Svake godine, o “Oluji”, region se naelektriše, samo što rat ne počne. Za to odgovorne iste dve strane, koje su odgovorne i za rezultat “Oluje”: s jedne strane Hrvatska, čije su snage izvele ovu “redarstvenu akciju”, a s druge Srbija i Republika Srpska, čije su vojne snage tokom “Oluje” čistile oružje, a politička rukovodstva učestvovala u organizovanom (i unapred dogovorenom) prijemu izbeglica iz “Republike Srpske Krajine”.
Nagomilane kolektivne frustracije kod Srba, zbog istorijskog i vojničkog poraza, te kod Hrvata, zbog nedovoljno ratničkog karaktera operacije, koja se uglavnom sastojala u opštoj bežaniji, svake godine bujaju početkom avgusta. Kod “slavljenika”, ne daju sve od sebe da to da sakriju ili spreče, ustaštvo izbija kroz sve pore dalmatinskog krša, dok “gubitnici” lažu iste one koji su zbrisali iz RSK, da je to sve samo deo odrastanja i plana u kom ćete, kad se vojska na Kosovo vrati, dogodine u Prizrenu, kad isteramo sve Albance, svi tamo biti smešteni, da čuvate svetinje, pokušaj 2.0.
Onda se obično sredinom avgusta sve smiri, hrvatska obala primi još dve smene turista iz Srbije i rat se odloži za naredno leto. Ovog leta, avaj, situacija je složenija. Oligarhija koja vlada manjim entitetom BiH, predvođena višestruko sankcionisanim intimusom Vladimira Putina, Miloradom Dodikom, svoje višegodišnje pretnje o secesiji Republike Srpske, umnožila je sa povremenih na svakodnevne, što predstavlja glavni odgovor na pokušaje “međunarodne zajednice”, međunarodnog upravnika BiH, te BiH organa, da spreče dalje udaljavanje Srpske od BiH.
Dodikovoj interesnoj grupi svesrdno pomaže i glavni manijak iz Srbije, zajedno sa bradatim Perićem. Manijak je verovatno idejni tvorac obeležavanja godišnjice “Oluje” u Prijedoru, u kome je tokom rata ubijeno više od tri hiljade Bošnjaka. Agencija iz Srbije, unajmljena od ministarstva iz Srbije, Dodikov govor ilustrovala je fotografijom bošnjačkih izbeglica iz Žepe. Glavni manijak je, kladim se, odgovoran i za postavljanje bilborda podrške Vulinu po Republici Srpskoj, te za čašćavanje dve studentkinje bezbednosti besplatnim studiranjem u Srbiji, pošto su veličale genocid u Srebrenici. Uz to, on otvoreno govori da nikada neće implementirati nikakve sankcije braći zapadno od Drine, ma koliko to (građane Srbije) koštalo.
Glavni manijak cinično ponavlja kako mu je stalo do celovite BiH, jer šta ga košta da slaže. Taj princip preuzeo je od Slobodana Miloševića, poznatog po tome što je držao pod kontrolom srpske oružane snage u ratovima u Hrvatskoj i BiH, a istovremeno je cinično izjavljivao da “Srbija nije u ratu”. Dodik tercira nećim što smo mogli videti od Putinovog režima – očiglednim izvrtanjem činjenica, predstavljajući sebe kao zaštitnika Dejtonskog sporazuma, te zamenom teza, po kojoj BiH, za razliku od Republike Srpske, nema suverenitet, u krajnjoj liniji, utvrdio je pre neki dan da je “Republika Srpska starija od BiH”.
Tu je i mali Aco, “alkoholičar” i tik toker iz Bijeljine, koji nekažnjeno na internetu preti Bošnjacima, pa onda ide red izvinjavanja, onako kako su mu u policiji rekli da kaže, pa opet red pretnji, nešto uvijenijih, pa ćemo da vidimo šta sledi. Preti i Dodik, retkim nezavisnim medijima u svom entitetu, nazivajući ih stranim plaćenicima koji profesionalno mrze sve što je srpsko. Republika Srpska donela je zakon kojim kriminalizuje klevetu, a sprema se i zakon o “neprijateljima Republike Srpske”, među koje, pretpostavljam, po tumačenju onih koji će ga izglasati, spada i medij na kom ovo čitate, kao i autor ovog teksta.
Eto. Figure su razmeštene. Srpska strana ima dva topa, dva konja i kraljicu više u odnosu na BiH, usudići se da ocenim. Razmišljao sam dosta o ovome proteklih meseci. Otvoreno podržani od strane Putinovog režima, srpski nacionalisti i krimosi s obe strane Drine, a od skora i iz Crne Gore, te severa Kosova, očigledno ulaze u završnu fazu projekta “Srpski svet”, koji bi trebalo da se sastoji od Srbije i Republike Srpske, a ako se nešto štrpne od Kosova ili Crne Gore, strava.
Već godinama možemo čuti kako je sve spremno za novi rat u Bosni i Hercegovini. Da li je? Po nacionalnom ključu, BiH je podeljena 1995. Teritorije entiteta su etnički uglavnom očišćene, jedino oko čega postoji prostor za potencijalni oružani sukob jeste distrikt Brčko, koji preseca Republiku Srpsku na dva dela, ali siguran sam da kreatori potencijalnog konfilkta imaju u glavama ideju kako da s time izađu na kraj. Poruke koje stižu iz Hrvatske ukazuju na to da iz te zemlje ne bi došlo do neke posebne reakcije ukoliko dođe do sranja u BiH, što dodatno motiviše rukovodstvo Republike Srpske da ide ka otcepljenju.
Međunarodna zajednica sankcijama, pretnjama i odlukama visokog predstavnika Šmita, zajedno sa organima Bosne i Hercegovine, pokušava da se suprotstavi donbasizaciji države, podignute su optužnice protiv Dodika i Lukića i situacija je dovedena do ivice pucanja, to jest upravo tamo gde Putin, Dodik i manijak žele. Tipični stand off, kao u vesternima, u kome čekamo da vidimo ima li Bosna i Hercegovina snagu da sprovodi svoje zakone i odluke visokog predstavnika na teritoriji cele zemlje. Bojim se da nema. Rekao bih da su u Republici Srpskoj, na krilima Srbije i Rusije, spremniji na konflikt. Rečenica “Nek’ smo vas pobili” upravo o tome govori.
Republika Srpska ima militarizovanu policiju, a moguće je da ima i pojačanja iz Srbije i Rusije. Građani Republike Srpske više puta su pokazali da će strah od entitetskih vlasti očas posla zameniti međunacionalnom mržnjom, što takođe ne ide u prilog jedinstvenoj Bosni i Hercegovini. Republika Srpska proglasi, dakle, nezavisnot, Ruska Federacija je prizna, međunarodna zajednica je ne prizna, manijak glumi mirotvorca (ali protiv braće nećemo), a Federacija bude prinuđena ili da ratuje za teritoriju na kojoj su svi protiv BiH, a pošto ne verujem da ima dovoljno onih koji su voljni za nešto takvo, može da nastavi samostalno, uz pomoć, ne znam, jebiga, Turske, Velike Britanije, EU, SAD. Ne vidim način da u BiH, zapravo, dođe do ozbiljnijeg sukoba. Što je dobro, zar ne?
Sve vodi ka tome da će dalja eskalacija napetosti voditi daljoj izolaciji, a samim tim paradoksalno i osamostaljenju Republike Srpske, što tamošnjem režimu savršeno odgovara. Jednom kada od sebe načine evropsku crnu rupu (povezanu sa Srbijom, a preko Srbije s Rusijom), čelnici RS su završili posao. Mogu mirno da isisaju sve što je preostalo da se isisa iz te uboge teritorije i njenih građana. Manijaku istočno od Drine može se svašta prebaciti, ali ne može se reći da nije učio iz Miloševićevih grešaka. Do sad nije ponovio nijednu. Šta vi mislite, šta će biti?