Ovo mi je treći Punk in Drublic festival, prva dva sam gledao 2018 i 2019, u Dornbirnu, na tromeđi Austrije, Švajcarske i Nemačke. Bilo je to najistočnije dokle je taj festival tada stizao. Punk in Drublic, zamišljen kao festival panka i piva, zabranjen za maloletna lica, nastao je u SAD, 2017. Reč je o svojevrsnom nasledniku čuvenog Vans Warped Toura, s tom razlikom, što je na Warped bio dozvoljen ulaz maloletnicima, a točenje alkohola, koliko se sećam (bio sam jednom, u Bostonu, 2006) zabranjeno.
Hedlajneri su ono što je najbitnije kod oba festivala, sve sama američka pank rok i hard kor elita, svake godine drugi bendovi, ali svake godine prva liga muzike koju intenzivno slušam, a povremeno i stvaram, od 18. juna, 1991. I dok je Warped Tour bio sponzorski vezan za Vans, Punk in Drublic, nazvan po verovatno najpopularnijem albumu najvećeg pank panda na svetu NOFX, sponzorski je vezan za Fet Majka, frontmena benda, vlasnika izdavačke kuće Fat Wreck i u tom trenutku notornog pijanca i narkomana, koji to nije krio.
Fet Majk je najveća živa pank legenda, ne samo zbog muzike koju stvara preko tri decenije, bendova kojima izdaje albume, hrabrosti da otvoreno priča o svemu (“Zašto ovde nema kokaina”, “Predsedniče, pička ti materina”, “Volim da nosim kratke kožne suknjice”), jedinstvenog smisla za humor i izrazite inteligencije – mnoge velike pankere krasi ponešto od ovoga, ali ne sve to zajedno, plus neverovatna harizma, stoga nije čudo da je Punk in Drublic marketinški pojačan sa Fat Mike Presents.
Sponzori festivala u bile su privatne pivare, a svirali su bogovi lično: Bad Religion, Strung Out, Get Dead, Pennywise, Ignite, Dickies, Less Than Jake, Face to Face, The Bouncing Souls, Lagwagon, Anti Flag (nisu svi ovi bendovi svirali 2017 i 2018, neki su svirali i ove godine) i naravno, NOFX, kao hedlajneri. Plus brdo manje poznatih bendova, koji su svirali pre velikih imena.
Vans Warped Tour je u Evropi bio samo jednom, 1998. Stigli su čak do Budimpešte, potisnuo sam koje su veličine tada nastupale, jer zbog izbegavanja vojske nisam imao pasoš, a gomila mojih prijatelja i danas oduševljeno prepričava kako je bilo do jaja, jer tih godina je melodični hard kor, koji su svirali kalifornijski bendovi, bio u punom gasu. Siguran sam da ni Punk in Drublic ne bi prelazio okean da nije bilo incidenta na jednom od najvećih svetskih pank festivala, Punk Rock Bowling u Las Vegasu, kada su se Erik Melvin (gitara, NOFX) i Fet Majk, zezali na račun masakra koji je u tom gradu prvog oktobra, 2017, počinio Stiven Pedok (64), kada je, ispalivši preko hiljadu metaka sa trideset drugog sparta hotela Mandalay Bay, ubio 60, a ranio preko 400 posetilaca Route 91 Harvest festivala kantri muzike.
Dakle, 27. maja, 2018, tokom nastupa NOFX u Las Vegasu, poznati po tome da zbijaju šale koje nisu za osetljive između pesama, Fet Majk i Erik Melvin spontano su ušli u komunikaciju: “Svirali smo o muslimanima i niko nije pucao na nas” (kaže Fet Majk), “Pretpostavljam da u Vegasu pucaju samo na članove kantri bendova” (odgovara Melvin), “Barem su izginuli kauboji, a ne pankeri” (poentira Fet Majk) i posle ovoga NOFX ne samo da gube sponzorstvo na Punk in Drublic festivalu, već im je zabranjeno da sviraju bilo gde u Severnoj Americi. Festival je održan bez NOFX, što je pankere u publici iz večeri u veče dovodilo do ludila, da bi na kraju osnivači festivala digli ruke, a festival, na našu sreću, “prešao baru”. Pošto veliki broj bendova svira preko leta u Evropi, neki od njih su se uklapali u neke datume festivala, a u Dornbirnu, do koga sam vozio tastov auto jebenih šesnaest sati, 29. Juna, 2018, nastupali su: Bad Cop Bad Cop, The Bronx, Mad Caddies, Pennywise i NOFX.
Pet ozbiljnih bendova i poslednja dva na koja sečem vene. Uz to, Pennywise sam gledao prvi put. Najmanje tri hiljade pankera svih uzrasta i oblika napunilo je sajamsku halu, gledanje Pennywise iz prvog reda prošlo je bez posledica, ali NOFX me koštao naprslih rebara, kada me je talas pijanih Švaba nabio na šipku za koju sam se držao. I prva dva puta (2006 i 2007) zamalo glavu da izgubim gledajući ih, takva je atmosfera, naročito kad se trtiš napred. Ali vredelo je. Kao što vredi i priličan gubitak sluha na oba uveta (ne mogu više da čujem cvrkut ptica, što sigurno ima veze sa više od tri decenije slušanja muzike do daske, stotinama proba, te stotinama koncerata, a da nijednom nisam stavio čepiće u uši, niti ću) za koji najviše krivim DRI (Dom omladine, Beograd, 2004), kada sam mislio da cičanje u ušima nikada neće prestati. I zaista nije.
NOFX su i dalje bili na crnoj listi u SAD, što je Punk in Drublic ponovo dovelo u Evropu, u proleće, 2019. Kad kažem Evropu, mislim na Nemačku, Veliku Britaniju, Francusku, Italiju i Španiju i Dornbirn, kao nama najbliži. Neki od ovih, meni tako bitnih bendova, nastupali su i u Srbiji, tačnije samo tri – Bad Religion, No Use for a Name i Strung Out (dobro i Against Me i The Real McKenzies), a pošto je to tragično malo, dodaću i hard kor bendove sa istočne obale, Sick of It All, Madball, Murphy’s Law, pomenuti DRI, te kanadske bogove Comeback Kid. I to je, manje više, to. Za sve ostalo morali smo da putujemo na daleki zapad (ne računam britanske pankere, oni redovno dolaze, ali ja ih odavno ne slušam). Jel neko od američkog pankerskog krema o kom pišem nekad nastupao u Bosni i Hercegovini? I u Hrvatskoj je to retkost. Slovenija, ali, to je Slovenija, jebiga, ima jedan od najmoćnijih evropskih pank festivala, Punk Rock Holiday, u Tolminu, gde u avgustu, ako zaređate tri godine, možete da odgledate sve o čemu pišem.
Ali, ja sam odabrao Punk in Drublic, kao svoj lični pank festival. 12. maja, 2019, u Dornbirnu je nastupalo sedam bendova, i to: The Lillingtons, The Bombpops, The Real McKenzies, Less Then Jake, Lagwagon, Bad Religion i NOFX. Prošlo je bez fizičkih posledica, ne računajući dodatno oštećenje sluha. Pritom, nije baš ni lako drkati se sa 45 godina do tri pizde materine (tada smo doduše leteli do Ciriha, pa rentakarom nepun sat do Dornbirna), a onda u hali, mokroj od piva i znoja, punoj pijanih matorih i malo manje matorih Švaba, stajati i povremeno sedeti na mokrom podu, tačnije na rancu, punom majica i dukseva koje sam pokupovao. A onda krene Lagwagon, pa Bad Religion, pa NOFX i odjednom, ništa više nije teško.
Ej, stižemo konačno do evropskog Punk in Drublic festivala, 2022, kome je posvećen ovaj tekst! Počeo je prekjuče, 20. maja, u Vizenu, u Austriji, malo južno od Beča i malo zapadno od Mađarske, dakle neverovatno istočno. 2020. i 2021. nije bilo festivala ni u SAD ni u Evropi, zbog pandemije, a onda sam pažljivo pratio ko je sve i šta svirao na Punk in Drublic u SAD prethodnih nedelja (NOFX nekako skinuti sa crne liste) i nestrpljivo čekao da evropski datumi konačno budu potvrđeni, da kupim karte. To je bilo svega nedelju dana pre početka festivala. Karta je koštala 67 evra.
Line up, osam bendova! Pink Louds, Days’n’Daze, The Bombpops, Ignite, Talco, Me First and The Gimme Gimmes, Pennywise i NOFX. Do Vizena se stiže za šest sati vožnje od Beograda, odnosno tri i po sata iz Slovenije, odakle smo ovog puta naišli. Ovo je jedno od najpoznatijih festivalskih mesta u Austriji, smešteno u poljanama i brdašcima oko kojih je šuma, sa besplatnim parkingom i pet puta većim kampom, punim pankera-kampera.
Pikiram dolazak u pola šest posle podne, kada nastupa čuveni Ignite, sa novim pevačem Elijem Santanom, koji je zamenio, među Srbima ozloglašenog Zolija (nemam vremena i za to, moram za petnaest minuta da pošaljem tekst), a koje sam već gledao u Sofiji (sa ozloglašenim Zolijem i NOFX, 2007) i nisam tada bio impresioniran, ni energijom, ni zvukom. Šta kažete, prva tri benda? Jebe mi se. Santana ima tremu veću od kosijane, nije upevan, glas mu čas podrhtava, kao Zolijev, a kad ne podrhtava, zvuči daleko bolje. On je najslabija karika benda, jer ostali prže kao pomahnitali. Još uvek je dan, okolo se muvaju uveliko pijani i uduvani pankeri i pankerke, od kojih možete u mimohodu da dobijete samo osmeh.
Dobro, prošao je jebeni Ignite, najbolje su zvučale pesme sa njihovog najboljeg albuma Our Darkest Days i sa novog albuma, što je i logično. Sledi italijanski ska pank cirkus Talco, kod kojih mi se najviše svidelo to što sam za vreme nastupa sedeo na brdašcetu koje se nalazi odmah iza ogromne bele tende koja prekriva ovaj otvoreni prostor za svirke. Jedan lik je toliko pijan da skida gaće i uz osmeh svima pokazuje đoku, a oni mu uzvraćaju osmesima, umesto šamarima, kako bi možda neko od nas očekivao. Smiruje se tako što mu drugar pod nos nabija malu žutu gomilicu, koju ovaj šmrče i leže da spava.
Unaokolo se muvaju dežurni lekari i obezbeđenje, očigledno migrantskog porekla. Ne možeš da se ne zapitaš šta je u tim mladim uredno podšišanim glavama, dok tolike tetovaže, sise na izvolte i izbečene face bauljaju festivalom. Počinje ono zbog čega sam došao, najbolji kaver bend na svetu, Me First and The Gimme Gimmes, meni značajno prirasli srcu. Gledam ih prvi put. Plačem u nekoliko navrata, a oči brišem neopranom NOFX majicom koju sam kupio pre pola sata. Ne bih vas sad davio listom pesama, idite na setlist.fm, neko će već okačiti šta su svirali tog ili narednih dana, sigurno se nije puno razlikovalo. Ovo važi i za naredna dva benda.
Pošto sam se isplakao, ispevao i izigrao, malo sam opet sedeo na travi, a onda je počelo ludilo koje samo Pennywise može da napravi. Reč je o jednom od najjačih bendova uživo, savršenoj mešavini hardkora i melodije, koji su u stanju da publiku pošalju u ludnicu. Zvuk je bio fantastičan, Flečer je uporno pojačavao glasnoću gitare, setlista savršena (pogledajte na sajtu, već je izašla skoro identična lista sa svirke od narednog dana), a tokom pesme Bro Hymn, posvećene svim našim drugarima koji više nisu živi, setio sam se Vese Simonovića, pa sam i tu, jebiga, zaplakao.
NOFX. Za razliku od svih prethodnih nastupa kojima sam prisustvovao, Fet Majk je trezan. Mozak mu radi savršeno, peva savršeno, svira bas na trenutke samo levom rukom, zajebava ostale u bendu zbog svake greške, a grešaka praktično nema. Fazoni između pesama su i dalje brutalni, ali kada počne muzika, publika, umesto da podivlja, kao hipnotisana gleda i sluša NOFX koji zvuči kao na ploči. I pevamo, okej, ali uhvatio sam sebe da nekoliko puta prestajem sa pevanjem da bih slušao nešto što se retko čuje – sat i po savršenih NOFX. Poslednje tri pesme: Stickin’ in My Eye, Whoops I OD’s i Kill All the White Men. Ostale nađite na setlist.fm, neka dobra duša ih je uredno popisala posle koncerta idućeg dana, koji je, ako se ne varam, bio u Nirnbergu.
Došli smo u pet, odlazimo u pola dvanaest. Igrao sam, pevao i plakao. Imam 47 godina i ko zna koliko kila. Na putu ka parkingu, zalutali smo u kamp. Nekim čudom obrnuli pun krug i izašli na pravi put. Bauljamo po mraku dobrih 45 minuta. Pitam se da li ću riknuti, koliko sam se oznojio. Pa i ako riknem, vredelo je. Nailazimo na kampersku klonju, gde pijem ogromnu količinu vode iz česme, umesto samo malo, kako nalaže Ber Grils.
Konačno, evo i automobila, a za deset minuta eto i hotela. Popio sam barem dvadeset čaša česmovače i idućeg dana usledio je proliv, koji i dalje traje. Ispod snimka “Bro Hymn” koji sam okačio na fejsbuku, neko je okačio snimak iste pesme od narednog dana, što me je baš ganulo. Da li će ovo biti moj najslabije čitan tekst otkako pišem za BUKU? Najverovatnije. Pankera je oduvek bilo najmanje od svih, ali pank nije mrtav, niti će umreti, pre smrti moderne civilizacije.
Ocena festivala: pet od pet.