Na sred Fruške gore bizon krešti: „U
rat, u rat! Za Kosovo! Spremajte vašu decu da idu da brane ono što je srpsko!“
Bizon je, ipak, preživar, takoći govedo i nije naročito uverljiv, čak i kad
krešti na proplanku. Možda je u teranju. Možda je jednostavno glup, a možda i
kvaran, međutim, ako nešto lako može da se prepozna, to je kvaran bizon. To je
ona marva koja priziva rat koji se već desio i koji smo već izgubili, a zašto –
da bi svom vlasniku olakšao predstojeće dogovore sa odavno izgubljenim Kosovom.
Da je pravde, kosovski užas dovršio bi
onaj koji ga je već dovršio, to jest započeo, a zatim i dovršio – Slobodan
Milošević. Ta je strvina, avaj, otpremljena u Hag, da odgovara za užase koje je
započela (i dovršila) desedesetih na prostorima bivše Jugoslavije. Rat za
Kosovo bio je lak. U Srbiji je višegodišnji aprathejd uziman zdravo za gotovo
(„To su Šiptari, tek nešto više od životinja, lako ćemo s njima, duge cevi i
oklopna vozila“) UČK je 1998. osvojila 90 odsto teritorije južne srpske
pokrajine, Milošević nije znao kako to da prizna, pa se bombardovanje srednjeg
intenziteta (u odnosu na, recimo, bombardovanje Iraka, 2003) činilo kao zgodno
rešenje.
Rat sa celim svetom niko ne može da
dobije. Ali mi smo ga dobili. Mi smo pobedili. Tako je Sloba objavio. Bez
obzira na to što su Rusi brzinski najureni sa prištinskog aerodroma, NATO
okupirao pokrajinu, UČK vršila masovnu odmazdu nad kosovskim Srbima, a mi
otišli na more, bodreći jedni druge Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244, koja
prevedena sa diplomatskog jezika veli „Ovo vam je da se ložite kako je Kosovo,
u neku ruku, i dalje vaše, a u stvari je albansko, to jest kosovsko, to jest
NATO protektorat i tako će i ostatil. Hiljadu srpskih vojnika će doći na
Kosovo, ali u paralelnom univerzumu. Ložite se, ložite se, somine.“
Ovakvo diplomatsko izdrkavanje nije
mnogo dobrog donelo ni Kosovu, gde je najpre trebalo prirediti pogrom Srba,
2004, kako bi se uspostavila jasna etnička dominacija na terenu, pa onda
proglasiti nezavisnost, 2008, pa se onda jebavati s tim koja te država
priznala, a koja ne, pa se onda nervirati što Tadić tvrdoglavo drži srpske
instituicije i policiju na severu pokrajine, odnosno nove države, pa se onda
ratovati, pardon, radovati, kada je jedna od vucibatina koje su vodile rat za
Kosovo dovedena na vlast u Srbiji, kako bi konačno poljubila Kosovo u dupe,
zaokružila mu institucije i teritoriju, što je i uradila, još 2013, Briselskim
sporazumom.
Tu je, međutim, sve stalo. Vucibatina
je počela da se bavi organizovanim kriminalom, u svojim medijima Putina je
proglasila gospodarom svemira, a Kosovo, iako ga je faktički priznala i pomogla
mu da postane nezavisna država, jedino što ga nije i formalno priznala,
proglasila je za svoju teritoriju, za koju će, ako treba ratovati, pa se vidimo
dogodine u Prizrenu. Glupa zapadna govna, koja su začela, porodila, nunala i
dojila stabilokratskog austrougarskog kriminalca koji im se u Srbiji otrgnuo
kontroli, našla su se u pat poziciji, u kojoj ih žvalava gnjida ucenjuje upravo
onim što ga je dovelo na vlast – Kosovom.
Kakve sve manevre srpski hohštapler
broj 1 nije izvodio, glumatajući da pregovara o nečemu što je odavno trebalo da
ispregovara, jašući na krilima svetskog hohštaplera br. 1, Donalda Trampa i
njegove bande frikova. Mutio je vodu s kosovskim mafijašima, Tačijem i Haradinajem, stvorio Srpsku listu, koja je
postala neizboežni deo svake kosovske vlasti, a istovremeno je, preko svojih
desničarskih satelitia, ložio maloumnike u matici kako je kraj bliziu, to jest
sloboda, u stvari razgraničenje, osim ako ne bude rata, jer rat je na korak od
nas, samo da znate i između rata i nas, „još samo ti stojiš, Fikreta“.
Kakav bre rat pizda ti materina. Rat
je gotov, 1999! Kako koji rat? Pa ovaj, dogodine u Prizrenu! Moj, lični,
imaginarni rat! Jer ako nećete rat i novi pogrom Srba, onda ćete morati da
turate kosovske tablice na kola. Dobro, jebale te tablice, daj tablice,
stavićemo tablice, koga zabole za tablice! I lične karte ćete morati
kosovske… Dobro, idi u pičku materinu, koga boli kurac za lične karte, samo da
se ovo jednom završi. U redu, u redu, ali prvo ipak mali rat… Šta bre? Mali
rat, ratčić, takoreći. Zašto, jebote? Pa da ne bih pred maloumnicima u Srbiji
ispao nekakav izdajnik. Eto vam ga Milan Radoičić malo… O, ne, ne on, jebote!
Da, da, on. U majici a la Zelenski.
Ne, samo nemoj njega, koji ti je kurac! Kako mislite da napravimo ratčić bez
Milančeta? Mora Milanče. Možda će neko da pogine, ali to je mala cena za moj
imidž hrabrog vojskovođe i zabrinutog državnika. Okej, dogovorili smo se. Idem
sad u Brisel, na šoping, transvestite i da glumim pregovaranje s Kurtijem.
Posle toga ćemo da se igramo rata, u stvari dva rata! Sad mi pade na pamet!
Peder gradom neće šetati! To će biti drugi rat. Pederi (ja mogu da ih zovem
tako, jer sam i ja peder) treba da šetaju Beogradom i to na evropskom nivou, ja
ću da naložim moje desničarske latetntne pedere, koji se noću bude obliveni
znojem jer sanjaju kurčeve u dupetu i ustima, da održe jedan protest protiv
poštenih pedera, onda će tu da ispadne frka i eto mene, eto vas, rat pederima.
Okej, dogovorili smo se. Kad se sve
mirno završi, s ponekom mrtvom ili razbijenom glavom, ali bez pogroma srpskog
stanovništva s Kosova, zna se ko će da ispadne najveći car. He he (zlokoban
smeh). Žilela Srbija, živelo Kosovo, Živeli srpski manastiri (nemanjićke
manastire u Makedoniji ko jebe, ako ste se ikad zapitali, eto sad znate),
dogodine u Pirotu, pardon Brizbejnu, pardon Prizrenu!