Najlepši period u Beogradu upravo je počeo! Najlepši beogradski dani kreću sa završetkom školske godine i trajaće sve do kraja avgusta.! To je period kada na beogradskim ulicama ima najmanje ljudi. Samo još u toplim letnjim danima i pustim vrelim noćima, na kratko, između dva preskakanja srca, može da se oseti nekadašnja veličina ovog govneta od grada. Samo tokom narandžastog i crvenog alarma može da se oseti duh vremena kada ga nisu naseljavali isključivo kreteni.
Otišao je poslednji voz za Bar sa železničke stanice koja će to biti još samo deset dana. Svi su plakali. Mislili su, izgleda, da će pobednici beogradskih izbora reći kako su se samo zezali. Nisu se zezali. Železnička stanica će postati muzej Nemanjića, sa okretnicom za autobuse ka Sremčici i Umki zdesna i grozomornom kockastom palatom glavne pošte sleva, koja će, ako sledimo inteligenciju gradskih vlasti, uskoro postati muzej Hilandara. Železnička stanica otišla je u vetar. Njenu ulogu preuzeće četiri do skora pretposlednje beogradske stanice.
Stanična zgrada stanice u Topčideru, sa koje će odlaziti i u koju će dolaziti međunarodni vozovi, veličine je jednosobnog stana, nalazi se u sred šume, odakle vozi samo tramvaj, i to u Rakovicu, a pristupne saobraćajnice su uglavnom zakrčene, pošto imaju samo jednu traku po smeru. Za razliku od ove stanice, stanica Prokop i ne poseduje staničnu zgradu, kao ni valjan način da putnici iz rupe u kojoj su se upravo našli dođu do centra grada za manje od četrdeset pet minuta. Kad sam pročitao da je u igri i Dunav-stanica, pomislio sam da me neko zajebava, a stanica u Zemunu i nije u Beogradu, već u Zemunu.
Leš železničke stanice i dalje leži na dnu Beograda, imate još malo vremena da odete do pokojnika i pozdravite se s njim. A na putu do tamo, velika je verovatnoća da ćete se negde saplesti o ljudski leš. Da li će to biti telo samoubice koji je skočio s nekog od beogradskih solitera ili mostova, žene ubijene tokom male domaće prepirke, čoveka s visokim pritiskom kog su usmrtili beogradske vremenske prilike, rakija i ćevapi ili nekog od beogradskih krimosa, koji trenutno bivaju ubijani stopom od dva nedeljno, nije toliko bitno. Bitno je da znate da Beograd nije grad života, već grad smrti.
Ako vam zatreba zdravstvena zaštita, često se više isplati da se ubijete, nego da zaglavite u nekoj od beogradskih bolnica. Puste, oronule zgrade, bez medicinskog osoblja, sa pacijentima natrpanim u male, prljave sobe, ostavljenim da sami šteluju kanale na televizoru, dok jedu užeglu bolničku musaku, punu vode. Čak i ako ste otišli nekom u posetu, beogradska bolnica će vas nežno dodirnuti svojim prstima smrti, pa ćete, kada napokon uteknete odatle, nekoliko narednih minuta voleti čitav svoj život, i Vučića, i Beograd na vodi.
Beograd ima kanalizaciju koja se sliva u sred grada, tako da kad dune sa istoka, miris govana obavije dobar deo grada. To je to. Savršeni sklad mirisa i osećaja koji ti daje život u Beogradu. Možeš da se zavaravaš da je život lep, možeš probati sebe da častiš odlaskom na koncert, u pozorište, na izložbu, ali taj smrad govana koji će te dočekati kad izađeš na ulicu, podsetiće te gde se zapravo nalaziš. Ima još beogradskih smradova, poput smrada leševa, koji donosi vetar što duva preko nekog od beogradskih groblja, ili smrada stajskog đubriva, koji nam stiže iz Vojvodine, pa sve do smrada spaljenog đubreta, koji dolazi sa deponije u Vinči. U danima bez vetra, tu su dani puni smoga, kada smrad izduvnih gasova davi Beograđane. Prema merenjima, u nekim delovima grada ljudi ne bi smeli da borave duže od deset minuta.
Ipak, ono najgore u Beogradu su ljudi. Nema veze da li smo u njemu rođeni ili smo u njega došli, svi smo govna. Nadrkani i nervozni očajnici kao većina i preverantski ogavni smradovi kao vladajuća manjina. I turisti, na koje i jedni i drugi troše poslednje rezerve osmeha, pre svega ni bi li svoju sramotu sakrili od stranaca. Beograđani će se rado sa vama potući u punom autobusu, odgrišće vam uvo u redu za parking, svakakvih kletvi ćete sa naslušati od beogradskih baba na ulazu u samoposlugu, divlji taksisti će da vas kradu, a ako se pobunite, gurnuće vam cev pištolja u usta, beogradski panduri će vas pretresati bez naloga, a beogradski maloletnici će vas bosti noževima.
Odvratni osećaj da sam ostao bez svog rodnog grada, a da se iz njega još nisam ni iselio, na početku leta, 2018. dostiže svoj novi vrhunac. Tome beogradsko leto služi – da se malo ispečemo, da se malo skuvamo, da malo samujemo, da malo tihujemo, da se malo odmorimo i saberemo, pred nastavak života u gradu užasa, kada dođe septembar.
Prekratko će biti ovo leto.