Marko Vidojković: KESU NA GLAVU!

Beše to uobičajena crna kesa od najlona sa dva malena proreza za oči, kakvu naša vera propisuje kao obavezu za svakog muškarca koji se kreće van svog domaćinstva.

25. septembar 2022, 6:22

Utorak beše. Lenjo jesenje jutro. Ustao sam pre nego što se magla digla nad selom, da skuvam kačamak sa sirom, za Slađanu i svinje, te da pokupim žireve ispod hrasta u dvorištu, sebi i sinovima za doručak.

Pomolih se Bogu da otvorim kredenac bez škripe, ali oš’ - zaškripa beštija, kao gladna mačka kad mjauče, pa neće da stane. Ja vuci, a ono ciči, ja stani, a ono Slađanini koraci. Ja opet povuci, a ono opet ciči, ja stani, a ono zviznu me nešto sleđa i smrači mi se pred očima.

“Ajde govedo, budi se”, šamarala me Slađana, to ti je sledeće čega sam bio svestan. Opet sam izgubio svest, dakle, ali njeni šamari me probudiše iz tmine. “Završi jebeni doručak”, nastavila je da me šamara iako je videla da sam budan, “moraš posle do bogomolje, da mi uzmeš novu brojanicu, ova mi je sva krvava od batinanja tebe i one glupe dečurlije što si mi izrađao, dabogda ne bilo ni tebe, ni nji’!”.

“Razumem… ljubavi”, zamucah i ustadoh, a ona poče da me šutira u dupe.

“Rauzmeš ti pičku moju, seljačino rutava. Požuri, jer ako opet zakasnim na posao zbog tvog bunila ima da te obesim, pa ćeš naglavačke da spavaš sa pacovima u šupi.”

Nekeko završih kačamak, Slađana pojede pola tanjira, a pola ode da baci svinjama. Kad se vratila, reče: 

“Petnes’ do devet. Imaš sreće ovaj put. Kuš, govno”, zamahnu šakom kao da će me ošajdariti, ali se onda počeša iza uha i osmehnu se.

Sede u bemvea i ode u opštinu, na posao, a ja sam joj mahao i mahao i mahao, čak i pošto je skrenula desno, otkud znam, možda je stavila neki uređaj da me snima kako prerano prestajem s mahanjem, pa da me izmlati čekićem kad se vrati ljutita s posla. 

Pošto sam sakupio žirove, pojedoh dva, a osam dadoh sinovima. Onda sam im naredio da izgrabuljaju dvorište, turio kesu na glavu i izašao na drum. Beše to uobičajena crna kesa od najlona sa dva malena proreza za oči, kakvu naša vera propisuje kao obavezu za svakog muškarca koji se kreće van svog domaćinstva. Jes malo zagušljivo, ali zakon je zakon, vera je vera, a i oktobar je, mnogo je lakše nego u julu, recimo. 

“Zdravo, Dule”, reko’ Duletu Đurđicinom, koji se uputio ko zna kud. Prepoznao sam ga po crveno plavoj kariranoj košulji, jer je i on, kako vera, običaji i zakon nalažu, nosio crnu kesu na glavi.

“Zdravo, burazere”, odgovori mi umornim glasom.

“Šta je, more. Šta si svenuo”, upitah, a on uključi štopericu na ručnom satu, jer je zakonom i verom muškarcima bilo zabranjeno da se zadržavaju jedan s drugim na javnom mestu duže od devedeset sekundi. Ukoliko bi neko bio uhvaćen u kršenju ovog pravila, usledilo bi kamenovanje do smrti obojice, od strane verske milicije i najviđenijih žena u opštini. Razgovor više od dva muškarca na javnom mestu kažnjavao se šibanjem do smrti od strane istih organa, bez obzira na dužinu trajanja.

“Crkla nam lamela na puntu, Đurđica mi prešla triput preko noge kolima, za kaznu”, zajeca.

“Pa kad dugo držiš kvačilo! Odma’ pušćaj, čim privati brzinu!”

“Pušćam, pušćam, bre! Set kvačila je star kao i auto. Dvanaest godina! Morala je jednom lamela da crkne”, sav se uspuvao ispod one kese, koja se drmala napred nazad, u ritmu s njegovim rečima i udisajima.

“Dobro de, dobro”, potapšah ga po ramenu. “Nisi ti kriv, ali mora da, na početku, dok je auto bio nov, nisi baš pazio s kvačilom, a?”

“Jesam, more! Da sam dinar dobio za svaku šljagu koju popih zbog kvačila, sad bih bio milioner! Ajd’ isteklo nam vreme, odo’ u kurac.”

“Aj’ živ ti ja.”

Nastavih dalje, kad naiđoše dve žene iz opštine. U skladu s verskim i zemlajskim zakonima okrenuh se ka Milkinoj tarabi, da ih slučajno ne pogledam dok prolaze, a jedna me šutnu u dupe iz sve snage i rečei: “Eve, pozdrav od Slađe!” Zatim se zakikotaše i nastaviše niz drum. 

Stigoh do bogomolje, kad tamo - imam šta da vidim. Ljubiša stoji na sred trga “Slava sisama”, go golcat, mislim, ne gologuz, nego gole glave, kao od majke rođen, to jeste, ko da je u svojoj štali, a ne u blizini svetog mesta. Dotrčah do njega i uključih štopericu na ručnom satu.

“Šta radiš to, crni Ljubiša!? Glavu ćeš izgubiti!”

Pogleda me onim svojim tužnim očima, pomeri rukom prosede šiške i promumla:

“Ne mogu više, da me jebeš.”

“Kako, bre, ne možeš? Šta ne možeš? Ne luduj! Kesu na glavu turaj! Najebaćemo obojica zbog tebe!”

“Ja te nisam terao ni da mi se javljaš, ni da mi prilaziš. Ne mogu više kesu na glavu, pa makar glavu izgubio, eto.”

“Pa glavu ćeš i izgubiti, zakon je jasan! Zar pod stare dane da se tako mangupiraš, pa nismo kod Đoke, međ’ magarcima, da im krišom kese na glave stavljamo!”

“NIsmo, ja sam na trgu. Dosta je, brajko. Jebem ti život s kesom na glavi. Serem ti se na život koji provedoh u cvikanju od ženskih šamara i verske milicije. Jebem ti ja sve to, braćala. Gde si video takvo sranje? Kesa na glavu pa napolje. Gde?!

“Pa, ima, Ljubiša. U Donjim Mrdoslavcima, pa u Kukavičevu, pa u…”

“More, van naše zemlje! Jel ima u Ameriku kesa na glavu?!”

“Ih, gde nađe Ameriku, znaš ti gde je Amerika, Ljubiša? Koja smo mi Amerika, bre?”

“Dobro, jel ima u Švedskoj, eto!?”

“Ko hoće, može, koliko znam.”

“Ko hoće, a ne da svako mora! Eh, koja smo mi rđa od sela i od zemlje i od svega. Bolje mrtav nego živ, kunem ti se.”

Pogledah na sat. 78 sekundi.

“Bogme isteklo nam vreme, još malo…”, zaustih, a Ljubiša me prekide.

“Bogme isteklo nam je vreme odavno. Reci ostalima da je Ljubiša umro gole glave, ponosito!”

Od ovih njegovih reči, potrča mi neka jeza uz kičmu, te mu samo tiho rekoh: “Zbogom, Ljubiša” i okretoh se ka bogomolji, odakle izleteše četiri verske milicionarke i zaleteše se ka Ljubiši, sa isukanim močugama. Jedna me usput, onako, reda radi, raspali baš po diskus herniji, te padoh na sve četiri.

Pre nego što sam se leđima okrenuo ka bogomolji, da u skladu sa zakonom ne gledam šta se dešava na trgu, ipak mi je uspelo da vidim kako se četiri močuge u isti mah prosuše po Ljubišinoj glavi. Krv pljusnu, a Ljubiša zaječa:

“Oca vam jebem da vam jebem! Živela sloboda! Živela…” i onda umuknu i sve što osta u vazduhu behu zvuci močuga koje ubiše Boga u njemu. 

Dok su se verske milicionarke vraćale u bogomolju, dobih onako usput još jednom preko leđa, tačnije preko ruku, kojima sam se držao za mesto gde me malopre ošajdariše. Nisam stigao ni da jauknem, kad neko dreknu, odnekud sleva:

“Bravo, Ljubiša, živela sloboda!”

Ludi Dule. Bez kese na glavi. Odakle se taj stvorio, pa malopre ga ispratih niz drum, po lamelu. Vidim, popiću opet preko leđa, pa se brže bolje ispravih, a kesu čvrsto uhvatih obema rukama, da neko ne pomisli da su i mene uvatile lude muve. Iste četiri milicionarke izleteše iz bogomolje i zaleteše se ka Duletu, a jedna mi nabi močugu u pleksus. Jssam se malo presamitio, ali sam ipak nekako uspeo da uđem u bogomolju. Napolju su se čuli Duletovi jezivi krici, a bogomoljka, koja prodaje bogomoljarije, pogleda me popreko:

“Šta ti hoćeš, kurcu glupi?”, zareža.

“Brojanicu. Za suprugu. Za Slađanu.”

(Solidarnost sa hrabrim ženama i građanima Irana)