Velelepnih je dimenzija olakšanje koje osećam, jer, posle zimske pauze, ponovo mogu u ovoj oazi slobodne reči, da pustim prste da vitlaju po tastaturi i bez ikakvog prethodnog plana, koncepta, pa i teme (zanemarite naslov, dakle) izbacim iz sebe ono što mi na duši čuči ili me u besanim noćima muči.
Pišu mi ovih dana oni koji pamte moje poslednje gostovanje na TV Pink (jutarnji program, oktobar, 2013: - urednica koja me zvala odmah otpuštena) čudeći se kako sam još tada sve “lepo rekao”.
To gostovanje sam pogledao jedanput, ajde dobro, dvaput, kada je okačeno na Jutjub. Od tada nisam, a nema ni potrebe - štagod da sam rekao, važi i danas. Bili su to moji zaključci, s kojima se nisam probudio tog jutra, već su mi se jasno iscrtali u prethodnih godinu dana.
Na krilima “kosovskih obećanja” i podaništva MMF-u i drugim makro-zelenašima, vidljivo je bilo pretvaranje Srbije u mafijašku autokratsku anti-državu, u kojoj bi “policija morala da uhapsi samu sebe”, kako bi se uspešno borila protiv organizovanog kriminala. Dobro se sećam te rečenice, jer sam je tada izgovorio kao metaforu, ali mi smo u narednih nekoliko godina stigli upravo do takve realnosti - bukvalno svako ko je učestvovao u vlasti od 2012 mora da robija. Pa i policajci, saučesnici organizovanog kriminala nepojmljivih razmera, sponzorisanog od državnog vrha.
Nije to bila moja vidovitost, kao što ni naša nova propast nije počela sa Vučićem. Ona je počela odmah po padu Miloševića. Nikada građanske, liberalne, demokratske i socijaldemokratske snage nisu prismrdele većini sa kojom bi Srbija mogla da krene nekim normalnim putem. Sve što se dešavalo od petog oktobra 2000. do Tadićevog pada, 2012, bilo je kombinacija foliranja, blefiranja, očajničkih pokušaja, nezdravih koalicija, neuspele edukacije i populizma, da bismo, sa svetskom ekonomskom krizom stigli do ekonomsko-političkog pragmatizma (“Ekonomska kriza je naša šansa” i zaista jeste bila - njihova šansa), u kom se odustalo od planskog razvoja demokratske države, a otpočelo sa burazersko-kumovskom ekonomijom, koja će poroditi režim iz 2012, koji će uništiti Srbiju.
Postojao je, dakle, međuperiod, formalno demokratske, a zapravo lopovske vlasti DS, Regiona Srbije i SPS, pre uspostavljanja autokratskog logora, čiji je upravnik Aleksandar Vučić. Tokom tog perioda demokratskim i građanskim glasačima zgadili su se i demokratija i izbori i stranke, te će oni, uzevši demokratski poredak u Srbiji zdravo za gotovo, pasti u apatiju, postati apstinenti i “beli listići”, što će, u zbiru sa bahatim, pokvarenim i gramzivim požutelim lišćem demokratskog režima, spremnim na izdaju stranke i preletanje kod novog vođe, biti recept za pakleni plan: Nikolić pobedi, Dinkić izda, Dačić izda, a Vučić, poput zlog pajaca, iskoči iz kutije i postane gospodar Srbije.
Ko se borio protiv Miloševića, odmah je sve skapirao. “Odmah”, međutim, u ovom slučaju, znači “prekasno”. Aleksandar Vučić je, od fotelje prvog potpredsednika Vlade, preko fotelje predsednika Vlade, do fotelje predsednika Srbije, samo naizgled prevalio nekakav put do osvajanja apsolutne vlasti. Jok. On je od početka bio Taj. I pre početka, on je bio Taj. Videlo se to po tome kako se lepo snašao na Tom mestu. Ne zato što je talentovan, nego zato što je pripreman. Ocenjeno je da Srbiji od demokratije bolje čuči autokrata okružen bandom nesposobnih poslušnika. Oni će zemlju preobraziti u “stabilokratiju” - hibridni sistem, u kome će stabilokrata i njegova bagra izvršavati naloge svojih tvoraca, a “unutra” će raditi maltene šta im se prohte.
Prvo se okomio na opoziciju, to jest dojučerašnju, kod naroda omraženu, vlast, tačnije DS, čiji su ugledni članovi delom hapšeni, delom preletali u SNS, a delom doprineli uništenju ove stranke. Posle opozicije, rasturio je lokalne medije, koje su pokupovali njegovi pajtosti. Tek 2017 (!) počinje stvaranje nove opozicije, praktično od nule. Pored Nebojše Zelenovića, koji van Šapca nikako nije uspevao da stvori širu organizaciju, pojavili su se Saša Janković, Vuk Jeremić, “remontovani” Boško Obradović, a krajem 2017, u politiku se vraća Dragan Đilas, koji postaje vođa opozicije, ne na nekom opozicionom simpozijumu, ne zato što je bio relativno uspešan gradonačelnik Beograda, niti na tajnom sastanku, niti zato što je bogat, nego pre svega zato što su ga iz dana u dan režimski tabloidi upropaštavali u takvoj meri, da ga je to katapultiralo na sam vrh top liste opozicionih lidera.
Od ovog lidera je posle beogradskih izbora 2018 došlo obećanje Vučiću: “Spremamo se za izbore, 2020. Trebaće mi manje vremena da srušim tebe, nego ti mene.” Od ovog lidera došla je ideja o bojkotu izbora, 2020. Ovaj lider je oktroisao Zdravka Ponoša za glavnog opozicionog predsedničkog kandidata, s kojim je trenutno u svađi i, na koncu, ovaj lider je, posle izbora, 2022, samoinicijativno otišao na sastanak sa Vučićem.
Dragan Đilas samoga sebe je smenio sa čela opozicije, ostavivši je obezglavljenu baš kada se, posle bojkot-avanture, vratila u Skupštinu. Tabloidi sada pljuju Dragana Šolaka, koji nije političar, niti vlasnik većine slobodnih medija u zemlji, kako mu se pripisuje. Vlasnici United Media su bili jedan, pa drugi, pa će sad treći investicioni fond, a Šolak je, koliko mi je poznato, mali akcionar, član upravnog odbora United Media, glavna meta režimskih tabloida i većinski vlasnik FK Sautempton.
Đilas i Šolak su najpre u kampanjama bili prikazivani kao tajkunski sijamski blizanci, ali je posle pomenutog sastanka, Đilas postao gospodin Đilas, a glavni neprijatelj režima nisu opozicione partije, već slobodni mediji i nezavisni novinari, takozvani “šolakovci”, predvođeni svojim navodnim “vlasnikom”. Ja sam “šolakovac”. Sarađujem sa dva “njegova” medija, dva i po, ajde - portalom nova.rs, na kom se, od jeseni, 2020, emituje podkast “Dobar loš zao”, a koji proizvodi TV produkcija Nova S (to je ono “i po”) i dnevni sam kolumnista “Danasa”, od novembra, 2021. Pojma nemam kakva je veza između Šolaka i Đilasa, niti da li je uopšte ima, ni da li je to uopšte realna teza ili samo tabloidni mamac. Šolaka nikada nisam sreo. Ono što znam je da mi niko nikada nije prigovorio ni zbog jedne reči izgovorene u DLZ ili napisane u “Danasu”.
Takođe znam da nije sjajno kada su gotovo svi slobodni mediji u istom vlasništvu. Nije sjajno, jer vlasnik je vlasnik. Vlasnik može sve, pre svega da traži da medij čiji je vlasnik ostvaruje profit, što je moguće uglavnom pomoću klikova i reklama. Neko vreme, vlasnik će da čeka da se medij snađe, da vidimo ko tu želi da se reklamira, a u Vučićevoj Srbiji, reklama na slobodnim medijima znači automatsku zabranu reklamiranja istom klijentu na daleko brojnijim i komercijalnijim režimskim medijima.
Neprijatno brzo, ali s punim pravom, korporacija će najpre početi da postavlja pitanja, pa će negodovati, pa će medij, koji se ponadao da će, pored silnih para koje korporacija zarađuje, biti mesta i za poneki “pet project”, morati da počne da zarađuje (zato prestanite da kukate zbog klikbejt naslova i senzacionalističkog sadržaja na nova.rs, pa i na poratalima Danasa i N1 - oni pokušavaju da naprave zaradu!”)
I tako, putovanjem kroz šizofreni lavirint Vučićevog iživljavanja nad svima nama, stigli smo do onoga zbog čega su ga i dovukli na vlast - do konačnog rešenja za Kosovo, odnosno dogovora, koji će biti temelj konačnog rešenja. Posle svega što sam napisao, a što naizgled nema veze sa Kosovom, ipak smo stigli do Kosova. Posle jedanaest godina proždiranja Srbije od strane Vučićeve bande, zatekli smo Vučića sateranog u Skupštinu, da u društvu narodnih poslanika, ušuškan u gužvi, proba da nam proda muda za bubrege.
Kada je Boris Elvis Tadić, pre manje od nedelju dana, gostovao u DLZ, izgovarao je bolne stvari. Bolne, ali istinite. Pre svega, da zemlje kvinte prema jednom demokratskom predsedniku ne bi smele da se ponašaju, kao što se ponašaju prema Vučiću. Da zemlji u kojoj vladaju demokratija, sloboda medija i poštovanje ljudskih prava, Kosovo nikada na ovaj način ne bi moglo da se nameće, ne kao tema, nego kao ucena. Da vlast koja nije isprepletana s organizovanim kriminalom nikada ne bi morala da izvodi ovo što izvodi Vučić, nego bi imala prostora da uporno insistira na tome da je Kosovo srpska pokrajina i to je to. Šta nam možete. Okej, možete da nam zemlju pretvorite u đubre.
Mislimo li uopšte, ikada, o stanovnicima Kosova nesrpske nacionalnosti, kojih je 95 odsto, a koji ne žele ništa da imaju sa Srbijom? Šta je najbolje za njih? Kosovo u UN? Kosovo u EU? Kosovo u NATO? Ili možda Kosovo, demokratska država, u kojoj se poštuju ljudska prava? U ovom poslednjem leži koren lepe budućnosti. Šta vas briga da li ste u UN, ako ste primer za demokratirju u regionu? Koga zabole da li ćete u EU ako ste kao Norveška? Zašto dopuštate da vas vučemo sa sobom u ambis? Zašto nas jednostavno ne ignorišete?
I sad, treba da pišem, a vi da čitate o Skupštini, u kojoj je Vučić već prvog dana aktivirao lične desničare, da se dernjaju i guraju jedni druge, da podsete “kvintu” na to ko je ovde jedini na koga mogu da računaju i kakva nas budućnost čeka, ako ti divljaci, koje je vođa lično skecao, dojio i nunao, dođu na vlast? Pogledajte samo tu dileju, kako se ponaša dok se njegov plan o pravljenju sranja u Skupštini sprovodi u delo. Pogledajte samo tu sumanutu njušku kako se kerebeči i neuverljivo glumi. Šta god radio, sa druge strane će čuti samo: “Potpisuj”. Nikoga više ne zanima šta će biti sa Srbijom posle potpisa. Hoće li biti izolovano gnezdo proputinovskih manijaka i velikosrpskih frikova? Hoće li ostati večno Vučićeva lična mafijaška preduzetnička radnja? Zaista, nije bitno.
Dovedeni smo u situaciju u kojoj će samo od nas zavisiti šta ćemo biti i na šta ćemo ličiti, potpuno bezopasni za druge, a opasni isključivo po sebe. Da li će ovo biti jama večitog haosa i beznađa, prljavština u kojoj se ne zna ko kome smešta i ko koga vara, u kojoj se “Umro taj i taj” čuje češće nego “Zdravo!” i iz koje sve što iole valja beži glavom bez obzira? Ili će se demokratija možda nekim čudom vratiti, a ovde nikada nije ni stanovala.
