Četrdeset osam minuta je elektronski papir na kom ovo pišem bio beo. Toliko mi je vremena trebalo da pronađem ugao iz kog ću pisati o najbesmislenijem svetskom prvenstvu u fudbalu svih vremena, ovom sad, u Kataru.
Iz bilo kog ugla da posmatrate ovo prvenstvo, ništa ne valja. Ni FIFA. Ni zemlja domaćin. Ni fudbal. Ni planeta. Pa to, zapravo, znači, da je upravo obrnuto – sve je kako treba. Ako se od februara nalazimo u stanju tihog svetskog rata, koji je izazvala Rusija, domaćin prethodnog svetskog prvenstva, ako je broj ljudi koji naseljavaju Zemlju upravo prešao osam milijardi, ako su tviter i fejsbuk na ivici propasti, ako se berza kriptovalutama ispostavila kao jedna velika prevara, ako na mobilnom telefonu imam čak dve stranice na kojima mogu iz sata u sat da gledam snimke smrti preko kamera za nadzor i mobilnih telefona, onda se svetsko fudbalsko prvenstvo u Kataru savršeno uklapa u taj opšti haos.
Ne uklapam se ja. Kad se samo setim koliko smo samo pizdeli (ortaci i ja), kada su 2002. domaćini bili Južna Koreja i Japan. Srećom, niko nije bio zaposlen, pa smo mogli da gledamo utakmice u prepodnevnim terminima, ali nije to bio problem. Problem je bilo što je prvenstvo organizovano u zemljama koje veze sa fudbalom nisu imale. Problem je bio u tome što sam tada fudbal i dalje pratio, da ne kažem, ložio sam se, problem je bio u tome što su tada fudbal igrale neviđene face, osobe sa karakterom, tako da je strpati nas sve zajedno u zemlje kojima fudbal nije deo kulture, delovalo kao neka nezaslužena kazna.
Ali, barem se igralo u leto, kada se svetsko prvenstvo igra. Ono, kad se završe nacionalna prvenstva. Sad su, u skladu sa distopijom u kojoj živimo, nacionalna prvenstva prekinuta, da bi jebeno najgluplje prvenstvo u istoriji prvenstava moglo da se odigra, kad su kod domaćina podnošljive temperature. Neko reče, dobro je to, jer su igrači sada u top formi, igraće se super fudbal i eto, stižemo do antilogike kojom se opravdava svako poseravanje po normalnom, makar i kada je o fudbalu reč.
Morao sam da proverim ko je igrao finale 2002, na guglu. Ne samo zato što sam izlapeo, nego jer je to prvenstvo bilo toliko nespojivo sa fudbalom, da su i prvenstvo i finale (Ronaldo 2 – Švabe 0) prošli onako, pheh, jebem li ga, ni ne sećam se više. Sećam se, doduše, upravo tog osećaja, kad sam od Voje odlazio kući, posle finala koje sam upravo zaboravljao i prvenstva čijih se utakmica do finala više nisam ni sećao – pih, valjda se neće ponavljati.
Ponovilo se, 2010, kada je domaćin bila vuvuzela, pardon, Južna Afrika. Dok smo se nekako tešili kako možda i nije tako strašno, jer i u Africi se igra neki fudbal, doduše ne u Južnoj Africi, nego u Gani i Nigeriji, od prve utakmice masovno duvanje u vuvuzele, od kojeg igrači nisu mogli da se međusobno čuju na terenu, niti su trenera mogli da čuju, jer dovikivanje na travi je jedan od elementarnih preduslova da se utakmica odigra, pokazale su ko je gazda. Duvanje u ta sranja kao da je sve vreme vikalo duvajte ga, nema ovde nikakvog fudbala, džaba što se igra kad mu vreme jeste, džaba normalna vremenska zona, FIFA krade i pere pare, to je poenta fudbala! Vuuuuu, vuuuuuu!
Opet gugl, aha, Španija 1 – Holandija 0, ne sećam se, ali, uopšte. Jedina pozitivna stvar vezana za ovo prvenstvo je što je to poslednje prvenstvo koje smo igrali kao demokratska zemlja, tačnije zemlja za koju se moglo navijati, što smo proslavili istorijskom pobedom nad Nemačkom. Od 2012. reprezentaciju Srbije kidnapuje reprezentacija SNS, za koju mogu da navijaju samo oni koji koji se, blago njima, prepuste matici i puste da ih nosi kuda god. Normalni ljudi, a ne drkadžije poput mene. Igraju naši, bre, što si na kraj srca. Nisu to moji. Naši, bre, jebiga, nema drugih. Nema nikakvih, nisu to moji, a ionako sam prestao da pratim fudbal. Pauzu u praćenju fudbala napravio sam gledanjem prvenstva u Brazilu, fenomenalno prvenstvo, baš je bilo do jaja, ček samo da proverim ko je pobedio (Švabe Argentinu, 1-0).
Onda prvenstvo u Rusiji, koje je podsećalo na Olimpijske igre u nacističkoj Nemačkoj, jedino što sam ispratio je poraz reprezentacije SNS od Švajcarske i to preko radija. Nemam pojma ko je pobedio na prvenstvu, a i boli me kurac sad da proveravam. I tako smo stigli do nakaradnog prvenstva u Kataru, koje se savršeno uklapa u nakaradnu situaciju u našoj nakaradnoj civilizaciji. Ne gledam, pište mi jaja. Što ne znači da neku tekmu neću pogledati, pište mi jaja i za to. Nisam ja nikakav bojkotaš, ja samo ne volim da gubim vreme na sranja, a ovo prvenstvo je teško sranje, što ne znači da će baš svaka utakmica biti sranje, te zadržavam pravo da poneku odgledam (npr. da navijam za Brazil protiv SNS, ukoliko se to već nije odigralo) i odmah je zaboravim.
Dosad, sa retardiranog prvenstva, umesto rezultata utakmica, stižu samo retardirane vesti: sponzor prvenstva, jedno pivo, popizdelo jer su domaćini zabranili pivo. Igrači Irana nisu pevali himnu. Žena opljačkana, uhapsila je policija. Navijači se tukli. Bio stampedo. Čelnici FIFA brišu suze novčanicama od sto dolara. Kakva glupava planeta, koja smo mi govna, mi, svi ljudi, serem nam se i na fudbal, koji odavno ne igraju ljudi, već komarci bez karaktera, koji se takmiče ko će brže da potrči, više da skoči, jače da šutne loptu i ima gluplju frizuru.
Kad sam se rodio, na planeti je bilo upola manje sveta. Jebem ti život, ala leti i koliko je samo gadan. Prvenstva se igrala u Španiji, Meksiku, Italiji, Francuskoj, dobro ’ajde i u SAD, ali posle toga je MLS makar postala starački dom isluženim fudbalskih zvezda, a ko je igrao fudbal, bolje i da se ne prisećam. Živo sranje. Uživajte. Navijajte. Radnici koji su izginuli gradeći stadione, koji će nečemu služiti sad i nikad više, neka počivaju u miru.