Lei, za Spooktober, 2023.
Bila jednom jedna Nađa, iz Sombora. U horoskopu blizanac. U stvari, i dalje je tu. Možete je opaziti na putu ka Apatinu, u noćima bez meseca, kako peva kraj drveća koje nije posečeno jer se smatra da će onome koji ga poseče doneti zlu sreću, lošu žetvu, ludu decu, smrtonosnu bolest ili sve to zajedno.
Blizanac, dakle. Neko smatra da to nema veze, ali taj se vara. Nađa, kojoj je u vreme ovih dešavanja bilo tridesetak godina, u srednjoškolskim je danima četiri puta prizivala đavola. Ona će reći nije tačno, možda jednom ili dvaput, iz zezanja, a ja ću reći, iz zezanja ili ne, bilo je četiri puta, a dovoljno je jedanput, ako si Nađa. A ni sto puta nije dovoljno ako si blentava Katarina, Nađina drugarica s kojom je četiri puta prizivala đavola.
Nijednom se naiygled nije desilo ništa, pa su cure prizivanja okarakterisale neuspelim. Odmah da razjasnim – đavo je uvek i svuda. Nije ga potrebno zvati, on sam uoči otvorena vrata i kroz njih prođe tamo gde treba. Đavola, štaviše, živciraju oni koji ga ritualno prizivaju. Pa nije đavo pas, dobro, ponekad jeste, sa dve ili tri glave, ali nije onaj pas kome baciš lopticu i on ti je vrati. Nije potrebno nimalo truda da đavo dođe.
Ova netrpeljivost prema prizivačima đavola nije važila, razume se, za slatke zbunjene devojačke duše. Kako je upečatljiva bila Nađa i spolja i iznutra. Kosa joj je bila boje gavranovog krila, uvek ispletena u dve kike. Ako biste brojali vlasi koje su virile iz njenih kikica, uvek bi ih bilo šesto šezdeset i šest. Nađa ih nikada nije brojala, ali ja jesam. Šesto šezdeset i šest. Svaki put. Čim sam ih prvi put prebrojao, banuo sam joj u sobu, jedne oktobarske večeri i zatekao je kako se divi svom odrazu u ogledalu. Rekao sam joj sedi na patos, raširi noge i zamisli petoricu, ne, malo je, pedesetoricu staraca kako svršavaju svuda po tebi i u tebi. Rezultat mi je izmamio osmeh.
Bila je lepa, i ostala je lepa. Kako je vreme odmicalo, bila je sve lepša. Oči su joj bile skoro crne. Takva boja retko se sreće, ona predstavlja prozor u ništavilo. Neko može sebe tešiti, ne, nije moj pogled put u grob, to je genetika, ali jeste, tvoj pogled je naličje rake, ispod koje leži princ tame. Najlepši mogući pogled, dakle. Kad je Nađa gledala druga ljudska bića u oči, redom su upadali u tamu iz koje nije bilo izlaska. Desilo se da je babi koja na pijaci prodaje cveće ljubazno poželela dobro jutro i baba se narednog jutra obesila, a cveće odjednom uvenulo, poprimivši boju Nađinih očiju.
Ovo joj je pomoglo da nikada ne nađe srodnu dušu, a više puta se zavaravala da je to izvodljivo. Srodna duša je u potpunoj suprotnosti sa prirodom ove besede, međutim, besciljna potraga za njom sasvim je u skladu sa ovom i svakom sličnom pričom. Obični su, svesni Nađinih moći, zazirali od nje i umesto da joj bude drago, ona se zbog toga nervirala. Bila je inače sklona napadima besa, a tad je, ako mene pitate, bila najlepša.
Svoj bes je uklopila u nakaradno društvo postavši pankerka. Dobri su pankeri. Besni su i mrze. Mrze, što je najbitnije, druge ljude, pa onda, što je takođe jako zgodno, mrze sebe, svoje roditelje, mrze državu, koja i nije tako loša, ali bitno je mrzeti, mrze ljubav, mrze crkvu, mrze čak i druge pankere, ako nisu potpuni pankeri. Nađa je bila toliki panker, da su je prozvali Nađa Svađa. Sve je razgovore otpočinjala svađom, nastavljala zadivljujućim izlivima besa, a završavala bi ih udaranjem sagovornika flašom o glavu, ukoliko joj taj na vreme ne utekne.
Pravi panker će ostati zauvek takav, sve dok, krcat mržnjom, agresiju ne usmeri ka sebi i uništi se na prigodan način, rezanjem vena, udaranjem glavom o zid, skokom pod voz, pucnjem iz puške sebi u usta, narkoticima, ima ih toliko – sve bolji od boljeg, sve vreme slušajući muziku, nikada dovoljno glasnu, koja pojačava bes, opravdava mržnju i ohrabruje uništenje i samouništenje. Ne, nemojte mi pominjati metalce, to su pozeri, koji selektivno upražnjavaju samo „grehove“, u kojima uživaju, da bi na kraju otišli na odvikavanje i što je najodvratnije, zamonašili. Ima izuzetaka, ali sve sam to ja pogurao.
Nađa se ipak i dalje trudila da sebe smesti u ljudsku kanalizaciju, ubeđujući sebe kako je jedna od njih. Na nagovor roditelja, išla je kod psihijatra, a dvaput je završila u ludnici, što mi je, srećom, omogućilo da joj se približim i u intimi bolničke sobe ili češće bolničke klonje, je ohrabrim. Svaki lek kojim su je kljukali, omogućio mi je da ležim kraj nje i objašnjavam joj kako je sasvim normalna, a svi ostali kreteni. Kad je trening bio gotov, rekao sam joj jedne noći od sutra se pravi da si kao i oni, ako se zbuniš, ja ću ti pomoći. Oni to jedva čekaju, da im kažeš da ti je bolje, pa da te zamene nekim drugim. To su sve moji ljudi. I ti koji jedva čekaju i ti kojima će te zameniti.
Nađa se tako, pod maskom osobe koju idioti smatraju normalnom, vratila u antidruštvo bednika. U skladu sa svojim seksualnim afinitetima, Nađa je volela sve – i muškarce i žene, čak i ponekog konja i bila je sa svima njima. To su bile muke. Da umem da plačem, suze radosnice bi mi navrle na oči kad god bi neko u panici utekao od nje. Problem je iskrsao kad se smuvala s Maksimom. Taj je bio toliko podmuklo dobar da mi se povraćalo svaki put kad ih zateknem zajedno, što je bilo bolno često. Posedovao je, meni nejasnu sposobnost, da uživa u njenim očima. Jednom je, čak, zamislite, rekao: „Mogao bih večno da gledam u tvoje divne, tamno smeđe oči“, što sam doživeo kao direktnu provokaciju. Toliko je bio gadan, da je posle šest meseci besramnog šlihtanja i nepreglednog udovoljavanja, ubedio Nađu da ga voli. Ma, još gore, teško mi je to i da napišem, Nađa se istripovala da je on njena srodna duša.
Usled neposredne opasnosti od toga da Nađa izgubi sebe s tom kenjkavom budalom, otpočeo sam specijalnu operaciju njenog spasenja. Uleteo sam u Bobana, dripca u kom živi nekoliko demona, a jednog od njih stotinak na koje je Nađa bila slaba. Ni taj, jasno, nije bio bogzna šta, ali bio je talentovan manpiulator, uverljiv lažov, pogani razvratnik, prljavi narkoman, čarobnih zelenih očiju, koje bi onu koja se u njih zagleda, odvukle pravo do jezera u zemlji iza smrti. U dve reči – osrednji talenat.
Naredih demonima, mrš napolje, nađite neku tinejdžerku i naterajte je da skoči sa petog sprata hotela u Subotici, ali da preživi sa najmanje deset teških preloma. Dok sam Bobana pripremao za poduhvat, sugerišući mu da besomučno drka na Nađine fotke, koje je čuvao u jednom među stotinama sličnih foldera, u noći bez meseca odoh na ono mesto, između dva puteljka, u blizini one reke, gde sam jednom uradio ono i tamo od prljave vode, blata i sjaja udaljenih zvezda, načinih još jednog sebe, ali ženskog. Au. Izgledala sam kao anđeo, ma šta izgledala, bila sam anđeo, ako me razumete. Plavokosa, plavooka, sisata, dupe o koje bi se odbijale strele, pička uvek mokra i nepopravljivo uska i ostale specifikacije jednog visokokvalitetnog anđela.
Prvo sam, lebdeći desetak centimetara iznad vojvođanskog blata, naišla na jednu pijanduru. Izvrnuo se na sred puta. Ugledavši me potpuno nagu, zamumla: „Anđeo, ti si anđeo!“ „Anđelija“, ispravih ga. „Hajde, prereži sebi grkljan bocom od piva.“ „Ali boca je plastična“, zbuni se. „Plastičnom bocom reži, šta nije jasno.“ I on poče da reže i kad videh da će u tome i uspeti, nastavih veselo dalje.
Sa sobom u Bobanu susrela sam se u centru Sombora, kod biblioteke, u tri i trinaest izjutra. Neke vrane popadaše mrtve, s drveća. Ako se nekad desi nešto slično, ne dajte da vas lažu kako su udarile u avion ili da su otrovane pesticidima „Goriš“, uputih Anđeliji kompliment. „Potrudila sam se. Za tebe se može reći da si pregoreo.“ „Mislim da je bolji izraz ’izgoreo’“, nisam se dao, pa se oboje nasmejasmo. „Aj se jebemo“, predložih.
Kad smo, nakon tri dana i tri noći, s time završili, akcija Nađinog izbavljenja je počela. Dok je sedela na klozetskoj šolji i nedopustivo nežno mislila na Maksima, šapnuh joj: „Napij se kao svinja“. Bezumno opijanje bez ikakvog povoda učinilo joj je kao sjajna ideja. Sasula je u sebe značajne količine votke i piva, sedeći u svojoj dečijoj sobi, gde je i dalje živela, iako je Maksim bio divan i nežan i bla bla bla. „Pogledaj se u ogledalo“, naredio sam i ona se oteturala do ogledala.
Trebalo joj je neko vreme da uhvati sebi pogled, a kad je napokon uspela, iz tame njenih očiju zarežao sam: „Na šta to ličiš, bre, Jovana Maljković iz prve klupe je za tebe pojam.“ Počela je besno da škrguće zubima, a ja sam dodao: „Najebi se majke onom Bobanu, taj je kriv za sve što ti se u životu desilo!“ Pošto nije bila u stanju da napiše poruku, napisao sam je ja: „Govnaru glupi, šta si sve mogao da budeš u životu, a postao si? Ništa! Serem ti se u usta“ Nekoliko sekundi sam joj držao telefon pred očima da shvati šta je napisala, a onda sam šapnuo: „Klikni send“.
Boban je odgovorio: „Koliko ja znam Nađu Svađu, ovo je ljubavna poruka :)“ „Nije, gade, nije! Ti si govno, najsmrdljivije govno koje je priroda ikada iskenjala!“ Sve ovo je sama napisala, a ja sam s užitkom mljackao. Boban joj je poslao Anđelijinu fotku, slikali smo me kako zguza gledam ka telefonu: „Izvini, zauzet sam“. Poslao joj je i sliku svog kurca, imao je dobru karu, pa sam se složio sa sobom da bi bilo okej poslati i nju. „Ko je ona?“, prenula se Nađa, čak ni ne posumnjavši da je slika Bobanove verenice možda maznuta s neta.
„Moja verenica, Anđelija“, odgovorili smo joj. „Hoću nju, hoću samo nju!“, pobenavila je. Onda smo se na brzinu slikali kako mu pušim, pa joj je poslao i tu fotku, uz prateći tekst: „Hoće i ona tebe“. Neko bi prigovorio „Preteraste“ i bio bi u pravu. Ko šta radi, ja preterujem, ali namere su, makar, bile u potpunosti nečasne. Cilj je bio odvojiti za sva vremena Nađu od Maksima i kad sam osetio da sam nadomak cilja, morao sam da uložim izvestan napor da dovršimo posao. Osetio sam da se kolebam, pa sam, putem Bobana sebe prekoreo: „Alo, Anđelija, nismo valjda do ovde stigli da bismo sada stali!“
„Možda je baš to fora“, odgovorio sam samom sebi. „Ne znam šta je jača fora. Da sad stanemo, ili da nastavimo. U oba slučaja, Maksim je ćao.“ „Jebe te horoskop“, prenuo me Boban, „Ko te terao da praviš Anđeliju 19. oktobra.“ Dođavola, bio sam u pravu. Nisam ni obratio pažnju na to koji je datum kada sam stvarao Anđeliju, samo sam pazio da nema mesečine. Okej, idemo do kraja. Za našu Nađu. Za našu stvar. Do kraja, nego kako. Biće super. Biće jako zabavno. Dobro, bilo je i zabavnijih avantura, ali kako da ih ne bude, koliko je samo vremena prošlo od prve. Anđeliju nisam pravio ni petsto puta. Dobro, možda šesto, eto.
„Gde ste, hajde da se vidimo! U stvari, hoću samo s njom da se vidim! Ne, prvo s tobom, pa onda s njom, pa onda svi zajedno!“, prekinula je moje kolebanje Nađa paćeničkim preklinjanjem. „A Maksim, trulo je bez njega“, odgovorio je Boban, posle čega smo se smejali čekajući njen odgovor. „Ma kakav bre Maksim!“, javila se Nađa sa fabričkih podešavanja, a ja sam ponovo uhvatio sebe kako se dosađujem. Pravilo broj jedan, ako je dosadno, mojne. „Iz čiste zajebancije. Iz čistog zla, šta ti je“, pokušao sam da budem ubedljiv iz Bobana, a i dalje nisam bio siguran da li bi bolja zajebancija bila sada prekinuti ili sada nastaviti. „Sada nastaviti!“ dreknuo je Boban i ja sam zaključio kako iz njegovog nakaradnog bića verovatno imam malo bolji pogled na situaciju nego iz kolebljive Anđelije.
Da sam imao pluća, duboko bih uzdahnuo. Setio sam se da sam i u Bobana, bez mene u njemu, često sumnjao. Sa mnom u sebi, bio je gori od mene. Dobro, nije, ali bio je dovoljno dobar. „’Ajde, važi“, prevalila sam preko usta, a ja sam iz Bobana krenuo uspaljeno da blebećem: „Ostavićemo joj iluziju izbora. Mora biti ubeđena da je kriva za sve!“ Poslao joj je poruku: „Nađolina, ti odaberi s kim hoćeš da se vidiš, ali Anđelija će biti tužna ako to ne bude utroje.“
Bili smo u njenoj sobi. Nas troje. Boban je Nađino ogledalo spustio na patos i položio ga tako da se sa poda moglo u njemu videti ono što je trebalo da se vidi. Ugledavši moju malu pretrnulu Nađu, prošla me je trenutna kriza i bila sam opet sasvim spremna da joj upropastim život. „A sad“, rekla sam mekim anđeoskim glasom, „da se svučete. Glupo je da jedino ja budem gola.“ Svukli su se. Boban je, ne računajući kurac, bio ružan prizor, ali zahvaljujući tome što sam bio u njemu, delovao je istovremeno i dosta moćno. Prirodno, od nas troje najlošije je izgledala Nađa. Još uvek lepa, kikice i to, ali smorilo me je to što su godine insistiranja na bezumnom uklapanju u sistem degenerika uticale na to da počne prerano da stari. Kratka vizija na šta će ličiti za deset godina, naterala me da štucnem.
„Sada ćemo da sednemo na patos, u trougao“, rekla sam. „Ti, malena, na sredinu, preko puta ogledala. Ti, konju, s njene desne strane, a ja ću ovde“, zaključila sam, sela, raširila noge i stavila desni srednji prst na klitoris. Navlažila sam crveni itison ispod sebe, setivši se jedne epizode iz doba kuge. „Svi znamo za Maksima“, rekla sam, Bobanu se oteo podlački kikot, a Nađa se namrštila. „Divan stvor. Nisi mogla bolje“, izgovorila sam nežno. „E, pa, Boban i ja imamo jednu želju. Retko kad se desi takva ljubav. Ne možemo ni da zamislimo kako izgleda vođenje ljubavi prilikom takve ljubavi, pa nam, molimo te, pokaži.“
Nađa se prepala, a ja sam iz čistog sadizma zarežala: „Drkaj na Maksima“. Bilo je osrednje zanimljivo kad je počela, ali kad se posle dvadesetak sekundi uživela, načisto sam se isprimala. I Boban, to jest ja, osetio je isto što i ja. To je, dakle, Maksim. Drkati na to kako ga, drkajući na njega pred nama gubi, bilo je zaista sjajno drkanje.
Prava ljudska ljubav, čista i iskrena. S njegove strane. Taj je smutljivac tačno znao kakva je Nađa, voleo ju je baš takvu, bio je spreman da pristane na sve, e, pa, evo ti sve, patetični arheologu, koji, kopajući po ljudskoj krvavoj prošlosti nisi uspeo da otkriješ nijedan trag koji sam za sobom ostavila, ostavio, kako god. „Nađice, pogledaj se u ogledalo“, nežno sam šapnula, a ona je otvorila oči i tako snažno svršila da je pala u nesvest. „Alal nam ćufte“, rekla sam Bobanu, koji je sa dva prsta drkao, čvrsto stežući jaja, da ne bi svršio pre vremena. „Izdrkaj mi po sisama, pa da palimo“.
Svršio sam po sebi jednom, pa odmah zatim još jednom, pa sam onda i ja svršila, trideset tri puta zaredom. Napokon, popravila sam frizuru i lupila čvrgu Bobanu, ne bi li se, sav smrdljiv od znoja, odmakao. Ustala sam, a sijalica na stonoj lampi je, u znak pobede tame nad svetlom, veselo pukla. „Vrati ogledalo na mesto. Aj’ zdravo!“ „Čekaj, bre, gde ćeš“, pobunio se klipander, ali Anđelija je nestala. Narednog trena, napustio sam i njegovo bedno biće.
Gledajući ih tako jadne i gole, iz svoje celokupne večne nevidljivosti, bio sam osrednje ganut ovim trijumfom. Dva ljudska bednika, izgubljena na nepreglednoj međi između surovog materijalnog i još surovijeg duhovnog. Najbolje bi bilo da se smuvaju i naprave nekoliko poremećene dece. Nisu oni, međutim, bili sposobni za to. Bez mene, Boban je bio samo kurati kurton, a Nađa čak više nije imala ni svest, a šta će biti kad joj se vrati, nije me mnogo zanimalo.
Bobanov napad panike zaustavili su njegovi demoni, koji su se, uočivši upražnjeno mesto, vratili u njega, pa su mu pomogli da vrati ogledalo na zid. Onda je preturao po sobi, valjda tražeći pare ili nešto drugo što bi mogao da trampi za heroin, pa je pošao kroz prozor napolje, pa se zaustavio da bi se obukao, pa je čučnuo pored Nađe, a ja sam se uplašio da se nije slučajno zaljubio na pogrešan način, te sam mu za svaki slučaj izbrisao pamćenje na poslednjih sedam sati, posle čega je ponovo dobio napad panike, a kad je Nađa počela da mrda i mrmlja, ispustio je krik preplašenog smrada i utekao.
Njoj, u skladu sa planom, nisam izbrisao pamćenje. Konačno budna, sela je na patos. Dohvatila je telefon. Bobanov. Kakav mamlaz. Počela je da prevrće po fotkama, koje je ovaj napravio dok smo sedeli ispred ogledala. Isprimavši se više nego što mi se dopalo, stavila je srednji prst među noge. Spržio sam memorijsku karticu. Najlepše fotke su naša sećanja, lepo je pre nekog vremena, u jednom javnom klozetu, pre nego što će overiti od kokaina, zaključio jedan moj verni sluga. Okrenula je zatim neki broj. „Maksime, raskidamo“, rekla je. Ijao, znala mu je broj napamet. Spasio sam je u zadnji čas.