“Dvadeset četiri je godine od
kada je počela agresija korona virusa na Republiku Srbiju. Večeras nas u
Somboru ima ubedljivo najmanje u odnosu na prethodne ceremonije proslavljanja
moje velike pobede. I upravo zbog toga sam odlučio da večeras ne čitam lepo
sročene govore, već želim da bandrljam onako kako to najviše volim i da
dozvolim da me emocije u potpunosti savladaju.
Pre 24 godine je umrlo srpsko zdravstvo.
I to vam zvuči kao nevažna birokratska rečenica. Nije. To je mnogo više od
toga. Lično vi ste ga ubili. Od tada, više ništa što vam se događalo nije moglo
da bude gore od onoga što se desilo jednoj maloj zemlji, koja je bila kriva
samo zato što je bila puna zaostalih budala.
Danas sam gledao naslovne
strane iz tog vremena, najvećih domaćih listova i časopisa. Na svim naslovnim
stranicama sam ja, za razliku od svetskih časopisa, njihovih novina i medija,
na čijim su naslovnim stranicama bili neki drugi, danas potpuno zaboravljeni i
nebitni, za razliku od mene. Neprijatelj laže da je to bio sukob organizovanog
krminala, neorganizovane države i mafije sa prekobrojnim gupavim narodom. Lažu.
Lažu! To je bio moj sukob sa virusom.
Narod me je, dobro se svi toga
sećamo, naterao da uvedem vanredno stanje, iako sam se do poslednje sekunde
tome opirao. Penzioneri su organizovali veliki miting na Ušću, bilo ih je preko
dva miliona i uručili su mi zahtev da ih zatočim u njihove domove, samo da ne
bi pomrli. Nisam hteo. Nisam hteo, ali sam morao.
Kako da ne poslušam naše
najstarije i najdivnije, one koji su još odavno dali svoje živote da bi nas
bilo što manje, ne bi li para za mene
ostalo što više. Neki kažu da sam, kad sam ih, zajedno sam ostalom
stokom, pardon, bivšim narodom, pustio na slobodu, pokušao da izvršim genocid.
Autogenocid, tačnije. Kada govorite o genocidu, ono što je u genocidu kao
najtežem krivičnom delu najvažnijeje postojanje namere da uništite neku etničku
grupu, da uništite narod, versku grupu. A nikada niko nije pokušao da dokaže da
je nešto slično kod mene postojalo. Izmislili su sve.
Kako možete da pokušate da
pokušate genocid? Lagali ste. Sami ste nad sobom izvršili genocid, jer po
ukidanju vanrednog stanja niste hteli da nosite maske, niste hteli da slušate
mudre preporuke kriznog štaba. Praktično sam vam gurao kiseonik u noseve, Bog
da vam nerazumnu dušu prosti, lično sam obilazio sto četrdeset novoizgrađenih
bolnica i svakom pacijentu gurao kiseonik u nos, ali vi ste bulaznili, ne, ne,
to je pet ge mreža, hoćeš da nas ubiješ.
A samo sam hteo da sprečim
humanitarnu katastrofu.I vakcine sam vam obezbedio, a pre toga sam vas
edukovao, da znate da su bezbedne i da nema govora o teorijama zavere, kakve su
mogle da se čuju na prljavom neprijateljskom zapadu, koji danas, srećom ne
možete da vidite, ne samo jer više niste živi, nego i zbog zida, koji su oko
nas podigli, ljubomorni na mene i moje uspehe.
Niste hteli maske, niste hteli
vakcine, niste hteli stručnu, pravovremenu i vrhunsku medicinsku pomoć koju sam
vam obezbedio. Da, da, vama mrtvima se obraćam, koji ste izvršili genocid nad
samima sobom. Zato sam tokom naredne dve decenije, sa svojim timom eksperata,
napravio malu, od naroda oslobođenu, slobodarsku Srbiju. Naučio sam pameti Srbe
i ostale građane koji su u toj zemlji živeli. Naučio sam ih pameti jednom
zauvek.
Bežali ste iz zemlje kao pacovi, umesto da
se borite za mene, to jest sa mnom, za mene. U milionima ste bežali. Na sve
strane. Umirali ste u desetinama i stotinama hiljada. Sve zato što me niste
slušali, a ja sam hteo samo najbolje za sebe, za svoj tim, hoću da kažem vas.
Kidali ste mi živce. Kidisali te u julu 2020 glavama na policijske čizme i
pendreke. Ko ste vi da nam napadate policajce koji su na svojoj teritoriji i u
svojoj zemlji? Odakle vama pravo da čelima, bradama i ustima napadate naše
policajce? Ko vam je to pravo dao? Normalno je da ste dobili preko njuške, šta
je drugo policija mogla da radi, osim da interveniše u samoodbrani, uz pomoć
nekoliko neformalnih solidarnih grupa građana, kojima sam večno zahvalan.
Mislili ste naučićemo ga pameti. Jel ste
me naučili pameti? Ja vam kažem: niste. Ponosni i prkosni duh doživotnog
predsednika Srbije lomili ste i lomili i nikada ga niste slomili i nikada ga
nećete slomiti. I danas kada me pritiskate, kada tražite da dam opravdanje za
sve ono što ste neopravdano učinili samima sebi, kada tražite od mene da se
saglasim sa tim da i niste baš tako strašno i tako masovno stradali, govorim i
govoriću: Pa, gledajte u budućnost. Da, vama mrtvima se obraćam. Pogledajte
kako ste svetlu budućnost obezbedili svojoj zemlji i onima koji više nisu u
njoj. vašim bezumljem. A ja sam sve dao, sve sam uložio, iz dvojke u keca,
ovaj, sve sam dao da svi zajedno budemo u toj budućnosti, a ne samo ja i ovih
trista dvadeset osam preostalih građana.
Sve što ste sebi dali za pravo, drugome
niste nikada. Kako to dvolično i licemerno danas zvuči kada štitite vi nečiji
život, a mrtvi ste. A lepo je kada ga mi štitimo. A? I posle ja lud! Ko je lud
ne budi mu drug! Ko je lud, uleti mu ud! Ne, to je ipak nešto drugo,
oprostićete mi, ipak sam u određenim godinama, a živelo se pun gas, nije da se
nije trošilo i potrošilo. Nešto što vi nikada nećete znati, jer ste bili toliko
drski i bezobrazni, da odbijete moju nesebičnu pomoć u borbi sa virusom, a
kasnije i sa siromaštvom i zagađenjem, za koje ste sami bili krivi.
Gde ja posadim drvo, vi ga isečete, gde ja
počistim, vi isrpljate. Gde ja kažem ne može rudnik, vi me molite dovedi nam
rudare iz celog sveta, hoćemo pare, hoćemo pare. Hoću i ja pare, jebale vas
pare, pa ne mora zbog toga cela zemlja da strada. Zbog vaših usranih rudnika,
Srbija se danas svela na Sombor i Apatin. A i tu ne možemo normalnu vodu da
pijemo, nas trista dvadeset osmoro, nego moram da uvozim vodu za piće i kupanje
sa Anda, parama od vaših glupavih rudnika, rudnika, koji su vam došli
glave. Foto:
Tanjug/Jadran
Zlikovci će reći da nisam uspeo. Tajkunski
mediji, da su preživeli veliku seču novinara iz 2030. lupetali bi kako je
Srbija na stranputici. Pa kako da ne bude na stranputici sa tako glupavim,
pokvarenim i korumpiranim narodom, koji, srećom po sebe i po druge, a najviše
po mene, više ne postoji. Mislim da je moja obaveza da pokušam da vam oprostim.
Da, vama, koji više niste sa nama. I baš kao što piše ovde iza mene: Oprostiću
vam jer vas uskoro neće biti.
Pred nama je težak period. Može da se desi
da postanem star i umrem. Promenio sam sedamdeset osam puta sve organe, svakog
dana nekom od mojih zamrznutih klonova mora nešto da se iščupa, jer meni
otkaže. Za to ste vi krivi. Trošio sam se do nadljudskih napora, samo da bi
vama bilo bolje, ali vi ste bili tvrdoglavi i uporno ste insistirali na
sopstvenom raseljenju i istrebljenju.
Ljudi moji, to nema nigde, da narod ubišti
samoga sebe. Kud baš meni da zapadnete, tajki vam ga skarabudžim. Dobro, malo
sam se zaneo, ipak je ovo jedan mali svečani skup, u kamernoj atmosferi,
vodviljski ispadi uvek su mi bili i biće dozvoljeni, čak i kada su najjezivije
teme u pitanju. Ali, kao što rekoh, opraštam vam, Jeste da ste bili stoka i
gadovi, ali, opraštam vam.
Moje je da se jedinstveno borim za našu
zemlju, za naš Sombor i Apatin, za moju vodu sa Anda i moje bogatstvo,
pohranjeno u svim svetskim bankama, te u nekretninama na Marsu i Mesecu. Da
možete samo da vidite ova naša crna polja i mrtve oranice, bilo bi vam jasno kakvu ste grešku načinili
što niste prihvatili moju pomoć svaki put kad sam vam je nudio, a nudio sam vam
je svakog dana. Srećom, dece više nemamo, tako da opušteno možemo da čuvamo našu
zemlju i njen Ustav.
Ja bih još da trtljam, ali nema ko da me
čuje. Mogu da vam pričam o našoj neustrašivoj vojsci. Mi pre 30 godina nismo ni
imali vojsku. Danas je naša vojska mnogo snažnija, videćete to ako samo
pokušate da pisnete protiv mene. I vojska i policija. I vojska i policija i
parapolicija. Videćete to malo sutra, jer više niste živi. O jebote, koliko
dugačko trubim, podseća me ovo na moj govor u istom ovom gradu, 2023, kada sam
pred gomilom nedokazanog sveta govorio kako nije trebalo da se kačimo sa NATO,
kako su Albanci iz današnjih Sjedinjenih država Kosova, naša braća, a na braću
se silom ne ide.
Lično ja sam Miloševiću, 1999. rekao, kud
srljaš, ludače, zar misliš da ćeš pod bombama moći etnički da očistiš naše
komšije, naše prijatelje, našu braću. Zar misliš da se neće jasno videti da
žrtvuješ ceo narod i naš i njihov, zato što si zanemario pokrajinu dok si vodio
one kretenske ratove devedesetih, protiv naše bivše braće, koja su danas iza
ovih zidova visokih 150 metara. Alo, kretenu. Ali, ne. Manijak je to bio. Ušao
u rat i posle sam opet ja morao da vadim kestenje iz vatre, kao i svaki put,
kao i uvek, kao i ubuduće. A vi ste i tada i onda i dok god vas je bilo, bili,
naprosto, nepodnošljivi!
Neće biti da smo svi glupi. Neki smo i
šahisti. Neće biti da ne razumemo baš sve, ili možda baš zbog svega toga
razumemo bolje nego iko, to jest ja, odnoso Njegova visost, kako me već
godinama zovete, pa i vi mrtvi, čujem vaše glasove svake noći, kad se probudim,
obliven znojem, da mi menjaju krv.
Kukate, zapomažete, izvinjavate mi se.
Kasno je sad za izvinjavanje, ali nije kasno da vam oprostim. Moja poruka vama
je: Ha, ha, idioti. Dobro je što vas nema, jer da vas ima i da ponovo pokušate
da napravite sebi, a pre svega meni, neko sranje, onda ćete dobiti odgovor
ponosite, dostojanstvene i junačke Srbije, a naš odgovor je: Ne damo mene i
nikada me nikome nećemo dati! Živeće naš narod, ali malo sutra! Neka živi
Srbija! Živele Sjedinjene države Kosova! Molim vas, ne blokirajte mi račune u
inostranstvu. Aj’ zdravo.”