Priča je posvećena
romanu Đubre
Sedim za volanom bentlija, a
jedna stranačka aktivistkinja pokušava da mi dudla đoku. Pokušava, ali ne ide.
“Ajde, jebote, potrudi se”, lupam
joj čvrgu, a ona se tiho kikioće. Ne vidim šta je smešno.
Prosipam joj lobetinu na
razdeljak i vučem direkt s glupave glave. Vadi kurac iz usta da bi izgovorila:
“Dragiša, baš si sladak, niko mi
to do sada nij uradio.”
Užas. sve same pogrešne reči,
pogrešne žene, pogrešan grad, pogrešan život, pogrešne misli, treba mi još.
Taman sam joj sipao još koksa na glavudžu, a gluperda se ponovo vraća felaciju.
Droga se prosipa po patosnicama i ja gubim živce:
“Ajde, ajde, marš napolje!”,
udaram je žestoko po dupetu, što je spračava da četvoronoške izbaulja na
Bulevar Vilson Vudro Valja Gudro. Moja je genijalna ideja bila da tu usranu
uličetinu tako nazovemo.
“Ali, Gigi…” pokušava da se
iskobelja iz kola, a ja vičem: “Kakav, bre, Gigi, lopato!?” i udaram je šakom
po glavi i po dupetu. Istom šakom otvaram vrata suvozača, kad je guzicom
konačno dospela do njih i ona ispada napolje. Skroz gola. Otvaram zadnji desni
prozor i dovikujem: “Uzmi svoje prnje i mrš!”
Nagnula se kroz prozor i skuplja
svoje usrane stvarčice, koje joj je ko zna koja nakaza kupila u ko zna kom
butiku, možda i jednom od mojih. Seksi je kad je pogleda čovek objektivno, ali
fuj, brate. Bacam pogled ka “Beogradu na vodi”, rasutom ispred mojih kola.
Odvratnih li zgradurina, ali lova negde mora da se pere. Ionako sam sebi rekao,
Dragiša, tebra, u taj deo grada ideš samo kada moraš, probaj da uhvatiš od
Beograda ono lepo čega se sećaš, ono lepo, kad si bio klinac, recimo, ili
devedesetih, jebiga, tada je BG isto bio lep, zabijam nos u kesu s koksom i
šmrčem direktno odatle, ne bi li sve to zajedno, u mojoj glavi i ispred mojih
očiju, postalo, makar, podnošljivo.
Osvrćem se preko desnog ramena.
Kurva je uzela svoje prnje i odjebala u nepoznatom pravcu. Zatvaram prozor.
Naginjem se udesno i zatvaram suvozačka vrata. Uzimam mobilni. 22:35. Hromozom
me je bukvalno preklinjao da se nađemo večeras, hitno je, kaže, ispala velika
frka. Reko’ vidimo se u jedanaest u “investicionom soliteru broj sedam”, tako
interno zovemo te buđave, ali bukvalno buđave, zgradurine. U “sedmici” imam
sedam spratova. U osmici osam. Nikakva simbolika, nego da mi bude lakše da
zapamtim. Rekao sam mu da dođe tamo, na sprat broj sedam, bilo koja gajba,
ionako je sve prazno, iako je sve odavno prodato.
*
Da se ne bih blamirao dolazeći
ranije na sastanak s tom nakazom, vreme ubijam vukući lajne sa mobilnog koji mi
samo za to služi i gledajući porniće na drugom mobilnom. Super su ribe, ali
mene to odavno ne pali. Ne u smislu da me lože tipovi, daleko bilo, nego, ono,
smor i besmisao. U 22.45 Hromozom mi pušta poruku da je stigao. Moram da
zakasnim bar pola sata, da bih održao dominaciju. U stvari, šta moram, koji
kurac, ja sam Dragiša. Vučem još i izlazim napolje. Na sebi imam balensijage,
kombat pantalone i havajsku košulju, sa crvenim palmama i ljubičastim nebom.
Pištolj sam zadenuo pozadi. Butka evra mi je u prednjem levom džepu. Ne tom,
nego onom ispod. Ključ od bentlija u džepu preko puta. Sa njim i službena
značka. Sa njima i kesa s koksom. Jedva sam nagurao mobilni u desni prednji
džep, ovaj regularni, gore. Mobilni za razvlačenje ostavio sam u bentliju.
Ulazim u “sedmicu”. Jebote,
zaboravio sam da u ovim skalamerijama ne rade liftovi, a verovatno nikada i
neće, zbog vodurine u garažama. Krećem stepenicama, polako, zbog čuke. Na petom
nalećem na tri specijalca, što znači da je tu i Žvalavi.
“Ovaj… gospodine Dragiša, dobro
veče”, izgovara najstariji po činu, dok se borim za vazduh.
“Kakvo… jebeno… dobro…”, mumlam.
“Šta ste zinuli… nosite me gore. ‘Ajmo, lift!”
Dvojica su čučnula i ja im sedam
na ramena, desnom na levo, levom na desno, a onaj što mi se javio pridržava me
dok me penju, čas spreda, čas pozadi. Malo mi je falilo da ga upozorim da nema
pederisanja, ali sam skapirao da bih, bez tog njegovog pipkanja, možda pao ovim
magarcima sa ramena i slomio vrat.
Na sedmom nas dočekuju još
trojica iz pratnje Žvalavog i pomažu mi dok silazim sa ove dvojice, koji nisu
baš u formi, pošto su se obojica zadihali kao pionirke na sletu, posle jedva
dva sprata nošenja srednje teškog tereta. Ispred stana broj 77 čekaju još
dvojica.
“Dobro veče, gospodine Dragiša”,
javlja mi se levi i otvara vrata.
*
U stanu nema nikakvog nameštaja i
ja u prostoriji s leve strane hodnika, jedinoj u kojoj je upaljeno svetlo,
zatičem Žvalavog i Hromozoma kako sede na parketu, nalik curicama koje se
spremaju da prizivaju duhove. Nisu me očekivali ovako rano, pa obojica skaču u
stav mirno. Žvalavom preteže bulja, muči ga gravitacija, pa docni, a Hromozom
mi već obema rukama steže desnu šaku. Skroz se sagnuo i ja podižem naše tri
šake, malo fore radi, ali i da vidim da li će da mi poljubi ruku. Hoće.
“Gišo, brate…”, mumla i od
njegovog glasa počinje da mi pulsira žila na slepoočnici.
“Daj pare”, uzvraćam nadrkano,
jer sam ga hiljadu dvesta puta opomenuo da se ne bratimi sa mnom, naročito pred
drugim podređenima.
“Evo, evo…”, odgovara kvazimodo i
u tri skoka eto ga do prozora i nazad, sa rancem u kom bi trebalo da je moja
vanredna apanaža, zbog večerašnjeg nepredviđenog iscimavanja. Otvaram ranac,
dok Žvalavi strpljivo čeka pored. Zadovoljan sadržajem, zatvaram ranac i
stavljam ga o desno rame, računajući da će sastanak biti kratak, ali i zato što
postoji mogućnost da ga zaboravim na rastanku s ovim vodozemcima.
“Dobro veče, šefe”, uredno se
javlja Žvalavi i pruža mi ruku, a ja mu bacam mošu, posle čega se nasmejao, što
je manje mogao kiselo.
“Slušam”, izgovaram hladno.
“Šefe, imamo problem…”, mrmlja
Žvalavi, a ja ga prekidam:
“Ček!” Vadim belo iz džepa i
vučem, da bih lakše podneo ono što predstoji. “Ajde, sad.”
“Imamo problem, onaj buđavi kepec
je pobegao iz zemlje”, rezignirano će Žvalavi, a ja ga gledam upitno, jer mnogo
je buđavih kepeca koji su mogli da pobegnu iz zemlje. “Onaj, što mi je psovao
majku!”, pada u dramu, a meni dođe da mu zviznem šamar. Bio je u osnovnoj jedan
debeli Trifun, koji je, kad god bi mu neko od nas rekao pička ti materina urlao
kome ti spuješ majku. Nezgodno je bilo to što je bio za glavu viši od svih, pa
smo redovno od njega pili batine. ALi smo ga redovno i psovali. Sjurio sam mu
dva metka u kolena tek 1996, kad sam slučajno naleteo na njega u jednom kafiću,
nije bitno kom. E, Žvalavi je isti kao Trifun, samo što je Trifun imao deset
godina, a ova gadost pedeset.
“Ajde više u pičku materinu s
njim”, pizdim i krećem sa vratima.
“Sačekajte, šefe”, kukumavči
Žvalavi, “Podržale su ga neke jebene organizacije za zaštitu novinara! Svi
stranci nam samo o njemu seru! Moramo nešto da uradimo, počeće da nam utiče na
poslove!”
Da nisam ovoliko mator, pa i da
ne provalim kako je ovo s poslovima očajnički pokušaj da mi privuku pažnju.
Nijedan posao od kog ljudski zarađujemo ne dolazi nam preko tih stranaca, koji
čuvaju delimično duhovitog kepeca.
“Lepo sam vam rekao da olabavite.
Jesam rekao da ga ne pritiskate toliko. Znam takve. Za njih važi samo jedno –
pusti govno da ne smrdi. A vi ga niste pustili. Još te hvalio prošlog leta,
kučko prokleta, kako ga više ne diraš i ti si morao opet da počneš!”
“Otkud vi znate, šefe, za to?”,
zbunio se Žvalonja.
“Svaku epizodu podkasta gledam!
Eto kako!”, derem se. “Volim da ih gledam! I kepeca i debelog! Smešni su mi!”
“Ali, Dragiša, kako možeš?!
Napisao je onu odvratnu knjigu, još si ti glavni junak u njoj!”, grakće
Hromozom.
“Nije tako loša knjiga”, smeškam
se.
Žvalavi samo što ne počne da
plače i ja, iako sam upravo dvaput rekao istinu, reteriram.
“Zajebavam se. Javljaju mi naši
šta ta dvojica seru, da ne iseru nešto što ne treba. Eto. Kepec je pobegao i
šta sad da radimo?”
“Da ga ubijemo”, gubi razum
Žvalavi.
“I onda šta? Da popijemo
sankcije? Koji je tebi kurac, somino žvalava? Nije on narko diler, nego kepec
koji vodi podkast i sere po novinama, čak ne ni po pravim, nego električni!
Oladi više od njega!”
“Niko meni neće da psuje majku…”
mumla uplakano žvalavo čudovište i ja nemam kud, osim da njemu i usranom
Hromozomu, koji je očigledno bio samo posrednik u ovoj tragikomediji, ne
namestim malu zvrčku.”
*
“Ti ćeš, lepiša, malo u zatvor”,
izdajem nalog, a Hromozomovo već iskrivljeno lice dodatno se krivi.
“Kako u zatvor, Gišo, zašto ja u
zatvor? Sve što gradim, gradim legalno, ili u najmanju ruku onako kako gradimo
svi zajedno, mislim, nikoga nisam ubio, ni kepeca ne bih ubio, to Žvalavi
trabunja…”
“Ej, bre, ko ti je dao dozvolu da
me zoveš Žvalavi!?”, pizdi Žvalavi, a meni je drago zato što plan već ide kako
sam zamislio.
“Srediću, evo, da te osude
krivično, za uvredu, na primer, ono što te tužio Krokodil Dandi i ti onda, kao,
nećeš da platiš i zato, kao, ideš u zatvor. Eto.”
“Ali, zašto ja u zatvor!?”,
raspada se Hromozom.
“Pa, eto, kao, ti si proganjani
novinar, a ne kepec. Kepec Trifunu psuje kevu, a ti na mardelj, gde to ima
ljudi moji”, imitiram ga. “Kad izađeš sa mardelja, tako ćeš da sereš na televiziji,
kod Ubice. Što Ubica nije večeras ovde, jel hoće da mu iščupam periku? Ko mu je
dao dozvolu da izostaje sa ovakvog sastanka?”
“Pa, zvali smo ga, Gišo, ali je
na sva četiri broja nedostupan. Obično se budi oko jedan iza ponoći…”, pravda
ga Hromozom.
“Dobro, boli me kurac. Reci tom
usranom narkomanu da ću mu se javiti sutra u pet popodne, neka mi, za kaznu,
spremi dve cigle. Ako ne bude budan, neće se više nikada probuditi. Jasno?”
“Jasno!”, viče Hromozom. “Ali,
kako ću ja u zatvor, koliko ću…”
“Na šest meseci! Da budeš pravi
mučenik!”, presuđujem, a njemu oni zubi i one oči odoše svuda po sobi.
“Izvinite, šefe…”, javlja se
Žvalavi, koji je u međuvremenu nešto mućkao u svojoj pseudošahovskoj tintari,
“…ko je Trifun?”
“Zini da ti kažem. Slušajte me
sad, da snimite jedan lep spot, da ga vrte kod Ubice na televiziji, kepec ovome
psuje kevu i ti sereš evo kako on njemu psuje kevu, a nije na robiji, a ja
jadan na robiji i tako deset dana i to je to.”
“Zar opet taj snimak!?”, kuka
Žvalavi. “Dokle?”
“Pa, jel hoćeš da se obračunamo s
kepecom ili nećeš? Ovo ti je plan, uzmi ili ostavi. To jest, šta ostavi, uzmi
ili klepećem pištoljem po tintari.”
“Dobro, ali biće sumnjivo ako
stavimo samo psovanje, to jest, biće jasno da je kampanja uperena samo protiv
njega”, mudruje Žvalavi.
“Pametno, pametan si ti Trifune,
kad hoćeš. Turite onda još nekog drugog u spot, od ovih što vas nerviraju.
Turite debelog obavezno, kepec bez debelog ne ide i turite još neke govnare
koji vam idu na kurac i ti kukaj kako ja na robiji, a oni na slobodi i eto,
jebiga, znate već i sami, tolike ste debilne kampanje pravili. Aj’ zdravo.”
Okrećem se i izlazim iz stana, a
ista ona dva specijalca se spuštaju na kolena da bi me spustili do prizemlja.
Što da ne. Krećemo niz stepenice, a onaj treći me opet pipka. Izvlačim kesu s
koksom i vučem pravo iz nje, dok se ovima ispod mene roba prosipa po kratko
ošišanim glavama. Za nama trči Hromozom.
“Gišo! Kako ću, bre, šest meseci
u zatvor!”
“Duplu apanažu naredne dve
nedelje i možda ti skratim kaznu”, odgovaram, ne osvrćući se.
“Ma, biće trodupla, Gišo! Gišo,
trodupla, jel me čuješ!?”