Pošto sam Srbiju otpisao kao nepopravljivu
rupčagu beznađa, uhvatio sam sebe kako izdaleka sa mnogo više strasti pratim
šta se dešava u mojoj drugoj postojbini, (Severnoj) Makedoniji. To je zato što
za tu zemlju tračak nade još uvek postoji.
Posle desetogodišnjeg iživljavanja od
strane nacionalista, koji su Makedoncima pripisivali antičko poreklo, Skoplju
promenili lični opis, pretvorivši da u Las Vegas iz zone sumraka, te uništili
skoro sve što se može uništiti, socijaldemokrate koje su potom došle na vlast
imale su nezahvalan zadatak da od govneta naprave pitu.
Kao što znamo, od govneta se pita ne pravi.
Kad kažem govno, mislim na društvo koje ostaje posle deset godina
nacionalostičke proruske mafijaške vlasti. Tako je srpsko društvo posle
decenije vlasti Slobodana Miloševića postalo govno, a od govana se, da utvrdimo
gradivo, pita ne pravi.
Stoga je danas srpsko društvo ponovo
mafijaško nacionalističko korumpirano licemerno govno, u kome se malobrojni
preostali građani dave, a govnari plivaju. Zaev je, ipak, pokušao. Doduše,
uglavnom na spoljnom planu, dok je na unutrašnjem kraul u govnima nastavljen.
Makedonska vlada postigla je 2018.
istorijski sporazum sa Grčkom. Posle decenija identiteskih sporenja, Makedonija
je promenila ime u Severna Makedonija, ali se oni koji se tako osećaju zovu
Makedonci, a jezik makedonski.
To je od uvek opasnih nacionalista iz VMRO
DPMNE okarakterisano kao izdaja i poraz, a izostanak prekonoćnog poboljšanja
materijalnog stanja Makedonaca pojačao je otpor prema proevropskoj vladi, čija
je sklonost ka korupciji na unutrašnjem političkom planu uočena u ranoj fazi
vladanja.
Nešto slično desilo se u Srbiji, kada su
glupanderi mislili da se sranja koja je Milošević napravio mogu ispraviti preko
noći. I pored toga što su nam londonski i pariski klub poverilaca otpisali
veliki deo spoljnog duga, razaranje je bilo takvih razmera da se 2001. činilo
teško, pa čak i nemoguće, Srbiju pretvoriti u pristojno mesto za život. Nismo
imali nikakve šanse, ispostavilo se.
Makedonci su uspeli da se uvuku u NATO, što
takođe predstavlja veliki uspeh. Nas (Makedonce) NATO nije bombardovao, pa zato
nemamo taj moralni problem koji mi (Srbi) imamo kad je reč o ulasku u alijansu.
A ulazak u alijansu je od ključnog značaja za slabljenje uticaja Rusije i Kine.
Onda su nam karu uvalili Bugari, koji su
stavili veto na pregovore (Severne) Makedonije o ulasku u EU, dovodeći u
pitanje postojanje makedonskog jezika, odnosno nastavljajući tamo gde su stali
početkom dvadesetog veka, kada su, pošle više decenija ulaganja u makedonsku
teritoriju i narod, nad njima izgubili svaku kontrolu.
I ovo je proevropska vlada uspela nekako da
reši, “francuskim sporazumom” iz 2022, kojim je postignut novi kompromis: u
preambuli ustava biće navedene sve nacionalne manjine koje žive u Makedoniji,
pa tako i Bugari. I Slovenci. I Hrvati. I Egipćani. Da je narod kolektivno
prs’o vidi se po tome što su nacionalisti uspeli da nametnu tezu kako je ovo
diplomatski poraz i predaja, koja će odjednom Makedonce pretvoriti u Bugare.
A možda i u Slovence. I Hrvate. Džaba ubeđivanja kako takva preambula nije
ništa strašno, desetine hiljada ostrašćenih nacionalista, predvođenih
verovatnim ubicama Makedonije, VMRO DPMNE, protestovalo je protiv francuskog
kompromisnog rešenja, a uticaj ove otrovne stranke oseća se sve više, kako
sećanja na pakao koji je (Severnoj) Makedoniji već jednom priredila, blede.
Neki Makedonci uzimaju bugarske pasoše, ne
bi li tako prečicom postali građani EU i zapalili u pečalbu od nepreglednih,
bezizlaznih sranja koja se dešavaju kod kuće. Da li iko misli da će ovo
prestati da se dešava ako se preambula ne izglasa? Odnosno da li će se
pojačati, ako se preambula izglasa?
Da sve postane još zamršenije, pobrinuli su
sei Albanci, koji su, zahvaljujući tome što su se podelili u šetnaest hiljada
stranaka, delom vlast, a delom opozicija u (Severnoj) Makedoniji. Dodatno je
stvari zakomplikovao Aljbin Kurti, koji je “privatno” obišao Tetovo i skopsku
opštinu Čair, gde je dočekan sa albanskim zastavama, crtežima tzv “velike
Albanije” i nijednim makedonskim obeležjem.
Ovo se desilo otprilike nedelju dana pre
nego što je propao prvi pokušaj održavanja sednice makedonskog parlamenta, na
kojoj bi se glasalo o izmenama ustava. Sigurno je i pomoglo propasti iste
sednice, bez obzira na to što se Kurti javno zalagao za to da Severna
Makedonija treba da uspostavi bliske odnose sa Albanijom, Kosovom i Bugarskom.
Makedonci su uspeli do kraja da zaseru, pa
su novog saveznika našli u starom savezniku VMRO DPMNE, Aleksandru Vučiću. Kada
znamo da taj sve čega se dotakne pretvori u govno, jasno je šta nas
(Makedonce), ako nastavimo druženje sa Srbijom, balkanskom crnom rupom koja
guta svakog ko joj se približi.
Iza nacionalizma na Balkanu često stoji
Moskva. Iza Srpske pravoslavne crkve stoji Ruska pravoslavna crkva, u tolikoj
meri da je danas teško napraviti razliku između ove dve religijske interesne grupe.
Čak se i meni učinilo da je priznanje Makedonske pravoslavne crkve od strane
SPC lep gest, ali to je u stvari bilo još jedno uvaljivanje kare Makedoncima.
Kad se zna ko stoji iza SPC, zna se i ko
stoji iza priznanja MPC: Ovim naoko prijateljskim potezom, SPC je zapravo
uremila Makedonce, igrajući na njihova tanana verska i nacionalna osećanja.
Umesto da im kažu hvala, a sad odjebite, Makedonci su počeli da se približavaju
SPC, vlasti Aleksandra Vučića, a samim tim i Moskvi.
Albanci su, očekivano, rekli “Okej, idemo
mi sami u EU”. Iako ovo deluje kao ucena (verovatno i jeste), svaki Makedonac
morao bi da se zapita: koja je alternativa mirnom suživotu sa Albancima; koja
je alternativa pristupanju EU; koja je alternativa stavljanju Bugara, Slovenaca
i Egipćana u preambulu ustava; i na kraju, da li je bolje nekako izbeći sigurnu
propast sa korumpiranom vladom ili otići u sigurnu propast, sa nacionalističkom
i korumpiranom vladom.
“Što južnije to tužnije”, veli narodna
mudrost koja se može lako primeniti na situaciju u (Severnoj) Makedoniji.
Situacija u ovoj zemlji je samo naizgled komplikovana. Ona je, zapravo,
izuzetno prosta. Ideš slepo ka EU, jer ti je to jedini izlaz. Sve ostalo vodi u
oružane sukobe, izolaciju, bugarizaciju, albanizaciju, srbizaciju, grcizaciju i
konačno u uništenje Makedonaca.
Kad se rulji u glavu sipa nacionalizam,
tada umire mozak. Isto važi i za Makedonce. Slepi u svom nacionalnom ponosu i
inatu, oni ne primećuju da su zapravo žrtve moskovske propagande, koju najmanje
zanimaju Makedonci. Njih, legitimno, zanima isključivo pravljenje sranja
zapadu. Na Makedoncima, pa kao i na Srbima uostalom, je da li će da nasednu.
Svega ovoga svetan je i zapad, a nadam se i
Albanci i Bugari, pa će se na kraju, nekim čudom, doći do preambule i pregovora
sa EU, čime će, opet nekim čudom, i stepen korupcije i siromaštva u
najsiromašnijoj državi Balkana postati niži. Nadam se samo zato jer nada umire
poslednja. Kada vidim na internetu šta Makedonaci kažu na vesti o trenutnoj
političkoj situaciji, nema mesta optimizmu. Isključivost i nacionalističko
slepilo nisu isto što i patriotizam, ali to mi (Makedonci) moramo izgleda da
naučimo na teži način. Isto kao i mi (Srbi), uostalom.
(autor je procentualno 50 odsto Mijak, 25
odsto Aleksinčanin, 12,5 odsto Valjevac i 12.5 odsto Užičanin)