Moj drugar Radovan obožavao je Mednes. I ja sam ih obožavao. Kad su 2009. nastupali na Exitu, regularno smo kupili karte, nismo hteli da se grebemo, želeli smo pošteno da platimo 6700 dinara za omiljeni bend naših detinjstava. Radovan i ja smo, zapravo, bili komšije, znate ono komšije – drugari.
Doselio se u ulaz do mog, 2004. U toj kući bila su samo dva stana, onaj u prizemlju u kom je živeo Radovan i drugi na spratu, koji je bio godinama prazan, jer grbavu gospođu u cvetnoj haljini koju sam ponekad sretao, prestao sam da srećem, što je značilo da je umrla, a ispostavilo se da je živela baš u tom stanu. Najbliži rođaci bili su u Pitsburgu borili su se za celu kuću, koju su im komunisti nacionalizovali. Radovan je svoj stan iznajmljivao od dripca koji je nekada valjao benzin na ulici, u tom trenutku piratske DVD-jeve, a živeo je tri ulaza niže, ka Pančevačkom mostu. Odakle mu pravo da izdaje taj stan, pojma nisam imao.
„Matori, ja vozim na Egzit!“, mesec dana pre koncerta nepokolebljivo je svoju odluku podelio sa mnom Radovan.
„Jesi li siguran“, pitao sam, jer se dotad nikada nisam vozio s njim, a imao sam svoj način kako najbliže prići tvrđavi s petrovaradinske strane.
„Najsigurniji! Ti se samo opusti, a Rale će da vozi!“
„Mogu i ja da vozim“, ponudio sam se.
„Ne! Ti se samo opusti, a ja ću da vozim!“, insistirao je, dodavši: „To što ću da vozim, pomoći će mi da ništa ne uzimam. Hoću Mednes da gledam strejt!“
„I ja sam u tom fazonu. Ipak sam taj bend slušao kao klinac, hoću da budem potpuno čiste glave, da zapamtim svaki…“
„Ja vozim!“
Na dan koncerta ceo dan slušao sam Mednes. Od ujutru. Nekoliko puta sam i plakao. Poduvao sam, istina, jednu buksnu posle ručka, ali kontao sam, nije to ništa u odnosu na to šta sve može da se uzme pred koncert. Prema rasporedu, počinjali su na glavnoj bini u 22.10. Da slučajno ne bismo zakasnili, Radovan je insistirao da krenemo već oko sedam. U sedam i petnaest čekao me je ispred mog ulaza, u beloj opel astri, staroj barem deset godina.
„Mednes, a? Madnes!“, dreknuo je umesto pozdrava, a ja sam seo pored njega. „Idemo samo prvo na Novi Beograd, po Nataliju…“
„Ko je Natalija?“, pitao sam.
„Srećkova švalerka. Zapalio je od žene i dece na tvrđavu, pa se s njom dogovorio da se nađu tamo, a mene zamolio da je dovezem.“
„Ko je Srećko?“
„Srećko, jebote! Znaš Srećka!“
Na Novom Beogradu, kod Studenjaka, sačekala nas je Natalija, simpatična crnka, sa znatnim viškom kilograma.
„Ćao, drugari, hvala!“, javila nam se i jedva se smestila na zadnje sedište. Kod Zmaja, Radovan je skrenuo ka Zemunu.
„Idemo na stari novosadski put, tako ćemo najbrže da stignemo“, objasnio je, mada nije bio u pravu. Najbrže bismo stigli ako bismo sa autoputa skrenuli ka Sremskim Karlovcima. No, nema veze, nije bilo ni osam sati, stići ćemo bez problema.
Pitao sam Nataliju na koji koncert ide, a ona je odgovorila: „Koncert? Idem na Egzit, da se zezam“ Onda smo se vozili, polja sa mladim kukuruzom i suncokretima bila su levo i desno, a rupa u kojoj je nekada stajao muzički uređaj u kolima, služila je Radovanu kao štek za dve paklice marlbora.
„Okej, mislim da treba da znate“, razbio je tišinu negde kod Nove Pazove, „da sam pošmrkao skoro gram kokaina popodne…“
Čekao je reakciju, ali ona je izostala. Ja sam gledao na put ispred nas, a iza se čulo Natalijino žvakanje žvake.
„…zgutao sam pet havajskih bršljena i pola tripa… i ekser… i poduvao sam pet bluberija. Eto, mislio sam da to treba da znate, kad vas već vozim.“
„Okej“, izgovorio sam posle nekoliko sekundi.
„Kul, kul“, rekla je Natalija.
„Biće sve okej, jel da?“, upitao je Radovan, pogledao me, a onda je okrenuo glavu i pogledao nju.
„Naravno, što ne bi bilo kul“, ohrabrio sam ga, „Ništa se ne provaljuje.“
Zaista se ništa nije provaljivalo.
„Havajca, trip i ekser sam zgutao u sedam“, napomenuo je.
Vozili smo se dalje, sada već uz određenu napetost u kolima, a kad smo stigli do Inđije, naleteli smo na zastoj.
„Sudar!“, dreknuo je Radovan, „Jebeni sudar! Znao sam! Zakasnićemo!“
Bilo je oko pola devet.
„Ne mora da znači da je sudar“, izgovorio sam, iako je ispred nas stajala nepregledna kolona kamiona i automobila.
„Sudar je! Sudar! Malerčina jebena! Koji kurac! Čekam ceo život… i sad da zakasnim… Jebeni narkoman! Ubiću se!“, urlao je Radovan, pritiskajući papučicu za gas u leru. „Gle, izlaz za autoput!“, uočio je iznenada zeleni saobraćajni znak i skrenuo desno.
Čudno je bilo što niko drugi tuda nije išao, osim nas. Još čudnije je bilo što su nam se obronci Fruške gore odjednom našli sa desne strane, daleko, daleko, s desne strane, zajedno sa suncem na zalasku i postalo je jasno da ne idemo ka autoputu za Suboticu , već za Zagreb.
„O, ne!“, zaurlao je Radovan. „Jebeno ne! Jebeni pogrešan autoput! Radovane, govno narkomansko! Propustićeš svoj omiljeni bend zbog gudre, jebala te gudra! Govno govnjivo, svinjo usrana!“
Zaustavio je kola na sred puta, izleteo iz njih, srušio se na kolena i počeo da udara šakama po asfaltu. Jedan auto je naišao iz suprotnog smera i svirnuo nam.
„Idem da ga smirim“, rekao sam Nataliji, a ona je odgovorila: „Opušteno.“
„Matori, sve će biti u redu. Diši“, čučnuo sam kraj njega i potapšao ga po ramenu.
„Neće… ja sam narkoman…“
„I ja sam, kakve veze ima.“
„Zakasniću na Mednese.“
„Nećeš, evo, ja ću voziti, nikakva frka.“
„Ne, ne da ćale da kola vozi iko osim mene.“
„Kako će ćale da zna…“
„Jednostavno, ne da! Ako već hoćeš da pomogneš, kupi mi snikers, da se malo spustim!“
„Ali, na sred smo puta. Okolo su samo njive.“
Ustao je sa puta i vratio se za volan. Seo sam pored njega. Nije imao pojma kuda ćemo.
„Vozi pravo, pa ćemo da vidimo“, rekao sam, on je duboko uzdahnuo i dodao gas. Naoko je bio mirniji nego malopre, ali pre bi se reklo zato što je pomirio sa time da će zakasniti na svoj omiljeni bend. Iskren da budem i ja sam zbog toga pizdeo, ali njemu je svakako bilo gore. A i prioritet je sada bio stići živ na koncert, a ne stići na vreme.
Odjednom ulazimo u naseljeno mesto. „Putinci“. Radovan na raskrsnici koči u mestu.
„Prodavnica! Snikers! Hajde, brzo, brzo!“
Nisam isprva ni uočio malu seosku prodavnicu. Ušao sam unutra, našao snikers pored kase, platio namrgođenoj ženskoj osobi ne sećam se više koliko i izašao. Napolju su suvozačka vrata bila otvorena, kako sam ih iostavio, a Radovan je na sred ulice razgovarao sa jednim izboranim mršavim čičom, kome je plavi radnički kačket nakrivo stajao na glavi.
„Novi Sad! Novi Sad!“, urlao je Radovan, mašući rukama na sve strane.
„Novi Sad ti je, druže…“, mekim, mirnim glasom govorio je čiča, „… ideš na Rumu, pa skreneš za Irig i tu si za nekih pola sata.“
„Pola sata odavde?“, na kratko se obradovao Radovan.
„Ne, od Iriga. Možda malo više od pola sata, zavisi kakav si vozač, da li mašina dobro vuče, hoće i neki kamion da prođe preko Fruške gore, doduše, vikend je, pa ne bi trebalo…“
Ne sačekavši ga da završi, Radovan je uleteo u kola.
„Hvala“, rekao sam čiči, a on mi je uzvratio dodirnuvši kažiprstom obod kape.
Nastavili smo ka autoputu, a onda mi je palo na pamet:
„Mora da postoji kraći put odavde do Rume.“
Radovan je besno krenuo u rikverc, vijugajući, auto se drao, a onda smo se vratili na raskrsnicu s prodavnicom, gde je i dalje bio isti čiča, s rukama u džepovima okrenut ka zalasku sunca.
„Gospodine, kojim putem smo najbrže do Rume?“, pitao sam ga, a Radovan je pored nekontrolisao kolutao očima i škrgutao zubima. LSD, ekser i havajski bršljen radili su istovremeno.
„Ovuda“, pokazao je čiča na put koji je išao pravo ka Fruškoj gori. Trebalo je da skrenemo kod prodavnice, a ne da nastavljamo pravo.
Radovan je nagario sto dvadeset na sat, potpuno van sebe. Izvadio sam snikers iz džepa, koji se po vrućini skroz otopio, pažljivo ga odvio i prineo Radovanovim ustima, pridržavajući mu volan.
„Hajde, gric, da se malo središ.“
Zagrizao je i deo koji je virio i deo omota, pa čak i moj prst, ali nisam hteo od toga da pravim dramu, već sam sklonio čokoladicu od njegovih usta, još malo odvio i ponovo mu je prineo, pazeći da je držim za sam donji kraj pakovanja.
„Hajde, još. Njama, njama.“
Pojeo je sve, uključujući i pakovanje, koje je onda ispljunuo na patos.
„Novi Sad!“, oglasila se Natalija.
„No vi Sad! No vi Sad!“, počeo je da navija Radovan.
„Ne, putokaz za Novi Sad, malopre smo ga prošli.“
Radovan se zaustavio i krenuo u rikverc. Delovao je skoro sasvim normalno. To je onaj delić vremena, kada na tripu misliš da ti nije ništa, a onda ponovo sve krene u kurac. Zaista, stigli smo do znaka koji nas je vodio desno, ka Novom Sadu, dosta pre Rume. Radovan je krenuo tim putem.
„Matora pička, Ruma, Irig, kamioni, hteo je da nas zajebe!“, nervirao se.
„Iskuliraj. Sad smo na pravom putu. Stižemo tačno na vreme“, smirivao sam ga, pridržavajući volan.
„Ma kurac stižemo. Ja sam govno narkomansko, koje će da zakasni na Mednese, eto zato ne stižemo. Koliko je sati?“
„Devet i petnaest“, slagao sam, jer bilo je dvadeset do deset, „imamo fore, samo ti vozi, drugar.“
„Jebo me ti, ako nisam potpuno strejt sada“, izgovorio je. „Nerviranje me je ispravilo. Možeš da skloniš ruku s volana.“
Vozili smo se po mraku nekim putem, neko vreme i pitaj Boga kako, našli smo se upravo na onom mestu u Petrovaradinu, gde se obično parkiram kad idem na Egzit. U deset i deset. Radovan je isključio motor i oslušnuo. Odozgo se nije čula svirka, već samo neodređeno drndanje, odjeci muzike sa drugih bina i muzika koju puštaju dok se montira oprema za sledeći bend.
„Nisu još počeli!“, kriknuo je. „Idemo!“
„Moram da piškim, čekajte“, rekla je Natalija.
„Pišaj, boli me kurac“, odgovorio joj je Radovan i mi smo potrčali putem pored parka, prema uzbrdici koja vodi ka ulazu na festival. To je bio poslednji put da sam video Nataliju.
Trčali smo kroz prašinu, neki likovi su mi dobacivali: „Mare, oženi me!“, „Mare, pazi, pretresaju temeljno!“ „Mare, jebi žuta govna!“. Niko nije dobaciovao ništa u vezi s knjigama. Na ulazu su nam očitali karte, a pandur me je prepoznao.
„Mare, care, nisi valjda nešto donosio ovamo?“
„Nisam lud valjda, sve sam zgutao kod kuće.“
„Ha ha ha, e dobar si. Teraj.“
Taman sam pošao, a on se ostrvio na Radovana.
„Ojsa, Šarac, kuda? Šta imaš u džepovima? Skidaj patike!“
„Ej, sa mnom je! Taj ni pivo nije popio u životu!“
„Ma, nema šta taj nije popio, vidim mu u očima“, onda se obratio Radovanu. „’Ajde, kučko, imaš sreće što si s Maretom, inače bih te skinuo golog.“
Bez reči, nastavili smo da trčimo, kroz prašinčinu i znojave ljude. Izbili smo na čistinu ispred glavne bine. Sve je bilo spremno. Ozvučenje, pojačala. Samo je Radovan falio da koncert počne. U prvi red stigli smo u 22.25. Koncert Mednesa počeo je u 22.30, jedan od najboljih koncerata na kojima sam ikada bio.
Kako se koncert završio, tako smo krenuli kući. Neki su mi dovikivali: „Mare ide da se drogira!“, „Mare, nećete valjda da pušite jedan drugom!“, „Mare, kad ćemo revoluciju?!“ „Mare, matori gade, juriš klinke po tvrđavi!“ i tako to, drugarsko podjebavanje, na koje sam odgovarao osmesima i srednjim prstom.
Kad smo se spustili do parka, dočekao nas je mrak i mir. Odozgo je već počelo da gruva, ni ne sećam se ko je sledeći svirao, odabrali smo svaki sebi drvo, ispišali se i odvukli do Radovanovih kola. Pet metara pozadi, saobraćajac je terao kola ka sporednim uličicama.
Seli smo. Obojica smo uzdahnuli.
„Jebote“, promrmljao je Radovan i iz patike izvukao kesicu s kokainom. „Može, a?“