Velelepnih je dimenzija olakšanje koje osećam, jer, posle
zimske pauze, ponovo mogu u ovoj oazi slobodne reči, da pustim prste da vitlaju
po tastaturi i bez ikakvog prethodnog plana, koncepta, pa i teme (zanemarite
naslov, dakle) izbacim iz sebe ono što mi na duši čuči ili me u besanim noćima
muči.
Pišu mi ovih dana oni koji pamte moje poslednje gostovanje
na TV Pink (jutarnji program, oktobar, 2013: – urednica koja me zvala odmah otpuštena) čudeći se kako sam još tada sve “lepo rekao”.
To gostovanje sam pogledao jedanput, ajde dobro, dvaput, kada je
okačeno na Jutjub. Od tada nisam, a nema ni potrebe – štagod da sam rekao, važi
i danas. Bili su to moji zaključci, s kojima se nisam probudio tog jutra, već
su mi se jasno iscrtali u prethodnih godinu dana.
Na krilima “kosovskih obećanja” i podaništva MMF-u i drugim
makro-zelenašima, vidljivo je bilo pretvaranje Srbije u mafijašku autokratsku
anti-državu, u kojoj bi “policija morala da uhapsi samu sebe”, kako bi se
uspešno borila protiv organizovanog kriminala. Dobro se sećam te rečenice, jer
sam je tada izgovorio kao metaforu, ali mi smo u narednih nekoliko godina
stigli upravo do takve realnosti – bukvalno svako ko je učestvovao u vlasti od
2012 mora da robija. Pa i policajci, saučesnici organizovanog kriminala
nepojmljivih razmera, sponzorisanog od državnog vrha.
Nije to bila moja vidovitost, kao što ni naša nova propast
nije počela sa Vučićem. Ona je počela odmah po padu Miloševića. Nikada
građanske, liberalne, demokratske i socijaldemokratske snage nisu prismrdele
većini sa kojom bi Srbija mogla da krene nekim normalnim putem. Sve što se
dešavalo od petog oktobra 2000. do Tadićevog pada, 2012, bilo je kombinacija
foliranja, blefiranja, očajničkih pokušaja, nezdravih koalicija, neuspele
edukacije i populizma, da bismo, sa svetskom ekonomskom krizom stigli do
ekonomsko-političkog pragmatizma (“Ekonomska kriza je naša šansa” i zaista jeste
bila – njihova šansa), u kom se odustalo od planskog razvoja demokratske
države, a otpočelo sa burazersko-kumovskom ekonomijom, koja će poroditi režim
iz 2012, koji će uništiti Srbiju.
Postojao je, dakle, međuperiod, formalno demokratske, a
zapravo lopovske vlasti DS, Regiona Srbije i SPS, pre uspostavljanja
autokratskog logora, čiji je upravnik Aleksandar Vučić. Tokom tog perioda
demokratskim i građanskim glasačima zgadili su se i demokratija i izbori i
stranke, te će oni, uzevši demokratski poredak u Srbiji zdravo za gotovo, pasti
u apatiju, postati apstinenti i “beli listići”, što će, u zbiru sa bahatim,
pokvarenim i gramzivim požutelim lišćem demokratskog režima, spremnim na izdaju
stranke i preletanje kod novog vođe, biti recept za pakleni plan: Nikolić
pobedi, Dinkić izda, Dačić izda, a Vučić, poput zlog pajaca, iskoči iz kutije i
postane gospodar Srbije.
Ko se borio protiv Miloševića, odmah je sve skapirao.
“Odmah”, međutim, u ovom slučaju, znači “prekasno”. Aleksandar Vučić je, od
fotelje prvog potpredsednika Vlade, preko fotelje predsednika Vlade, do fotelje
predsednika Srbije, samo naizgled prevalio nekakav put do osvajanja apsolutne
vlasti. Jok. On je od početka bio Taj. I pre početka, on je bio Taj. Videlo se
to po tome kako se lepo snašao na Tom mestu. Ne zato što je talentovan, nego
zato što je pripreman. Ocenjeno je da Srbiji od demokratije bolje čuči
autokrata okružen bandom nesposobnih poslušnika. Oni će zemlju preobraziti u
“stabilokratiju” – hibridni sistem, u kome će stabilokrata i njegova bagra
izvršavati naloge svojih tvoraca, a “unutra” će raditi maltene šta im se
prohte.
Prvo se okomio na opoziciju, to jest dojučerašnju, kod
naroda omraženu, vlast, tačnije DS, čiji su ugledni članovi delom hapšeni,
delom preletali u SNS, a delom doprineli uništenju ove stranke. Posle
opozicije, rasturio je lokalne medije, koje su pokupovali njegovi pajtosti. Tek
2017 (!) počinje stvaranje nove opozicije, praktično od nule. Pored Nebojše
Zelenovića, koji van Šapca nikako nije uspevao da stvori širu organizaciju,
pojavili su se Saša Janković, Vuk Jeremić, “remontovani” Boško Obradović, a
krajem 2017, u politiku se vraća Dragan Đilas, koji postaje vođa opozicije, ne
na nekom opozicionom simpozijumu, ne zato što je bio relativno uspešan
gradonačelnik Beograda, niti na tajnom sastanku, niti zato što je bogat, nego
pre svega zato što su ga iz dana u dan režimski tabloidi upropaštavali u takvoj
meri, da ga je to katapultiralo na sam vrh top liste opozicionih lidera.
Od ovog lidera je posle beogradskih izbora 2018 došlo
obećanje Vučiću: “Spremamo se za izbore, 2020. Trebaće mi manje vremena da
srušim tebe, nego ti mene.” Od ovog lidera došla je ideja o bojkotu izbora,
2020. Ovaj lider je oktroisao Zdravka Ponoša za glavnog opozicionog
predsedničkog kandidata, s kojim je trenutno u svađi i, na koncu, ovaj lider
je, posle izbora, 2022, samoinicijativno otišao na sastanak sa Vučićem.
Dragan Đilas samoga sebe je smenio sa čela opozicije,
ostavivši je obezglavljenu baš kada se, posle bojkot-avanture, vratila u Skupštinu.
Tabloidi sada pljuju Dragana Šolaka, koji nije političar, niti vlasnik većine
slobodnih medija u zemlji, kako mu se pripisuje. Vlasnici United Media su bili
jedan, pa drugi, pa će sad treći investicioni fond, a Šolak je, koliko mi je
poznato, mali akcionar, član upravnog odbora United Media, glavna meta
režimskih tabloida i većinski vlasnik FK Sautempton.
Đilas i Šolak su najpre u kampanjama bili prikazivani kao
tajkunski sijamski blizanci, ali je posle pomenutog sastanka, Đilas postao
gospodin Đilas, a glavni neprijatelj režima nisu opozicione partije, već
slobodni mediji i nezavisni novinari, takozvani “šolakovci”, predvođeni svojim
navodnim “vlasnikom”. Ja sam “šolakovac”. Sarađujem sa dva “njegova” medija,
dva i po, ajde – portalom nova.rs, na kom se, od jeseni, 2020, emituje podkast
“Dobar loš zao”, a koji proizvodi TV produkcija Nova S (to je ono “i po”) i
dnevni sam kolumnista “Danasa”, od novembra, 2021. Pojma nemam kakva je veza
između Šolaka i Đilasa, niti da li je uopšte ima, ni da li je to uopšte realna
teza ili samo tabloidni mamac. Šolaka nikada nisam sreo. Ono što znam je da mi
niko nikada nije prigovorio ni zbog jedne reči izgovorene u DLZ ili napisane u
“Danasu”.
Takođe znam da nije sjajno kada su gotovo svi slobodni
mediji u istom vlasništvu. Nije sjajno, jer vlasnik je vlasnik. Vlasnik može
sve, pre svega da traži da medij čiji je vlasnik ostvaruje profit, što je
moguće uglavnom pomoću klikova i reklama. Neko vreme, vlasnik će da čeka da se
medij snađe, da vidimo ko tu želi da se reklamira, a u Vučićevoj Srbiji,
reklama na slobodnim medijima znači automatsku zabranu reklamiranja istom
klijentu na daleko brojnijim i komercijalnijim režimskim medijima.
Neprijatno brzo, ali s punim pravom, korporacija će najpre
početi da postavlja pitanja, pa će negodovati, pa će medij, koji se ponadao da
će, pored silnih para koje korporacija zarađuje, biti mesta i za poneki “pet
project”, morati da počne da zarađuje (zato prestanite da kukate zbog klikbejt
naslova i senzacionalističkog sadržaja na nova.rs, pa i na poratalima Danasa i
N1 – oni pokušavaju da naprave zaradu!”)
I tako, putovanjem kroz šizofreni lavirint Vučićevog
iživljavanja nad svima nama, stigli smo do onoga zbog čega su ga i dovukli na
vlast – do konačnog rešenja za Kosovo, odnosno dogovora, koji će biti temelj
konačnog rešenja. Posle svega što sam napisao, a što naizgled nema veze sa
Kosovom, ipak smo stigli do Kosova. Posle jedanaest godina proždiranja Srbije
od strane Vučićeve bande, zatekli smo Vučića sateranog u Skupštinu, da u
društvu narodnih poslanika, ušuškan u gužvi, proba da nam proda muda za
bubrege.
Kada je Boris Elvis Tadić, pre manje od nedelju dana,
gostovao u DLZ, izgovarao je bolne stvari. Bolne, ali istinite. Pre svega, da
zemlje kvinte prema jednom demokratskom predsedniku ne bi smele da se ponašaju,
kao što se ponašaju prema Vučiću. Da zemlji u kojoj vladaju demokratija,
sloboda medija i poštovanje ljudskih prava, Kosovo nikada na ovaj način ne bi
moglo da se nameće, ne kao tema, nego kao ucena. Da vlast koja nije
isprepletana s organizovanim kriminalom nikada ne bi morala da izvodi ovo što
izvodi Vučić, nego bi imala prostora da uporno insistira na tome da je Kosovo
srpska pokrajina i to je to. Šta nam možete. Okej, možete da nam zemlju
pretvorite u đubre.
Mislimo li uopšte, ikada, o stanovnicima Kosova nesrpske
nacionalnosti, kojih je 95 odsto, a koji ne žele ništa da imaju sa Srbijom? Šta
je najbolje za njih? Kosovo u UN? Kosovo u EU? Kosovo u NATO? Ili možda Kosovo,
demokratska država, u kojoj se poštuju ljudska prava? U ovom poslednjem leži
koren lepe budućnosti. Šta vas briga da li ste u UN, ako ste primer za
demokratirju u regionu? Koga zabole da li ćete u EU ako ste kao Norveška? Zašto
dopuštate da vas vučemo sa sobom u ambis? Zašto nas jednostavno ne ignorišete?
I sad, treba da pišem, a vi da čitate o Skupštini, u kojoj
je Vučić već prvog dana aktivirao lične desničare, da se dernjaju i guraju
jedni druge, da podsete “kvintu” na to ko je ovde jedini na koga mogu da
računaju i kakva nas budućnost čeka, ako ti divljaci, koje je vođa lično
skecao, dojio i nunao, dođu na vlast? Pogledajte samo tu dileju, kako se ponaša
dok se njegov plan o pravljenju sranja u Skupštini sprovodi u delo. Pogledajte
samo tu sumanutu njušku kako se kerebeči i neuverljivo glumi. Šta god radio, sa
druge strane će čuti samo: “Potpisuj”. Nikoga više ne zanima šta će biti sa
Srbijom posle potpisa. Hoće li biti izolovano gnezdo proputinovskih manijaka i
velikosrpskih frikova? Hoće li ostati večno Vučićeva lična mafijaška
preduzetnička radnja? Zaista, nije bitno.
Dovedeni smo u situaciju u kojoj će samo od nas zavisiti šta
ćemo biti i na šta ćemo ličiti, potpuno bezopasni za druge, a opasni isključivo
po sebe. Da li će ovo biti jama večitog haosa i beznađa, prljavština u kojoj se
ne zna ko kome smešta i ko koga vara, u kojoj se “Umro taj i taj” čuje češće
nego “Zdravo!” i iz koje sve što iole valja beži glavom bez obzira? Ili će se
demokratija možda nekim čudom vratiti, a ovde nikada nije ni stanovala.