Vlast Milorada Dodika je prvi put u istoriji Milorada Dodika načeta. Više nego načeta – Dodik je poražen. Vidi se da ste, braćo, novi u ovome, po tome što se u ovoj pobedi, za sad, ne snalazite baš najbolje. Previše gledate u semafor na drugim izborima koji su se održali i čini mi se da ne shvatate da Miletovim padom na izborima za predsednika Republike Srpske, pada sve! Kakav član predsedništva, kakav parlament, bitno je da je Mile puko.
A puko je. To se videlo u izbornoj noći kada je osoba (nemam pojma kako se zove, jebe mi se i iz koje stranke dolazi) objavila pobedu. Medved je satima ćutao, pre nego što je promumlao da je ipak on pobedio. Ovo mumlanje, verujte mi braćo i sestre, došlo je tek posle detaljnih konsultacija sa mafijom, policijom, parapolicijom, batinašima, mufljuzima, kradljivcima glasova i režimskim medijima, koji su svi do izbora bili čvrsto u Dodikovim rukama, onda nekoliko sati nisu bili, a sad mu ispadaju iz ruku.
Trebalo je sve to konsolidovati, napraviti plan A, plan B i plan C, šta da radim jebote, pukoh? Trebalo je zvati telefone u Beogradu, iste telefone koje očigledno zove i nova predsednica Republike Srpske, a odakle se i njoj i Miletu šalje ista poruka: „Uz tebe sam“. Ono u čemu je ključna razlika između njih dvoje je to što ako građani Republike Srpske na ulicama odbrane njenu pobedu, ne postoji šansa da se ona pretvori u novog Dodika. Ulica, odnosno građani, biće nova vlast i novi kontrolor svake vlasti. To je, međutim, kraj ove priče. Vratimo se na početke.
Slobodan Milošević, koji je pojam i za Dodika i Vučića i svakog drugog balkanskog autoritarnog šupka, doživeo je samo dva poraza na domaćem terenu: prvi, 1996, kad je na lokalnim izborima izgubio vlast u skoro svim gradovima u Srbiji i drugi, 2000, kad je izgubio od Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SR Jugoslavije u prvom krugu. Oba puta isto: opozicija je objavila pobedu (opozicija nikada ne objavljuje pobedu ako nije zaista pobedila, tako je i kod vas), onda je režim ćutao, pa je režim proglasio pobedu, ili su izborne komisije poništavale rezultate izbora, pa za njima sudovi, cela moćna Miloševićeva državna mašinerija stala je u odbranu diktatora.
Narod, odnosno građani, pratite me sada dobro, uradili su sledeće: instinkt ih je masovno isterao na ulice u izbornoj noći da se raduju Miloševićevom porazu (toga kod vas nije bilo, u stvari, još gore, bilo je, ali u gluvo doba noći, kada je autokrata pokrao izbore i proglasio pobedu, pa su se njegovi buzdovani okolo vozali kolima i trubili po uspavanim ulicama Republike Srpske), a kad su shvatili da im režim krade pobedu, instinkt ih je masovno isterao na ulice da tu pobedu brane. Tačnije, da brane princip smenjivosti na izborima.
Nije bilo bitno ko je bio za SPO, ko za DS, ko za GSS, svi su bili, ma šta svi su bili, svi SMO bili na ulicama, da se borimo protiv izborne krađe, da branimo izborne rezultate. Svakoga dana! Tri meseca! Bio je to izliv pravedničkog besa, koji je iza sebe imao konkretan rezultat – pobedu na izborima. I završilo se pobedom. Posle se SPO u Beogradu prodao Slobi, ali nema veze. Videli smo da možemo da bacimo diktatora u nokdaun.
Nokaut je usledio 24. septembra, 2000, kada su održani izbori za skupštinu SRJ i predsednika SRJ, na kojima je, kao što rekoh, Koštunica oduvao Miloševića u prvom krugu. Danas se ispredaju bajke o tome kako nije to bilo u prvom krugu, alo, gde ste bili 24. uveče, kada smo na beogradskim ulicama slavili pobedu? Milošević je ponovo posegnuo za krađom glasova i prošao je gore nego prošlog puta – izgubio je sve. Bes građana zbog odbrane pokradene izborne pobede, doveo je do toga da petog oktobra nije samo odbranjena pobeda Vojislava Koštunice, već je oboren režim koji krade glasove. Kao kula od karata, sve se srušilo, svi mediji postali su slobodni, crnogorska SNP je ušla u koaliciju sa DOS na saveznom nivou i kad se nešto takvo desi, sve se ruši do temelja. Tri meseca docnije, održani su vanredni republički izbori na kojima je DOS pobedio sa skoro 80 odsto glasova, a Đinđić postao premijer.
Šta je posle bilo, nema veze. Nema veze, jer ovo nije priča o tome šta je posle bilo, nego o tome kako se pobeđuje vođa bande koja krade izbore. Kada takvog tipa pobedite na „njegovim“ izborima, on je već nokautiran. To što je i on proglasio pobedu, ne sme da deluje demotivišuće, naprotiv, upravo to treba da bude gorivo koje će građansku borbu odmah i masovno premestiti sa institucionalnog (izbori) na vaninstitucionalni teren (ulica).
Zato nije bitno ni kako se zove nova predsednica, ni iz koje je stranke, pa čak ni to što je iskenjala kako će pratiti spoljnu politiku Srbije, umesto Bosne i Hercegovine. Razumem ja bosanskohercegovačku dramu, razumem ratne traume i nacionalne podele, ali ne razumem kako je moguće da kod građana RS prolazi iluzija da je Dodik isključivi branilac interesa srpskog naroda u BiH, taj bedni uništitelj, prevarant i Putinov hrčak. Ne mogu da vidim dovoljno jake argumente zašto Republika Srpska još uvek ne gori.
Ne bukvalno da gori. U svakoj pravdoljubivoj i demokratskoj srpskoj glavi mora da bukti požar jer je nokautirani gubitnik na izborima bio tako drzak da proglasi pobedu. Videli smo jedan solidan protestni skup opozicije u četvrtak, na kome je puno ljudi šetalo, ali, braćo i sestre, kao da nemate viziju šta dalje. Niste na ulicama da bite branili ženu kojoj ne znam ime, niti njenu stranku kojoj takođe ne znam ime. Na ulicama ste jer branite demokratski poredak Republike Srpske, princip da se vlast dobija i gubi na izborima, da slavite to što ste na izborima pobedili izbornog kradljivca i da po svaku cenu branite svaki pošteno prebrojani glas.
Da li je moguće da ta vucibatina ima toliki autoritet da ste mirno prešli preko njegove bezočne laži da je pobedio na predsedničkim izborima i pomirili se s time uz argument: „Mile je to, prejak je.“ Nije Mile prejak! Mile je nokautiran. Svaki radnik, građanin i student mora svakog dana da izađe na ulicu, jer ovog puta, taj izlazak na ulice, odbranom izborne volje građana, konačno vodi u pobedu.
Svake batine koje dobijete vredne su te bitke. Pronađite u sebi vrelu krv junačkih predaka koji su u Vojnoj Krajini branili Evropu od Osmanlija, koji su zajedno sa svojom braćom preko Drine i svojom braćom među drugim južnoslovenskim narodima pravili zajedničku državu, koji su složno ustali protiv ustaške kame i posle rata gradili novu Jugoslaviju. U krajnjoj liniji, tu vrelu krv pronašli ste u sebi i kada ste pravili Republiku Srpsku, zavedeni pokvarenom i podlom nacionalističkom propagandom iz Beograda.
Sad je čas, braćo i sestre, da se sve ispravi. Da se opere krvavi srpski srebrenički obraz. Srušite monsrtuma koji vas godinama zaslepljuje mržnjom, a usput mlati pare, isto kao što su to radile i srpske ratne vođe devedesetih. Dobro je što nije priznao poraz, baš zato što će biti srušen na ulici. Protest koji sledi je šansa, ne samo da se otarasite jednog odvratnog nacionalističkog parazita, već da konačno pogledate svoje sugrađane i komšije drugih nacija u oči i iskreno im pružite ruku pomirenja. Kad pokažete svoju snagu rušeći bandu na ulicama, biće vam lakše da preko usta prevalite tako preko potrebno izvinjenje, za sve što je rađeno u vaše ime.
Kunem vam se, to je sve što ostalim građanima Bosne i Hercegovine treba svih ovih godina. Istraživanja o inteligenciji naroda Evrope kazuju da su Srbi iz Srbije najgluplji, a vi iz BiH odmah ste iza. Zato i jeste u tom fazonu „Aj ti prvi“, „Jok, aj ti prvi“. Aj vi prvi, braćo moja iz Republike Srpske, obradujte Evropu odlučnom građanskom revolucijom, a onda, opet vi prvi, dok vam se znoj od uličnih bitaka sliva niz čelo, okrenite se građanima Federacije i kažite: „Dosta sranja, bolan. Izvini, ako možeš. Hajd’ da od ove lepe zemlje napravimo normalnu državu.“ „Ma, izvini i ti, ba“, pretpostavljam da bi bio odgovor, „al’ kontam veće si sranje napravio, pa sam čekao da se ti prvi izviniš.“ „Volim te.“ „Ja tebe više!“ „Da se nikad ne obriše.“
Okej, mašta može svašta. A život može još više. Idemo, braćo, u pobedu! Pade Mile!