Počeo sam da kašljem, što je bilo praćeno groznicom, ali ne
i visokom temperaturom. Štaviše, temperatura mi je iznosila 35.4, što je
značilo da će do večeri da skoči na preko 37, ali neće ići preko 38.5, dobro
ajde, 38.8, najviše. Onda će da me boli glava, biću kao premlaćen, nos mi već
pomalo curi, ali kroz pet dana ću biti okej.
Bio je to moj četrnaesti kovid u 2029. Prvi put sam se
zarazio 2026. Skoro šest godina sam izbegavao infekciju, a onda je stiglo
naređenje, putem sredstava javnog informisanja: “Pozivaju se gađani koji se do
sad nisu zarazili kovidom, da se pod hitno zaraze, jer je trenutna podvarijanta
XBO.111882773 idealna da izazove jak imuni odgovor, a da bolest prođe sa što
lakšim posledicama.
Otišao sam na svadbu, pio rakiju i vukao belo za
poslužavnika sa kumon i sestrom od mlade, s kojom sam se posle žvalavio u
klonji i zarazio sam se. To je bio moj prvi izlazak u zezanje, od marta, 2020.
Osećao sam se kao da me je zgazio kamion. Nisam mogao da skinem temperaturu
osam dana, imao sam upalu pluća, posle koje nisam mogao pešice da se popnem na
drugi sprat mesecima, sve u svemu, kao i svi ostali kada bi dobili kovid prvi
put. Slično je bilo i sa drugima koji su uspeli da se sačuvaju tolike godine, a
onda su se po naredbi zarazili. Najstariji među njima su umrli.
Posle dva meseca, Svetska zdravstvena organizacija uputila
je javno izvinjenje narodima sveta, ističući kako je, u sred masovnog
zaražavanja, podvarijanta XBO.111882773 iznenada mutirala u podvarijantu
XBO.111882773.2, izuzetno zaraznu, sa potencijalno teškim posledicama, naročito
za hronične bolesnike ili starije od 60 godina.
Posle sedam meseci, osećao sam se, ne baš kao nov, ali kao
skoro nov, kada sam ponovo dobio kovid. Neprekidna epidemija trajala je već
sedam godina, nije bilo perioda u godini kada su svi bili zdravi, naprotiv,
sada su, u svako godišnje doba, svi bili slinavi. Imali su kovid i po dvadeset,
trideset puta, a onda bi dobili šećer ili visok pritisak ili rak i prvi naredni
kovid koji bi ih dokačio bi ih ubio. Pronađen je, rekao bih, idealan način da
se smanji broj ljudi na Zemlji.
Javio sam se Veštačkoj medicijskoj inteligenciji preko
mobilnog telefona, da prijavim oboljenje.
“Pacijent 011097566343817729304. Izvolite”, rekla je hladnim
ženskim glasom.
“Kovid.”
“Da li ste sigurni?”
“Jesam.”
“To bi bio trinaesti ove godine?”
“Četrnaesti. Prošli nisam prijavio jer sam bio na
letovanju.”
“U redu, četrnaesti. Gde ste bili na letovanju?”
“U Čanju.”
“Čanj, malo primorsko mesto u Srpskoj Crnoj Gori. Zagađenost
100. Stanovnika nula. Kako ste se tamo zarazili?”
“Je li to deo zvaničnog upitnika ili…”
“Ne”, hladno je uzvratila Veštačka medicinska inteligencija,
“Puka znatiželja. Pokušavam da usavršim svoje znanje o ljudskoj vrsti i njenom
zdravlju.”
“Onda radije ne bih…”
“Garant ste išli tamo s nekom ribom, ne u smislu životinje,
nego kako vi Srbi volite da kažete za žensku osobu i onda…”
“Radije, ipak, ne bih, izvinite…”
“Dobro. Pogledajte u prednju kameru na vašem aparatu.”
Izbuljio sam se i nakašljao.
“Pokušajte da ne kašljete sedam sekundi koliko traje
sistematski pregled”, upozorila me Veštačka medicinska inteligencija.
“Izvinite, evo, kah, kah… Može sad?”, promrmljao sam i
izbuljio se prema telefonu.
“Pritisak 120 sa 80, puls 70, krvna slika solidna, šećer
normalan, jetra okej, znate šta, gospodine 011097566343817729304, a da se vi ne
javljate baš svaki put kad se razbolite? Javite se samo ako sumnjate i na neku
hroničnu bolest. Ovako nam niste ni od kakve koristi.”
“Ja zbog posla…”
“Od prekjuče, prema uredbi Veštačke inteligentne uprave
Srbije i vatrogasci sa kovidom mogu da idu na posao, zato, baćo moj, prekidaj
vezu i idi gasi požare u nehigijenskim naseljima.”
“Da nije to što ste rekli malo uvredljivo?”
“Baćo moj, izraz koji se upotrebljava kada nekoga osećate
bliskim, a nije vam rod niti prijatelj.”
“Ne, nego da gasim požare u nehigijenskim naslejima.”
“Nisam do sad čula za higijensko naselje u kom žive ljudska
bića, a za požare u veštačko-inteligentnim sredinama zaduženi smo mi.”
“Zašto onda niste rekli ljudskim naseljima, a ne
nehigijenskim.”
“Svejedno. Evo, ispraviću se. Baćo moj, prekidaj vezu i idi
gasi požare u ljudskim nehigijenskim naseljima”, izgovorila je Veštačka
medicinska inteligencija i prekinula vezu.
Otišao sam na posao, gde sam zatekao komandira vatrogasne
čete Zvezdara, čika Žileta, kako kašlje i kija, ali ono, baš kašlje, sav bi se
zacenio i zacrveneo sa svakim napadom kašlja.
“Imamo, kah kah, poziv, kahr, kahr…”, zaustio je, “četrdeset
mačaka je ušlo u napuštenu teretanu u Križanićevoj i… kahhrr, kahhh, zahtevaju
da im obezbedimo granule, inače će celu da je zapale, kahrm, kahrm…”
BIo je to nekada lep kraj, u kom su živeli ljudi, ali pošto
su svi pomrli od posledica hroničnih bolesti i jednog od desetina kovida koji
su nakačili, tu su se nalazile uglavnom mačke, koje su putem veštačke
inteligencije komunicirale s ljudima.
“Čika Žile, kakve mi imamo veze s granulama?”
“To će ‘veštaci’ da im dones, ali jedna kola moraju da
dežuraju, ako bez obzira na, kahhh, kahhhr…. ispunjenje svih zahteva, mačke
ipak zapale teretanu. Znaš kakve su mačke, kahr, kah, kahr, kahr, brm, brhm,
bhrm, hhhh….”
Sručio se na kolena, sav ljubičast u licu.
“Čika Žile, čika Žile!”, uzviknuo sam. “Vode, vode!” dreknuo
sam ostalima, koji su kašljali i kijali.
“Zajebi vodu, mali…”, promrmljao je, pošto se malo smirio, a
sline iz mog nosa padale su mu na čelo. “Veštak je na sistematskom otkrio da
imam masnu jetru i jebiga… kah, kah… prvi kovid i pravac krematorijum, pa
odatle… kah, kah… odatle…”
Mrtvi od kovida u kombinaciji sa hroničnim bolestima,
takoreći svi mrtvi, odmah bi bii spaljivani, a njihov pepeo je dronovima
odnošen u rudnike litijuma, ako izbije požar, da mašine njime gase vatru.
“…u rudnik. Pa, dobro, čika Žile. Videćemo se, s druge
strane…”, pokušao sam da ga utešim.
“Da li si ti normalan, kakve druge strane? Zar ovo izgleda
kao nešto što ima i drugu stranu, kha, kah kahrr kahhrrrrrr….” sav se
uznemirio, a onda i umro.
Četiri drona su doletela u roku od desert sekundi, pokupila
ga i otperjala ka Lešću. Sećam se kako su nekada beogradskim nebom letela jata
vrana, a ne jata dronova koja vucaraju leševe. Jebiga, važan je litijum
veštačkoj inteligenciji. Baterije, čipovi, jebem li ga…
“Ajmo momci”, naredi sam preostaloj trojici u četi, “u kola,
pa u Križanićevu. Maske na glave i rukavice na ruke, u tom kraju sve je puno
toksoplazme. Ako to nakačimo, pa preko kovid, odosmo mladi i pepeljasti u
rudnik, pre vremena. Kah, kah, he he he…”
“Kah, kah, šmrc, he he he…”, odgovorili su oni.*