kako vreme prolazi, tako je i verovatnoća da ću se vraćati manja, a osećaj je ambivalentan. S jedne strane ostao si bez svog grada, s druge strane, ostao si bez njega mnogo pre nego što si to sebi priznao. Kada dobiješ drugi grad, drugo selo, normalan grad, normalno selo, ti tuđi ljudi su ipak više tvoji, nego oni u Beogradu.
Kako to, kako to? Nemam pojma, meni se dešava prvi put. Verovatno je ovako bilo onima koji nisu mogli da izdrže Beograd ranih devedesetih, pa su iz njega otišli u neki normalan svet, gde su se našli razapeti između svoje nove realnosti i starih uspomena, balansirajući nad ambisom nepovrata.
Beograd je sada i odvratniji od onog početkom devedesetih ili su možda podjednako odvratni, ali na drugačiji način, u svakom slučaju, isti vladaju Beogradom i Srbijom kao i tada, samo još fali i da se zarati vatrenim oružjem.
Razmišljam o tome kako bi trebalo iskoristiti te nabujale uspomene na grad koga više nikada neće biti i ljude koji više nikada neće biti onakvi kakvih se sećam, ako ih uopšte i ima, kako treba pisati o Beogradu koji živi u mojim sećanjima.
Nisam prvi, štaviše, to je kliše. Oteraju te iz usranog Beograda, a onda kukumavčiš nad njime, da bi se možda vratio mator u neki sedamnaesti, potpuno drugačiji Beograd, jer taj grad se neprekidno menja, pitanje je samo u koji ćeš uleteti, da tamo na svakom petom ćošku plačeš za nekim nepostojećim vremenima, nepostojećim ljudima i nepostojećim gradom.
U najoptimističnijoj opciji (ima li ovde uopšte mesta optimizmu), trebalo bi da se promeni vlast u gradu, pa onda da prođe jedno pet do desert godina, da Beograd postane neki sto osamdeset šesti Beograd, u kom bih se osećao prijatno. U koji bih želeo da dođem. U kom bih želeo da budem.
Čitao sam jutros uspomenu Duška Petričića na Davida Albaharija, koji su obojica Zemunci i koji su se, početkom devedesetih, kada su bili otprilike mojih godina, obojica našli u Kanadi. Obojica su se, kada su osetili da je trenutak, a posle pada Miloševića, vratili u Beograd. Ja taj trenutak ne osećam. Štaviše, taj trenutak trenutno ne vidim. Pa ja tek što sam otišao. Ali sam makar shvatio da sam otišao.