Na samom početku opet ću da podelim svoje uverenje kako je „studentski nacionalizam“, koji tu i tamo baca senku na njihov istorijski protest, zapravo propagandno sredstvo koje je opravdano krajnjim ciljem – smenom mafijaškog režima.
Studentski protest je inače levog ideološkog usmerenja. Fakultetski plenumi, blokade na ulicama, građanski zborovi, generalni štrajk, direktna demokratija, ekološka borba, sve su to levičarski ideali, tako retki u modernom svetskom poretku, u kom se borba levih snaga uglavnom završava na rodnim i sličnim pitanjima.
Mislim da globalnom narkokapitalizmu, čiji je Srbija kućni ljubimac, daleko više smetaju leva od desnih skretanja studentskog protesta. Dok se protest zalaže za prava radnika i socijalnu pravdu onda je zgodno ignorisati ga, a kad skrene udesno, onda mu valja smesta skočiti za vrat, kako se to ovih dana čini, posle nacionalističkog krokija na Slaviji.
Ne kažem, ima sigurno i studenata koji su nacionalisti, pa čak i šovinisti, ipak su to deca svojih roditelja. Ono što oni zaista rade, mimo patriotskog folklora, odaje duboko nenacionalističku i humanu suštinu pokreta. Pažnja koja se posvećuje duboko ukorenjenom nacionalizmu u Srba, deo je demokratskog karaktera ovog protesta. Vidovdansko lupetanje o srpskim zemljama gde su srpski grobovi, liči na lika koji pre glavne tačke priča viceve onima sa manjim IQ, jer i oni su deo protesta.
Kao što rekoh, studentske proteste u Srbiji zapadni kapitalisti jedva da su primećivali, ali kad su studenti na tren posrnuli u nacionalizam, to se primetilo odmah. Zapad im je horski uskratio podršku, jedva dočekavši potez studenata koji će biti protumačen kao pogrešan. Protest je sad okarakterisan kao ekstremistički, čime je Žvalek ponovo potvrđen kao manje zlo u srpskoj političkoj ponudi.
Iako su za jedno popodne osudili studente jer su kukali za Kosovom, na zapadu trinaest godina nisu primetili kako srpski režim sve to vreme proizvodi i izvozi nacionalizam širom regiona. Žvalekova vlast verni je nastavljač šovinističkog kulta mržnje prema drugim narodima i nacijama, koji nas je doveo do propasti devedesetih. Sva režimska propaganda više od decenije neprekidno radi na širenju agresije prema komšijama druge vere i nacije, potpirujući kod podanika žeđ za krvavim sukobima, kojima bi porazi iz devedesetih bili poništeni.
To, dakle, niko nije provalio. Tako dolazimo do drugog teksta zaredom u kome možemo opušteno oterati u dupe naš dragi, isfolirani zapad. Za kraj, da se podsetimo – studenti se bore za demokratsko društvo, za šansu da postave pravila po kojima ćemo u budućnosti, moći slobodno i bez straha da glasamo za koga hoćemo. Stvarno, za osudu.