Marko Vidojković: POČELO SVETSKO PRVENSTVO!

Sklopljeno je prećutno primirje, u kome se podrazumevalo da ćeš da navijaš za reprezentaciju i nećeš da razmišljaš o tome ko i na kakav način stoji iza nje.

05. decembar 2022, 10:29

Samo onaj ko nema oči i uši nije primetio neartikulisane izlive besa vođe svih Srba Aleksandra Vučića, prethodnih dana. Urlao je preko telefona, zaplićući jezikom i brljajući reči, dok je vređao Nenada Rašića, novog ministra u Vladi Kosova*, njegovu savetnicu Radu Trajković i premijera odmetnute pokrajine, Aljbina Kurtija.

Siktao je i dernjao se na Komesara za proširenje EU, Olivera Varheljija, vrištao kako neće u Tiranu, na sastanak EU - zapadni Balkan, pa su ga onda zajebavali kako sastanak u Tirani nije sastanak ako na njemu ne učestvuje i Srbija, te je na kraju zarežao, parafraziram: “Dobro, jebe mi se, možda i odem u Tiranu.”

Neki su mislili da je pijan, neki da je lud, neki da je sve to gluma, koja služi kao uvod u veliki obrt, prelazak Srbije sa dve na jednu stolicu i to pogrešnu i samo su delimično u pravu. On jeste i lud i pijan i spreman na diplomatski i politički salto mortale, ali u srži njegovog višednevnog popizditisa leži fudbal.

Naš gospodar života i smrti uporno se trudi da u taktici “hleba i igara” sebe nametne kao gospodara “igara”. Šutirao je pred novinarima penale u skupom odelu i još skupljim šimikama, lupao banane deci, upisao višu trenersku, nije krio da zivka telefonom igrače “Crvene zvezde” i izdaje im naloge za davanje goloval, slikao se u avionu sa reprezentacijom Srbije, pre meča sa Portugalom, zvao je Piksija, pa je opet zvao Piksija i ko zna još koliko puta je zvao Piksija…

… i naravno, reprezentacija je pukla. Poniženje iz 2018. se ponovilo, takozvani “orlovi” vratili su se kući posle grupne faze takmičenja, međusobno posvađani i ispraćeni nemilim slikama davljenja suparničkih igrača, te snimcima navijača Srbije koji šamaraju navijače Švajcarske, koji imaju tu privilegiju da, navijajući za tu zemlju, istovremeno navijaju i za Kosovo*, uz tračeve o tome ko je kome jebo ženu i slikama neke ekipice s lica mesta, sa transparentom “Živ nam bio predsedniče”.

Bio je ovo, dakle, predsednikov Mondijal. Bila je to njegova lična iracionalna marketinška investicija u reprezentaciju, kako bi se svaki njen eventualni uspeh pripisao (i) njemu. Uspeh je izostao. Neko bi rekao na drzak, a ja bih rekao na slikovit način, gostujući u jutarnjem programu TV Nova S, nastavio sam tradiciju sa prošlog prvenstva, kad sam, boreći se da spasim čast svoje zemlje, reprezentaciju Srbije nazvao reprezentacijom SNS.

Fudbal pratim dugo i ne sećam se da je neko ikada okupirao čitav jedan sport u nekoj zemlji. Sa vrha je naloženo da se Slavoljub Muslin, poslednji trener s intengritetom, otera, čim se reprezentacija plasirala na prvenstvo u Rusiji. Zamenjen je Mladenom Krstajićem, bez ikakvog trenerskog iskustva, dok je na čelu saveza bio predsednikov čovek od poverenja, bez ikakvih kvalifikacija za tu poziciju, Slaviša Kokeza.

Znamo svi kako se za “orlove” završila 2018. Pred početak ovog svetskog prvenstva, vlasnik domaćeg fudbala penio je jer su ga grobari izvređali na jednoj utakmici, izbacujući u javnost zabrinjavajuće podatke o tome koliko država para daje Zvezdi i Partizanu. Izjavio je i da je zamalo izbio građanski rat zbog izbora Bjekovića na čelo FSS (nisam se udubljivao, žao mi je).

Moj, neko bi rekao bezobrazan, a ja bih rekao lucidan nastup na jutarnjem programu nije bio samo rezultat želje da me više ne zovu tako rano na TV. Otvorena provokacija da reprezentaciju SNS ne mogu da smatram svojom, te da ću te večeri navijati za Brazil (nisam, inače gledao, nijednu utakmicu, do osmine finala), bila je reakcija na opštu fudbalsku histeriju koja je zavladala antidržavom Srbijom. Sa svih strana, iz svih medija, krenulo je, za mene nepodnošljivo, loženje na “orlove”.

Za ovo nije krivac Aleksandar Vučić. On nije toliki majstor hipnoze, da pomrači um “normalnim” ljudima, koji su se izložili kao blesavi na Piksijeve izabranike, zanemarujući činjenice koje su govorile da su to zapravo Vučićevi “orlovi”. Sklopljeno je prećutno primirje, u kome se podrazumevalo da ćeš da navijaš za reprezentaciju i nećeš da razmišljaš o tome ko i na kakav način stoji iza nje.

Patriotizam. Da li je to patriotizam? Nije, braćo i sestre. Ventil? Nije to ni venti, braćo i sestre, to je samo krunski dokaz zašto nam ide ovako kako nam ne ide. Nikada se nisam osetio toliko usamljenim i neshvaćenim kao onog popodneva, kad je vučićevski bes izliven po meni, iz svih propagandnih oružja, nekoliko sati pre poraza od Brazila.

Tada sam shvatio da je moja borba za bolju Srbiju, zapravo, uzaludna. Gledajući pametne i prosvećene ljude kako se pretvaraju u čopor koji slepo navija za reprezentaciju, ukapirao sam da imamo potpuno različite poglede na ovu zemlju. Oni zapravo na vladavinu SNS gledaju kao na rupu na putu. Kao na nešto što se da zakrpiti ili zaobići.

Ja to tako ne vidim. Ne vidim nikakav put, ja vidim provaliju i to ne provaliju ka kojoj jurcamo, već provaliju u koju smo upali i iz koje se svim srcem navija za fudbalsku reprezentaciju. Da li je to predaja? Verovatno, da. Izostanak bilo kakve nade? Pa, da. U beznađu je lakše biti iracionalan, tripovati da ćemo (vidite, i pored sveg truda, čak i meni se omakne da su to “naši”, jer zapravo jesu naši, a šta smo to “mi”, o tome bolje da ne razmišljamo) pobediti Brazil, biti svetski šampioni, živ nam bio predsedniče.

Ko je proglasio Piksija, bez gotovo ikakvog trenerskog iskustva, za genijalnog trenera? Onaj ko ga je na to mesto i postavio. Onaj ko mu je sastavljao tim. Onaj koji ga je zivkao i smarao ‘ajmo sad ovakvu takviku, pa ćemo sad onakvu taktiku (kladim se da je baš tako bilo). Namerno se išlo na Piksijev ugled iz igračkih dana, kako bi se navijači time ucenili i da sam dobio dinar svaki put kad sam čuo “Ma boli me uvo za Vučića, najvijam zbog Piksija”, sad bih imao dovoljno para da zapalim iz zemlje.

Kako je prvenstvo odmicalo, tako se epopeja reprezentacije sigurnim korakom pretvarala u katastrofu, međusobnim svađama, pljuvanjima, uzaludnim analizama i prognozama, koje su išle sve do “Ma, rasturićemo Švajcarce i idemo dalje”, bez dovoljno fudbalskog znanja da se skonta da smo (opet ja “smo”) na Mondijal došli, baš zato da bi nas Švajcarci ponovo ponizili.

Dok su Irance streljali dok su se radovali kada je njihova reprezentacija pukla od Amera, mi smo posle ispadanja nastavili kao da se ništa nije desilo. Dobro, svi su se posrali po Piksiju, ni krivom ni dužnom, jer njegovi trenerski kapaciteti jednostavno nisu ovome dorasli. Imajte, međutim, u vidu - fudbal nije samo taktika, trčanje, šut, gol, fudbal je oduvek bio nešto više - najvažnija sporedna stvar na svetu.

Mogao je bilo ko da sedi na klupi i da trči po terenu, završilo bi se isto - Vučićevim vrištanjem. Tako to ide, kada sportska reprezentacija ne predstavlja državu, nego provaliju. Kad su ispali, trebala mi je čitava osmina finala da prevaziđem traume sa početka takmičenja i da se nekako uključim, pred četvrtfinale, u kome će biti spektakularnih mečeva, jer ovo je ipak svetsko prvenstvo, ma kako govnjivo bilo.

Žao mi je, bez zezanja. I Piksija i fudbalera i njihovih žena i svih koji su svim srcem navijali za Srbiju, pa čak i sumanutog Aleksandra Vučića, koji se, potpuno nesvestan metafizičkih fudbalskih pravila, ponovo kladio na pogrešan tim. Sve je ovo jedna velika tužna bajka sa bezbroj ružnih završetaka.