Beše to, draga deco srpska, uskoro nepostojeća,
o Božiću, slovu crvenome, kada se i razna druga čuda dešavahu, poput recimo
novinske reportaže o tome kako je Svetlana Ražnatović Mati Srpska za
najradosniji hrišćanski praznik, u svom domu, hramu nebeske čednosti i
nevinosti, poklone dragocene delila svima koji kročiše u to sveto mesto.
Dragoceni trenutak srpske istorije, zabeležen zauvek. Srećno li je i
blagosloveno drvo posečeno radi hartije na kojoj se pomenuta reportaža našla.
Događaj o kom ću vam pripovedati,
avaj, beše mnogo jeziviji. Glavni junak tog, kao i svih ostalih događaja u
našim životima, jeste Alek Bogomzvani, spasitelj Srbije. Tek što je obavio
poslednji herojski čin u nizu – goloruk je, u džemperu, na ledenih plus
dvadeset, badnjak težak tri tone u predsedništvo Srbije unosio – kleknu Alek
Zlatousni da sa Bogom ravnopravno porazgovara. U mraku svog vinskog podruma,
gde krv Hristova čeka da je Alek i kumovi njegovi ispiju, klečaše Alek na svojim
zlatnim dukatima i ovako progovara:
„Gospode, partneru moj ravnopravni, da
ti se pohvalim – samo što nisam postigao istorjski sporazum sa kosovskim
Albancima, koje nekad zvasmo Šiptarima, sporazum koji će biti slavljen eonima!
Unutrašnji dijalog, koji zbog kukavica i izdajnika, morah da vodim sa samim
sobom, privodi se kraju. Zavodoljan sam rezultatima. Sve što sam se sa sobom
dogovorio ostaje između mene i sebe, budi spokojan Gospode.“
Ono što Alek Čudotvorac nije znao
jeste da se istovrmeeno Gospodu obraćao i Risto Sotona, kojeg na Zemlji zvahu
Amfilohije. Risto progovara, a zemlja se od stida otvara – pred Alekove krvi
žednim medijima izjavi kako se boji da politika Alekova vodi u izdaju Kosova!
To reče i živ ostade! Zar sad, kad je Kosovo naše više nego što će biti sutra?!
Zar sad, kad sve konačno ide nabolje?! Zar sad, kad sve ono grozno ostade iza
nas, pošto pred nama nema više ničeg?! Zar sad takve otrovne reči?!
Uzalud se Risto Sotona decenijama trudio
da se Srbima dodvori. Uzalud proklinjanje srbormsca Đinđića nad njegovim mrtvačkim
sandukom. Uzalud proklinjanje đavolom posednutih ženturača koje ne žele da množe
seme srpsko i rađaju nove naraštaje heroja i ratnika nebeske svetlosti. Uzalud
mu sve te fore behu, pošto sada iz Rista Sotone progovori Đavo lično! Sada, kad
je Kosovo još malo pa ponovo naše, Sotona izdržati ne mogaše, te bljunu bujicu
užasa kroz bradata usta crnog cetinjskog vrača. Skoči srpski narod sa božićnih
trpeza, hvataju se za kuke i motike, te polaze na cetinjske dvore, da na lomači
spale đavoljeg mitropolita!
Videvši da nema vremena za snimanje
specijalne emisije kod Premudrog Bogu Milog Marić Milomira, Alek se okrenu
intenzivnoj molitvi uperenoj ka razbesnelim građanima Srbije. „O građani,
obraća vam se podsvesnim putem vaš gospodar Alek Jedini. Poslaću vam toplog vetra
iz vruće Sahare, da vam snizi pritisak i baci vas u postelje meke. Ostavite se
grešnog Rista Sotone, s njime će se očas posla obračunati moje verne sluge.“ Kad
osetiše božansku misao i isceljujuću energiju Aleka Slatkousnog, Srbi se smiriše
i otiđoše u svoje jazbine da čekaju Onu Koja Ne Dolazi – drugu epizodu
fantastične serije „Nemanjići.“
U bitku uleteše najmoćniji Alekovi
vitezovi – sve junak do junaka! Prve rafale ljutih reči ka Sotoni ispali Alekov
verni sluga Nikola Selaković, poznat u narodu kao Seljak-Vojvoda. Legenda
govori kako je Vojvoda sa Kosova spasio kip Cara Dušana, koji danas čuva na
tajnom mestu i od koga dobija poverljive informacije direktno sa nebesa. Kip Cara
Dušana mu je saopštio kako se Risto Sotona bavi vradžbinama, te se javnost s
time smesta mora upoznati. Rečeno – učinjeno. Seljak-Vojvoda sve to preko
poštenih medija dobrom narodu obznani, a Risti se brada od muke stade pušiti.
Sledeći se javi Crno-crveni vitez,
Vulin Trolski Urokljivi, koji sa Aleksandrom Princom Božanskim već dvaput
vojevaše protiv Rista Sotone. Reče Vulin sve kako jeste – dvaput mu je Sotona
živom držao opelo, dvaput držao, a Vulin oba puta izdržao i to samo zato što je
kraj njega bio Alek Bogorodac. Reče Vulin-kapetane: „Ta prva dva puta nismo
hteli da se hvalimo, pa zato tek sad čujete za njih, ali za ovaj napad na Našeg
Aleka i naše Kosovo svi moraju znati, kao što moraju znati da je to delo zlih
sila koje vladaju rečima i nedelima Rista Sotone.“ Kad to ču, Risti Sotoni
obrve se od jeda zalediše.
Sledeći se javi mladi biser, srpski
velmoža, Marko Đurić, kapetan od Kosova ravna, za koga se govoraše međ’ neukim
babama i malom decom da je pola čovijek, a pola rečna riba šaran. Tako ga zvahu
ne zbog prelijepog izgleda, već zbog toga što, poput hitre i ljigave ribe, može
da se uvuče i u najdublju šupljinu. Iz jedne od takvih šupljina Marko Kapetane
izvuče poverljivu informaciju da je napad Rista Sotone naručen od strane ustaša
i stranih službi, te Sotone lično, čiji Risto nadimak s ponosom nosi. Kad ovo
ču sa nebeskog Pinka, Risti Sotoni kapa s glave spala i u prah i pepeo se
pretvorila.
Na kraju ga dokusuri Zoka
Putograditeljka djevojačko Rotšild, koja malo s Alekom, a malo s đavolom tikve
sadi. Ipak, ovog puta rečima mudrim saseče ovog, a i svakog budućeg popa kome
na um padne da kritikuje ono što se kritikovati ne sme: bradati mantijaši
nemaju se šta u politiku mešati, osim ako nije reč o politici podrške Aleku
Svemoćnom. Kad ovo ču, Risti Sotoni mantija se poče cepati, a cipele truliti.
Neusmnjivo je pretrpeo veliki poraz.
Čini se da je bitka završena, a đavo
pobeđen. Ali, nikad se ne zna sa srpskim, nagim dečacima sklonim,
demonoposednutim vladikama. Zna to Alek, a zna to i narod. I zato, ovoga Božića
narod traži od Vučića: k’o što svako za zeta želi Đurić Marka, tako i mi želimo
Aleka za Patrijarha!