Juče, prvog jula, 2023, obeležio sam četiri godine otkako mi
je stigla prva pretnja smrću. Tačnije, Nenadu Kulačinu i meni je stigla. Još
detaljnije, profil pod nazivom Srđan Petrović je, u komentarima ispod poslednje
epizode u toj sezoni DLZ, na Jutjub kanalu TV Šabac, napisao je da će nas
“streljati kada dođe na vlast”.
Sećam se da me je Nenad zvao i to mi saopštio, kao i da mi
je reakcija bila to je neki kreten, ko ga jebe, ali iz NUNS su rekli da je reč
o krivičnom delu i da će oni u naše ime podneti krivičnu prijavu. Toliko je
pretnji usledilo narednih godina, da sam morao da se konsultujem s uspomenama
na fejsbuku, kako bih se setio o čemu je tačno reč.
Ne mogu da se setim ko nam je bio gost, ali se sećam da nije
bio neko posebno intrigantan. Ček da proverim. Da, jebote, Marko Bastać, kaže
Nenad. Jel se sećate Marka Bastaća? E toliko je davno to bilo. Tek što su
propali protesti “1 od 5 miliona”, tek što je počelo leto, sećam se kako nismo
mogli da skontamo šta je tog govnara moglo da izazove da nam preti streljanjem,
pošto smo poslednju epizodu DLZ u sezoni snimili krajnjim naporom.
Tako je to bilo na TV Šabac, kada stigne kraj sezone – jedva
čekaš da snimiš poslednju epizodu i onda dve nedelje ležiš u krevetu i gledaš u
plafon. Ovog puta, ležanje u krevetu moralo je da sačeka – monstrum je hteo da
nas pobije “kad dođe na vlast”. Pošto su nam se slegli prvi utisci i nakon što
smo, po reakcijama NUNS, Junajted medije, Cenzolovke i Reportera bez granica
shvatili da slučaj nije za zajebanciju, uhvatio nas je prvi strah.
Kada prođe prvo “boli me kurac, to je neka budala”, počneš
da razmišljaš. Napisao je kada dođe na vlast, što znači da je hteo da implicira
da trenutno nije na vlasti, što će reći da je u najmanju ruku simpatizer
vlasti. Neko iz vlasti je, dakle, pomoću ovog govnara hteo da nam začini kraj
sezone, pretnjicom smrću, eto, da vidimo kako ima i onih koji nas zamišljaju
kao leševe i to kao leševe koje su oni stvorili.
Šta je “Srđana Petrovića” motivisalo da nam preti nikada
nećemo saznati, kao što nismo saznali ni za maltene sve ostale, jer je
tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu NUNS-a, zato što je izostala Nenadova i
moja izjava u kojoj tvrdimo da se osećamo ugroženim. Ovo je laž, jer smo, posle
prvih izjava da nas jedna pretnja neće uplašiti i naterati da umuknemo, svoje
nastupe u javnosti korigovali.
Advokati su nam, naime, rekli da otvorena pretnja smrću, u
Jutjub komentaru, ne sme da se zanemaruje, jer čak i ako taj jedan gad nema
ozbiljnu nameru da nas “strelja kada dođe na vlast”, nekažnjeni javni poziv na
ubistvo otvoriće sezonu lova na Nenada i mene i ohrabriti ostale manijake da
pođu njegovim stopama. “Ne samo da treba da se osećate ugroženim, vi ste
ozbiljno ugroženi”, rekli su nam.
Fast Forward na jesen, 2022. Počinje Svetsko prvenstvo u
Kataru. Gostujem u jutarnjem programu TV Nova S i objašnjavam, između ostalog,
zbog čega ne treba navijati za fudbalsku reprezentaciju SNS. Nekoliko sati
kasnije, Republika, Objektiv, Alo i Informer objavljuju identičan tekst u kome
izvrću moje reči i prenose kako sam pozvao narod da te večeri ne navija za
“nacistićku reprezentaciju Srbije”, već za Brazil.
Za ovu kampanju saznao sam tako što su počele da mi stižu
pretnje klanjem i streljanjem, uz bezbrojne uvrede ostrašćenih praznoglavaca,
koji su odjednom isključili mozak i uključili fudbalsku loptu. Toliko je bilo
intenzivno da sam, kada sam uveče bio prinuđen da izađem napolje, kola vozio s
kapuljačom na glavi i suzavcem u krilu. Ćopavi orlovi igrali su svoj prvi meč,
a ja sam zverao u ostale šofere, da vidim hoće li me prepoznati i krenuti da me
psuju, kako mi se to obično događa, tokom sličnih kampanja.
Vučićevi miljenici su, srećom, pukli, pa se sve stišalo u
roku od tri dana. Do kraja njihovog sramotnog nastupa na prvenstvu, mnogi su mi
se izvinjavali zbog grešnih misli koje su ih spopale pod uticajem režimske
kampanje. Nijednu pretnju koja mi je stigla tog dana nisam prijavio. Svakog ko
mi se na neprimeren način obratio preko društvenih mreža, blokirao sam. Do tad
sam odavno shvatio da na srpsko pravosuđe ne mogu da računam, te da mi je
jedina zaštita sedenje kod kuće, dok se sranje ne stiša.
Ovakav modus operandi režima, koji stoji iza huškačkih
kampanja, ima za cilj: 1) da me cenzuriše i natera da triput razmislim pre nego
što ću neđto reći ili napisati, 2) da izazove nekog divljaka da me, obogaljen
intenzitetom hajke, napadne na ulici i 3) da me psihofizički obogalji, jer
život koji se sastoji iz sedenja kod kuće “dok ne legne”, a nikako da legne,
nije život.
Posle višegodišnjeg maltretiranja, desetina podlačkih
kampanja, više od stotinu pretnji smrću i hiljada najodvratnijih uvreda, bez
ikakve podrške i pomoći, zaključio sam da više ne želim da živim okružen takvim
svetom. Obratio sam se za pomoć strancima,
koji su smesta shvatili situaciju u kojoj se nalazim. U januaru, 2023, na dan
kada je Međunarodni PEN objavio saopštenje u kom mi pruža podršku, isti
govnoidi pokrenuli su kampanju protiv Nenada i mene, jer smo se usudili da
komentarišemo genocid u Srebrenici u epizodi DLZ, u kojoj je gost bio Teša
Tešanović.
Da se vodi hajka zaključio sam, kao i obično, po pretnjama
ubistvom koje su tog dana počele da mi stižu. Poslao sam tekst iz Informera
centrali PEN za Evropu i Aziju, a oni su doneli zaključak da nas (suprugu i
mene) treba skloniti što pre: “Ne možete da živite tamo”. U roku od dve nedelje
našli su nam smeštaj i, uz još nekoliko organizacija, pomogli da se sklonimo iz
srpskog čmara. Bilo je to početkom februara. Za koji dan proslavićemo pet
meseci od relokacije.
Znači, od relokacije, a ne od izgnanstva. Ne od izbeglištva.
Sklonili su nas da bismo mogli slobodno da živimo, sklonili su me da bih mogao
da nastavim da radim ono što sam radio i pre relokacije, bez straha za svoju
porodicu i sebe. Nisam tražio politički azil, niti ću ga tražiti. Ja sam
državljanin Srbije, ali, srećom, ne moram više da smrdim na gajbi nedeljama i
mesecima, jer niko ne obraća pažnju na sistematsko ubijanje mene i meni
najbližih, zato što sam nešto rekao ili napisao.
Niko ovo nije očekivao, ni vlast, ni opozicija. Očekivali su
verovatno da se ucrvljam i pandrknem, ubeđen da radim pravu stvar i da je teror
normalna posledica toga što radim. Neka puše kurac. Sada mogu da izlazim
napolje, a da me niko ne prepoznaje, a i ako me prepozna, nikom nije ni na kraj
pameti da rizikuje svoj boravak u civilizovanom evropskom društvu zbog
Vidojkovića ili Vučića.
Četiri puta smo se selili od februara do juna, ali ništa nam
nije tako teško palo kao kućni pritvor u Kenjigradu. Deo opozicije usudio se da
tvrdi kako se oni, jadni, bore iz Srbije, a ja sam, eto, pobegao preko. Neka i
oni puše kurac. Sve dok Boris Tadić nije minirao večernji dnevnik TV Nova S,
početkom marta, niko iz opozicije nikada nije stao u odbranu Nenada Kulačina i
/ ili mene. Šta mislite, zašto?
Ne pokušavajte da me pronađete. Ja nisam odbegli majmun iz
zoološkog vrta, pa da nagađate gde sam i da me lovite po belom svetu. Pre će
vas neko loviti, ako se slučajno sretnemo i popreko me pogledate.