Počelo je kao “mesto za prijatelje”. Majspejs, da budem
precizan. Mesto za prijatelje, koji kače svoju omiljenu muziku i svoje omiljene
filmove i knjige i svoje slike sa letovanja i sa klozetske šolje.
Bilo je to davno, sredinom dvehiljaditih. Ova, prva masovna
društvena mreža, kao što se vidi iz prvog pasussa, nije bila predviđena za neke
obične prijatelje, ona je bila prilagođena činjenici da je internet mesto za
obrazovane korisnike, koji čitaju knjige, gledaju filmove, slušaju muziku i ne
samo to, nego imaju i svoje top listice omiljenih knjiga, filmova i muzike i ne
samo to, bilo je to vreme kada su kamere na telefonima dobacivale jedva do dva
megapiksela, a “drugari” sa Majspejsa su se svejedno slikali i kačili svoje
slike u albume i onda su se konektovali, pa gledali jedni drugima slike, pa se
muvali u inboksu, drkajući na te iste slike i…
…onda je fejsbuk sve to pregazio roku od jedne godine, makar
u Srbiji. Zato što fejsbuk nije insistirao na muzici, filmovima, knjigama, nego
samo na slikama, to jest drkanju na slike i muvanju u inboksu. Nisi baš morao
da budeš načitan i muzike naslušan da bi bio na fejsbuku. Dovoljno je bilo da
budeš ljudsko biće sa slikama. Dakle, stoka. Kad znamo koliko je ljudska stoka
brojna, nije ni čudo što je fejsbukov koncept “druženja” samleo Toma i njegov
Majspejs, čiji su se korisnici, posle manje ili više opiranja (ja sam svoj
nalog na fejsu aktivirao 2008) utopili u
ljudsko blato riba u kupaćim kostimima i likova s uvučenim stomacima.
Beše to kraj dvehiljaditih. Korisnici fejsbuka bili su
uglavnom u drugoj polovini dvadesetih ili u svojim tridesetim godinama, da ne
kažem u prajmu. Dok je muvanje na Majspejsu bilo uglavnom “pošteno”, fejsbuk je
na keca postao mesto lažnih profila, uhođenja, drkanja iz tame i bračnih prevara.
Al’ dobro, takav je svet, mutan i kvaran, a ovo nije klasična priča o tome kako
nam treba bolja mreža, mreža koja neće buditi najgore porive u nama, kako je to
radio prokleti fejsbuk, krivac za tolike rasturene veze i brakove i mreža baš
po našoj meri.
Ovo je mnogo jezivija priča. Posle 2010, desilo se naglo
elektronsko opismenjavanje i najgore ljudske stoke, kojoj je fejsbuk bio
prirodan brlog u koji će uleteti. Osim stoke, došlo je i do elektronskog
opismenjavanja bumera, pa su se tako na fesjbuku u poslednjih desetak godina
našli i ljudi rođeni pedesetih, pa čak i ranije! Svi smo se našli na fejsu! A
onda je počelo da se umire.
A mislili smo da se to nikada neće desiti. Prvo se umiralo
van fejsbuka, “redom”, što bi rekle babe, ali onda je počelo da se riknjava i
na fejsu. Sećam se prvog slučaja, bilo je to davne 2009. NIsam znao šta da
radim. Bio sam na sahrani, vratio se kući, a eto ti njega, smeje mi se sa
fejsbuka. Da li da ga brišem? Ne, jebote, neću da ga brišem. Ali, on mi se
smeje! Neću ga, međutim, brisati. Nek se smeje. Neka bude makar negde još malo
živ. I onda je neko od njegove porodice vajda javio fejsbuku “Alo, ovaj umro,
brišite mu profi” i više ga nije bilo da se smeje, što me je, kad se sve
sabere, smorilo.
Fejsbuk je brzo uvideo da će mu svi korisnici pre ili
kasnije pocrkati, pa se postarao da u “settings” ukucaš osobe koje su ovlašćene
da kontaktiraju korporaciju ukoliko otegneš papke, što gotovo niko od nas
sujevernih Srba nije uradio, ali zahvaljujući toj opciji danas na nekoliko
profila mrtvih ljudi piše “in memoriam”. Dakle, nije više živ, čak ni na
fejsbuku. Njih devedeset devet odsto je i dalje živo. Parada mrtvih, kojih je
svakim danom sve više, a zbog pandemije ih je u poslednje dve godine čitava
najezda. I to sve gotivci. Mislim, naravno da su gotivci, čim ih nisam
“hajdovao” (od 5000 prijatelja sakrio sam objave njih preko tri hiljade,
uglavnom bakutanera i čilagera, čije bulažnjenje u sudaru s novom tehnologijom
nisam mogao da trpim – ko zna koliko ih se iz te ekipe preselilo u večna
lovišta).
Tu su i jezivi srpski običaji, poput tagovanja preminulog u
objavi (“Brate Ime Prezime Fejsbuk
profila Pa šta ti bi?! Zar i ti ode?! Dokle ovo, bre!”) ili još gore,
čestitanja rođendana preminulom, čak i tri godine pošto više nije među živima,
od strane onih koji toga uopšte nisu svesni, ili ga uopšte nisu poznavali, al’
vole da čestitaju rođendan na fejsu, pa to ti je. Užas jedan. Nikog od svojih
mrtvih prijatelja nisam obrisao, niti ću. Svi ima da smrdimo na fejsu, ko živ,
ko mrtav i na kraju svako mrtav, ne zato što će nas udariti asteroid, nego zato
što mlađe generacije jednostavno ne idu na fejs.
Meta korporacija je za njih osmislila instagram, a
Komunistička partija Kine Tik Tok. Na instagramu se generacija iks nekako
koprca, bumeri se baš muče, a ovi mlađi uživaju i za sad ne umiru u tolikoj
meri da ta društvena mreža polako sve više liči na groblje, kao što je to
slučaj sa fejsbukom. Za tik tok moram da imam potpuno drugačiji mozak, ne želim
ga uopšte, a šta se dešava sa mrtvacima na Tviteru? Pa verovatno ih tviteraši
naduvavaju kurcem.
Uglavnom, jebiga. Nekome od njih danas je rođendan. Drugome
je bio juče. Trećem prekjuće. Umesto sveća na groblju, svetlucaju njihove
sličice u mraku sobe u kojoj ovo kuckam, a debili im na vremenskoj liniji pišu:
“Matori, da si mi živ i zdrav sto godina!”
Neka počivaju u miru.