Sedi Vučić u svom kabinetu, pije rujna
vina i oblizuje usne, koje smatra senzualnim. Počinje da razgovara sam sa sobom
„Ah, kakav divan dan. Dobar sam na
nestašici šećera tri miliona, na akcizama za benzin sedamdeset miliona, na
gasnom aranžmanu s onim denegerikom sto miliona… I to dnevno, ej! Od Miloša
Velikog Srbija nije imala ovakvog mahera za vladara, pa usudiću se da primetim,
ni od Cara Dušana. Ma, neću preterivati, ako kažem da Srbija u svojoj istoriji nikada
nije imala ovakvog vođu. Brzo, ogledalce!“
Vadi iz unutrašnjeg džepa sakoa, koji
u maloprodaji košta sedamnaest hiljada evra, zlatno ogledalce i obraća mu se:
„Ogledalce, ogledalce, reci mi, ko je
najveći car koji je ikada upravljao Srbijom!“
„Ti, šefe, u to nemoj nikada imati
sumnje“, javi se glas, ali ne iz ogledalceta, već iza Vučićevih leđa. Vulin.
„Šta ćeš ti ovde, ruska uhodo?“,
pokvarilo se predsednikovo raspoloženje. „Zašto ne pakuješ kofere za mišiju
rupu u koju ćeš da pobegneš, samo da ti prestane mandat, u kurac više i izbori
u Velikom Trnovcu!“
„Ovaj, šefe, ne mogu da se naviknem na
tako grub ton…“
„Navikni se. Ko sa mnom tikve sadi,
pre ili kasnije popije takav ton. Ako ne i gori ton!“, dreknu predsednik.
„Govori, koje te zlo dovelo da mi kvariš dan.“
„Ovaj… Lavrov“, zamuca Vulin.
„Šta Lavrov?“
„Sergej Lavrov.“
„Znam mu ime! Kakav Lavrov sad?! Šta
hoće?“
„Hoće da dođe.“
Predsednik ustade sa trona i prođe prstima
kroz proređenu kosicu.
„U jebote. Kako sad to, otkud to? Što
mi Selaković ništa ne govori? Čemu služi to Ministarstvo?!“
„Pa, nije se najavio preko
Ministarstva, pozvao je mene. Znaš, na direktnoj smo liniji…“, s neskrivenom
zluradošću u glasu i nešto zašiljenijih ušesa nego malopre, pojasni situaciju
ruska uhoda Vulin.
„Reci mu da nisam tu! Kakav, bre,
Lavrov, dovoljno je što sam se blamirao kenjajući s onim njegovim polupanim
šefom!“
„Kasno je šefe, Rekao je dolazim
šestog i sedmog, proverio sam predsednikov raspored, znam da ima samo jedne
orgije, ali to je njegova privatna stvar…“
„Na dva dana dolazi?!“, vrisnu Vučić,
„odakle mu moj raspored?!“
„Eh, šefe…“, zakikota se Vulin,
„imaju preko četiri hiljade agenata ovde, uklučujući vas i mene. Najmanji je
problem pronaći vam raspored.“
„Zajebi mene u toj priči! Ja više
nisam njihov! Na dva dana dolazi! Ko je umislio da je? Indira Gandi? Šta da
radim s njim dva dana, jebote? Još gore, šta će on da radi sa mnom?“
„To mi nije rekao. Rekao je samo
spremite se, dolazim.“
„Ijao, neće valjda da donosi kapsulu
za disanje pod vodom. Samo to ne!“, pade Vučić na kolena. U tom trenutku
zazvoni mu telefon, koji u maloprodaji košta osam miliona evra. Izvadivši ga iz
džepa, predsednikovo lice dobi tamno ljubičastu boju, onu pred šlog. „Šolc.
Jebote, kurac, Šolc!“
Javlja se oprezno: „Da? Her Šolc,
otkud vi?… Da, da… Ma ne, nisamo ga mi zvali, sam se pozvao. Znate da nije
normalan…. Aha, pa ne mogu tek tako da ga otkačim… Uf, uf… Molim vas, her
Šolc, nemojte tako, to nema nikakve veze sa vama. Molim vas, dođite, nećemo
zbog jedne matore budale da pravimo skandal…. Ma, kakve istorijske odluke,
dolazi da nas zajebava i nas i vas, nemojte se pecati, her Šolc… Her Šolc?
Halo? Prekinu mi vezu…“
Vučić gleda razrogačenim očima u Vulina,
a on mu uzvraća trolovskim osmehom, koji je dugo uvežbavao pred ogledalom, ubeđen
da podseća na Harisona Forda.
„Neće da dođe!“, dreknu Vučić, „Ako
Lavrov dođe, Šolc neće da dođe, a ako Šolc ne dođe, jebali smo ježa u leđa!“
Hitro zove Olafa Šolca.
„Her Šolc! Her Šolc, molim vas… Her
Šolc! Prekinu mi vezu. A prethodno je rekao volim kad me moliš! Pa jebote! Daj
da zaustavimo tog Lavrova! Ne može da dođe, zabranjeni su ruski diplomatski
leti, ha, nek ga duva, frik! Javi mu, jebiga, žao nam je, ali Evropska Unija je
zatvorila vazdušni prostor…“
„Šefe, sori, bat jebiga. Pretpostavio
je da ćeš to pokušati, pa je odlučio da doleti komercijalnim letom u Beograd.“
„Šta je, bre, on odlučio? Pa nije on
ruska kurva da doleće ovamo ekonomskom klasom! Ko će mu garantovati bezbednost
tokom leta?!“
„To sam ga i ja pitao, a on je
odgovorio jebe mi se, dolazim. Nikakva zabrana letova me u tome neće sprečiti,
skidajte gaće.“
„To je rekao?“
„To.“
„Tim rečima?“
„Da.“
„Jesi snimio?“
„Snimio i odmah obrisao. Ne zaboravi
šefe, ja sam ruska uhoda. Malo su nam se.. putevi… razdvojili…“
Vulin plače.
„Ajde, bre, puši ga… Ne, ne stvarno,
sklanjaj se s mojih pantalona koje u maloprodaji koštaju osamdeset pet hiljada
evra. Zovite mi Čaleta!“
„Av, av, evo me“, javi se Čale.
„Šta tražiš ispod stola, bre? Što nisi
u Jovankinoj vili?“
„Izvinite, šete, ali udobnije mi je
ovde nego tamo. Kućerina, bre, brutalna, odvrnula sam skoro sve sijalice, kad
mi partnerka radi treću smenu u bolnici, userem se od straha. Mali plače manje
od mene.“
„Ali, sada je dva popodne…“, zareža
predsednik.
„Znam, pa kažem, ovaj… lepo kažem,
tu mi je udobnije. Kraj vaših nogu.“
Vučić skinu naočari i čvrsto se uhvati
za koren nosa.
„Sredi to s Lavrovim“, reče, čvrsto
zatvorenih očiju.
„Kako da sredim?“, upita Vulin.
„Ne ti, šiljati! Odjebi konačno
odavde, da se na miru dogovorimo.“
Vulin ostavlja dva uređaja za
prisluškivanje, na neupadljivim mestima i odlazi.
„E, tako. Hajde smisli nešto, ako ovaj
majmun insistira da dođe, neka dođe, reci situacija je teška, dobrodošli su i
Šolc i on, ali uvek Šolca na prvo mesto… ne, majmuna na prvo mesto…Alo, jel
zapisuješ ti šta ti se govori?“
„Šefe, vajda znate da imam ono…
ovaj… memorijsko pamćenje. U stvari, memorijsku fotografiju!“, s dozom ponosa
reče Čale.
„Hajde idi ispod stola da malo
ispružim noge. Sam ću smisliti. Uvek moram se sam. Samo ja. Jebote, ova zemlja
bi propala da vam nije mene.“
Čale odlazi ispod stola, oslanja se na
kolena i laktove. Vučić prekršta noge preko njenih leđa i počinje da diktira
izjavu Suzani Vasiljević, koja je sve vreme tu stajala.
„Suzi, piši: U ovom komplikovanom
trenutku za našu zemlju, čak i diplomatske posete nose određeni rizik. U našem
slučaju veliki rizik, rizik, da budemo neshvaćeni, da budemo ostavljeni, da
zbog naše politike samostalnog dovnošenja odluka platimo visoku cenu… Lično
sam zvao u posetu i Sergeja Lavrova, a zatim i našeg ključnog evropskog
partnera, Olafa Šolca, baš zato da pokažem da može, da sve može…. Uf, jebote,
koje lupetanje. Suzi, daj mi ono moje iz ormara, moram da se sredim.“
Vučić vadi zlatno ogledalce, otvara ga
i stavalja ga na sto.
„Ijoo!“, dreknu Čale, jer ju je
slučajno, petom svoje špicaste cipele, koja u maloprodaji košta osamdeset
milijardi evra, predsednik udario u zadnjicu.