U septembru, 2000, bio sam na svadbi u Aleksincu, rodnom
mestu mog dede po ocu. Aleksinac je, time se ne dičimo, oduvek bio tvrdo
režimsko uporište. Aleksinčanin je za vlast. Pa za sledeću. I onda sledeću. Pre
2000, mi, Beograđani, smo na aleksinačkim venčanjima i slavama uvek imali
prijateljske okršaje sa rodbinom koja je u ogromnoj većini bila za Miloševića.
Njih dvoje koji su bili protiv, odbacivani su tradicionalnim
vidojkovićevskim, “neko mora i da zastrani”. Ha ha, Aleksinčani, he he, ma
Sloba je najbolji, ti vaši su strani plaćenici, ajmo po još jednu rakiju. Tog
septembra, međutim, krenemo mi u prijateljsko ubeđivanje familije da glasaju za
Koštunicu i iznenadimo se. Ne naiđemo na zid. Ne naiđemo na otpor. Nego nas
dočeka onaj vidojkovićevski namrgođeni pogled i rečenica “Aj’, ću promenim ovaj
put.”
“Strino (tvrdo uporište SPS), ‘aj i ti za Koštunicu!” “Aj’,
reče strina kratko, a mi je izgrlili kao da je baš njenim glasom Milošević pao.
To je bilo baš lepo, a onda su u Beogradu počeli da se pojavljuju likovi i
likuše, tvrdeći da su oduvek bili protiv MIloševića, “svaki dan su bili na
protestima 1996/97”, što me je posebno živciralo, jer sam dobro znao, ne samo
da nisu bili na protestima, nego su bili za Miloševića! Koliko mi je samo to
išla na živce, ali i to je bio znak, svi ti, koji su odjednom svim srcem protiv
Slobodana, da mu se bliži kraj.
Prošlog petka se u Beogradu okupilo isto ili više ljudi nego
petog oktobra, 2000. Toliko ih je bilo da ih je čak i RTS pošteno usnimio. Dok
su se lešinari po režiskim kutijama medijske smrti natpljuvavali ko će da izbroji
manje demonstranata u Beogradu, cela Srbija je znala – u Beogradu je prokuvalo.
Doduše, kad je prokuvalo, onda se vatra spustila na trojku, ta velelepna gomila
sveta nije okružila ni predsedništvo ni skupštinu, da se dere “Ostavka” – oni
su otišli do Gazele, na šetnju, kao i prošlih puta.
Potom su otišli kući. Osim nekoliko opozicionih lidera koji
su podigli šatore na autoputu i rekli nema razilaženja dok se ne usvoje svi
zahtevi protesta! Oni su se razišli u šest ujutru. Zahtevi nisu usvojeni.
Zahtevi, koji su inače ozbiljni i razumni, kako ih je nekoliko javnih ličnosti
okarakterisalo. Zahtevi, koji su u skladu sa idejom da je Srbija normalna
država u kojoj je nekoliko institucija zastranilo. Verovatno sam ja glup, pa
mislim da je Srbija paranormalna država, u kojoj je jedna jedina postojeća
institucija odavno zastranila.
Ta institucija organizuje veliki miting u čast sebi, 26.
maja u Beogradu. Takozvani kontramiting. Nije to kontramiting, jer on nije
Slobodan Milošević, a i opozicija je sabrala dva i dva i pozvala narod da se
ovog puta na protestu “Protiv nasilja” okupi dan kasnije, da pokupe odbačene
zastavice Srbije na kojima su sendvičari sedeli i baciti ih u kontejnere. Da
Beograd još jednom zasija, da postane onaj lepi grad lepih ljudi (bez 18 stradalih
u masakrima), koji u nepreglednim kolonama, nasmejani, ponositi i srećni (ja
bih bio namršten, ali ja sam budala) šetaju do Gazele, pa u fićka, na fuka.
Možda će se tog 26. maja stvari ipak promeniti. Kad se po
hiljaditi put bezvoljnici dovlače autobusima iz cele Srbije da tapšu vođi koga
ne vole, ne može se očekivati miting miloševićevskog kalibra. Biće to miting
gladnih i sjebanih, koji će jedva čekati da zbrišu nazad u autobuse, a onda
kućama. To je strana u kojoj treba tražiti nadu za preokret u zemlji – firerovo
gnezdo. Ako tu dođe do otkazivanja poslušnosti, izliva nezadovoljstva, apatije,
muke i sramote, kontramiting može da mu se olupa o glavu.
Narednog dana, onda, postoji šansa da se firerova slabost
oslika u građanskom protestu u Beogradu, koji će, nema sumnje, biti brojan.
Možda taj protest neće ići na Gazelu, možda će ići negde drugde, raditi nešto
drugo i tražiti nešto treće. Ne znam, glup sam, ne mogu da ulazim u glave
opozicionih stratega.
Nemam pojma kako je u Aleksincu, davno tamo nismo svraćali,
nema uslova, jer mnogi akteri i s ovu i s onu stranu su se u međuvremenu
odselili na onaj svet, ali u Beogradu sam primetio ono od čega mi se okreće
želudac, a u stvari je dobar znak. Ekipa, koja, ne da nije išla do sada na
proteste, nego nije želela da se bavi politikom na bilo kakav način, došla je
na protest, 19. maja. Kad oni počnu da se slikaju na protestima, da fotkaju
nepregledne kolone nasmejanih (?) ljudi, to je siguran znak da se kula od
karata klima. To je znak da su ljudi iz senke, neopredeljeni i
nezainteresovani, postali opredeljeni i zainteresovani.
To je veliki kapital. Bahatost opozicije, koja naprasno
autore DLZ naziva udbašima i posle 160 gostovanja ne želi da dođe u naš
podkast, “jer im kvarimo posao”, takođe dosta govori. Znamo ih sve i znamo ih
jako dobro. Nanjušili su krv i spremili se za međusobni obračun u budućoj
podeli još uvek nepostojećeg plena. Samo im fali da ih neko povezuje sa
“udbašima” Nenadom i Maretom, čiji je zadatak da skrnave njihov sveti lik, tako
što kenjaju sve i svašta u svom podkastu (što traje, evo, već šest i po
godina).
Ko idealizuje opoziciju, taj bi se možda i razočarao. Ovako,
ne. I to je jedan od znakova da se režim ljulja, a da se režim ljulja i sruši,
cilj je svakog normalnog čoveka u Srbiji.