U čudnoj smo se situaciji našli, mi ovde u Srbiji. Ista
banda vlada zemljom kao i pre izbora od trećeg aprila, jedino što deluje da ne
prave ista sranja kao pre izbora. Posle istorijskog sastanka Vučić – Đilas, za
koji se osnovano veruje da je rezultat američkog pritiska, zaista je došlo do
smirenja političkih tenzija u zemlji. Režimska medijska mašinerija prekinula je
sa hajkom na Vučićeve političke protivnike, kao i na kritičare vlasti, što
znači da je osamdeset posto društveno-političkog narativa na koji se oslanjao i
autor ovih redova, prestalo da postoji. Preostalih dvadeset odsto odnosi se na
Aleksandra Vučića i njegovu “borbu” za Srbiju i “muke” kojima je izložen tokom
te borbe.
To znači da nije ostalo praktično ništa, jer sve njegove
borbe su potpuna izmišljotina, a najveće muke kojima je izložen su one kako se
probuditi i izgledati koliko toliko normalno posle celonoćnog bančenja. O tome,
međutim, može da se napiše prethodna rečenica i maksimum dva teksta i onda se
satiričar / kritičar vlasti odjednom nalazi u poziciji da postane dosadan i
samome sebi, a kamoli čitaocima / gledaocima.
I dalje stoji da je državni vrh isprepletan sa mafijaškim,
ali usled antiklimaksa u kom smo se našli, odjednom pravilnije zvuči ako se
napiše “bio isprepletan sa mafijaškim”, jer dok traje opšte šibanje, u kome nas
režim razvlači kao kore za pitu i rastura na komade, dok pljušte uvrede i
pretnje smrću preko interneta, svaki tekst u kome smo hrabro podsećali na
mafijaški karakter režima, predstavljao je našu malu-veliku pobedu nad njima.
Sada, ako napišem sto prvi tekst o tome, dok Vučića zapad
vuče za uvo, a on dao sredstvo za uspavljivanje svojim kerberima, vi ćete prvi
reći “Mare, daj nešto novo.” Ili, još gore, reći ćete, sa punim pravom “Pun mi
je kurac politike, treba mi nešto drugo.” To vam je takozvani “cajtgajst”, duh
vremena. Odjednom, zahvaljujući pritisku spolja, doba u kom se trenutno
nalazimo bedna je kopija doba Borisa Tadića, Ivice Dačića i Dragana Đilasa.
Dakle, korak unazad, ali ipak u pravom smeru.
Zato, dok čekam(o) da Vučić napravi neko veliko sranje, pa
da mu ponovo svom silom zajašim(o) za vratinu, moram(o) da vas zabavljam(o)
nečim drugim da se ne biste načisto smorili od pesničenja protivnika koji je
skinuo rukavice i trenutno sedi na ringu i priča o nuklearnom ratu i
predstojećoj strašnoj zimi. Ove nedelje, na redu je Đoni Dep.
Đoni je toliko propao da je pred izbore koji će nas uvesti u
stanje antiklimaksa i letargije, dvaput dolazio u goste kod Tantala Vučića, za
šta je, pretpostavljam, bio debelo plaćen. Pitao sam se tada koji je kurac ovom
moronu, da li je svestan kod koga dolazi. A onda je počelo “novo normalno” u
Srbiji i odmah zatim suđenje Đonija Depa i Amber Turd (preziva se Herd, ali je
zovu “turd” = govno, prema optužbama propalog Đonija da mu se israla u krevet),
pa sam skontao da su Vučićevi honorari dobro došli glumcu da plati kvalitetne
advokate.
Đoni je tužio Turd za pedeset miliona dolara odštete, jer mu
je upropastila život i glumačku karijeru. Čini mi se da sam negde čuo kako je i
ona podnela protivtužbu, ali su mi šištala jaja da proveravam, jer ovaj tekst
treba da vas zabavlja ,a ne da vas smara pravnim formalnostima.
Ovo dvoje debila upoznali su se na snimanju filma “Rum
Diaries”, po knjizi besmrtnog Hantera S Tompsona, koji je sniman posle njegove
tragične smrti (ubio se 2005, film izašao 2011). Pošto su Tompson i Dep postali
super drugari tokom snimanja besmrtne “Paranoje u Las Vegasu”, računam da je
duh nevaljalog gonzo novinara na neki način odgovoran za ono što se dešavalo
Đoniju. Turd, koja je tada bila Herd, glumi fatalnu lepoticu, a Dep glumi
mladog Tompsona. Dobro se sećam, gledao sam ovaj film sa drugarom i on je, u
sred piratske projekcije kod mene gajbi, prokomentarisao: “Ovaj će zbog ove
pićke da najebe naćisto.”
“Ko?”, pitao sam ga. “Pa, Đoni”, odgovorio je. Kad je
objavljeno da su se Đoni i Turd smuvali, prijatelj mi je pustio poruku “Esam ti
reko”. Pre nekoliko nedelja, kao epilog veze ovo dvoje nasilnika, narkomana i
pijandura, počelo je suđenje godine, čisto da svetskoj publici malo zasladi
vesti iz Ukrajina, a zgodno, posle pandemije kovida, a pre pandemije majmunskih
boginja.
Jutjub se prvi put otkako znam za tu društvenu mrežu,
pretvorio u višenedeljnu svakodnevnu gomilu snimaka sa ovog suđenja, neverending
trending, skorlovanje bez kraja kroz Đonijeve svedoke (sve sami carevi) i
svedoke Turd (sve sami moroni), unakrsna ispitivanja, u kojima su Đonijevi
advokati (carevi) rasturali svedoke Turd i, komplementarno, u kom su Đonijevi
svedoci, tokom unakrsnog ispitivanja, rasturali Turdine advokate, među kojima
je i žena, koja je jednom prilikom snimljena kako vrišti za Đonijem na javnom
mestu.
Joj, ne znam šta bih vam sa suđenja prepričao, toliko toga
je bilo zabavnog. Žao mi je što vas nisam na vreme upozorio na ovu izvrsnu
zabavu, ali tada sam se još uvek bavio idiotom Vučićem u meri većoj od
neophodne. Možda lik koji je Đonijev šaptač. To je bilo jako zanimljivo, da je
Đoni (uz verovatno i druge holivudske velićine), toliki drogirani i pijani som,
da mu je u svakom filmu bio neophodan glas u uvetu. Iz svedočenja ovog čoveka,
koji se nije sećao ničeg spornog u vezi s Đonijevim ponašanjem prema Turd,
saznao sam dosta o ovom neobičnom zanimanju.
Zanimljivo je bilo gledati slike koje je Turd pravila kad
god bi drogirani Đoni kljucao. Zanimljivo je bilo slušati kako svedoci i
Đonijevi advokati raskrinkavaju Turdine laži da joj je ovaj razbio nos, te da
je samom sebi odsekao parče prsta, a ne ona, to jest flaša kojim ga je gađala.
Zanimljivo je da Turd nije pružila nijedan dokaz da joj je Đoni nabio flašu u
cupi, ma užasni ljudi, kažem vam. Zanimljivo je bilo slušati snimke njihovih
svađa (idioti su se dogovorili da od početka braka snimaju svoje svađe, kako bi
docnijim preslušavanjem zaključivali ko je bio u pravu), ali vrlo kratko.
Zadovoljavajuće je bilo nedvosmisleno utvrditi da lažljivica
Turd nije donirala obećanih sedam miliona dolara od razvoda s Đonijem u
dobrotvorne svrhe, te gledati snimke iz lifta u kome su nevaljalica Turd i
propali glumac Đems Franko fizički bliski. Zanimljivo je bilo slušati i oprečno
prepričavanje incidenata iz aviona u kom je Đoni ljubomoran na Franka (i
naravno pijan) urlao i navodno šutnuo Turd u dupe, kad je krenula da beži.
Posebno je indikativno kolika je Turd dileja bilo njeno
uporno gledanje u porotu, prilikom odgovaranja na svako pitanje (gleda u
advokaticu dok joj postavlja pitanje, a onda se okrene i odgovara poroti i ti
vidiš da riba uopšte nije čista, a vidiš to i po umobolnim grimasama koje je
pravila tokom čitavog procesa). Vrlo interesantno je koliko se tu otvoreno
govorilo o šmrkanju kokaina, toliko interesantno, da čovek pomisli kako je ovo
suđenje javna uvertira u ponovnu legalizaciju ove supstance. Uglavnom, kad se
sve sabere, odvratni su oboje, Turd možda za nijansu više.
Onda se porota povukla da se smeje svemu što je pred nju
bačeno prethodnih nedelja. Mislio sam da će biti kao u filmovima, to jest, da
će većati sve dok ne donesu odluku, ali ne, oni su u jednom trenuku zaključili
“Počinje vikend, nastavljamo u utorak”. Eto, jebiga. To vam je to. Makar možete
do utorka da gledate na Jutjubu najviralnije delove suđenja, umesto da pratite
vesti iz zemlje koja se nalazi na pragu višegodišnje društveno-političke letargije
(ako imamo sreće).
Što se suđenja tiče, baš me zabole za Đonija, novu ikonu
svih muških žrtvi nasilja u porodici – isključivo zato što je sebi dvaput
dopustio da bude uvaženi gost komandanta trenutno neaktivnih falangi za progon
političkih protivnika i jednog od šefova balkanske mreže organizovanog
kriminala. Za Turd mi se tek jebe. Nek se nose oboje u kurac, pijani i
drogirani holivudski smradovi. Jedini car u celoj priči je poltergajst Hantera
S Tompsona, koji je, bez ikakve sumnje, sve ovo umesio.