Sedeo sinoć Žvalavi u svom dvorištu u Jajincima i pio rujna
vina. Društvo mu je pravio Šiljati, koga neki zovu i Buljavi, tako što je vukao
lajne i pod njihovim uticajem hvalio našeg junaka.
“Uf, kakav si ti car”, izbuljio je oči Šiljati, koga su neki
zvali i Buljavi.
“Stvarno jesam”, složio se Žvalavi, “Ne beči se toliko,
plašiš me. Beže ti oči više nego inače, a uši ti se zašiljile kao gremlinu.”
“Izvini, gospodaru, brate moj dobri, ljubavi moja…”, sagnuo
se Šiljati u naklon Žvalavom, a i da usput zvizne još jednu sa zlatnog
poslužavnika. “Uf, ala je ovo dobro! Alal vera, svaka čast, care nad carevima,
legendo nad legendama! Veći si od Cara Dušana, Karađorđa, Kneza MIhajla i
Knjaza Miloša, zajedno!”
“Isto i ja mislim, s tim što bih tu dodao Napoleona, Hitlera
i Staljina”, smireno mu je sugerisao Žvalavi.
“Da, i oni i oni!”, uzbudio se Buljavi koga neki zovu i
Šiljati, duboko se naklonio i mrknuo još jednu lindžu. “Hteo sam da napravim
komunikaciju, ovaj korelaciju, to jest poređenje, sa najvećim ličnostima
nacionalne istorije, a zapravo je trebalo da razmišljam globalno, joj, možeš li
mi ikako oprostiti, voljeno oko moje, usta moja najlepša, mada ni moja nisu
tako loša, ali nijedna se usta sa tvojim ne mogu porediti. Evo, dodajem i
Cezara i Aleksandra Makedonskog i egipatske faraone….”
“Drogiran si, pa bulazniš. Nema veze, kazniću te sa desert
po turu. Skini gaće”, reče Žvalavi i izvadi iz dokolenice malu pozlaćenu šibu
kojom je kažnjavao nedovoljno ponizne sluge.
“Samo deset? Ti si milosrdan preko svake mere. Kad završiš,
daj meni šibu, da samoga sebe istučem još dvadeset puta.”
“Ajde, ne seri, nego… hej, šta je ono?”, prenu se Žvalavi,
baš kad je zamahnuo da ošine Buljavog koga neki zovu i Šiljati, a koji nije
skinuo samo gaće, već se skinuo skroz go.
“Ah, to mi je nešto iskočilo, pa sam pokušao da iscedim,
mislim da ću morati kod doktora, ali njega nema još od izbora. Samo da ne moram
kod regularnog doktora, to bi mi…”
“Ma ne to, ono gore!”
Šiljati koga neki zovu i Buljavi, uzdignu glavu, bez
pomeranja zadnjice, pokazujući svojom vižljavošću da su efekti dvonedeljnog
služenja vojnog roka još uvek tu. Tačno iznad njih, lebdeo je leteći tanjir
emitujući narandžastu i plavu svetlost.
“Aaa! Priviđenje! Znao sam da ću jednom preterati!”,
zakreštao je Buljavi-Šiljati i prevrnuo zlatni poslužavnik s kokainom na travu.
“Alo! Ne razbacuj se, to je čist kokain, holandski, prva
ruka!”, prekorio ga je Žvalavi i dalje gledajući u neobični leteći objekat
(NLO) “Uostalom, kako tebi može da se priviđa nešto što sam ja prvi ugledao?
Saberi se.”
Pre nego što je Buljavi koga su neki zvali i Šiljati uspeo
da odgovori, iz letelice grunu laserski zrak i od njega ostade samo gomilica
sivog pepela izmešana sa belim prahom.
“Šta? Straža! Upomoć!”, prepao se Žvalavi, a “kobre”, koje
su ih do sad diskretno čuvale poiskakaše iz žbunja sa oružjem u rukama. Iz
letelice grunu deset laserskih hitaca i od deset kobri osta deset gomilica
sivog pepela na jajinačkom travnjaku.
Iz letelice se,
potom, na Žvalavog, spusti zrak koji ga podignu u nebesa.
“O, ne, otimaju me”, uspaničeno poče da razmišlja. “Mora da
su Amerikanci! Nije trebalo toliko da odugovlačim sa izborima u Velikom
Trnovcu, nije trebalo da najavljujem ‘Oluju’ na severu Kosova. Jao, šta li će
da mi rade. Samo hrabro, Žvalavi, samo hrabro, ako te nisu spržili laserom, to
znači da im trebaš živ. Seti se Moskve i jazavičara, seti se kako si tada disao
pod vodom, a bio si u frci kao sada. Nije bilo tako teško, možda malo, u
početku, dok se čovek ne navikne, ali…”
Dok se naš siroti Žvalavi borio sa crnim mislima, zrak ga je
usisao u letelicu. Enterijer je bio u potpunosti zlatne boje, što ga je
podsetilo na klonju u sada već dalekim Jajincima. Bio je okružen malim glavatim
bićima, krupnih očiju, bez beonjača. Vanzemaljci, zaključio je mudro. Ali, ko
zna da li rade samostalno ili za Amerikance…
“Dosta više s Amerikancima, spodobo”, prekinu ga jedan mali
glavonja u pola misli, a Žvalavi nije uspeo da provali da li mu se biće obraća
putem govora ili telepatski. “Kakve veze ima, somino!”, iznerviralo se biće,
“bitno je da se razumemo!”
“Avaj, šta se ovo zbiva”, zaječa Žvalavi. “Počinje smak
sveta pa ste rešili da spasete prvo najuglednije svetske lidere? Razumljivo. A
gde su ostali? Samo ja? I to je razumlji…”
“Dosta, kretenu! Jebote!”
Kakav prostak, gori je od onog čupavog bradatog neokupanog
gnoma, pomisli Žvalavi, a onda se setio da vanzemaljac može da mu čita misli,
pa je prestao da misli. To je naučio kad su ga u Moskvi terali da se pari sa
jazavičarem pod vodom. Samo, brate, prestaneš da misliš i pustiš jazavičara da
odradi posao.
“Toliko smo se trudili oko ove civilizacije, oko tvoje
retardirane životinjske vrste”, krenuo je da drži govor vanzemaljac, a
Žvalavom, koji nije navikao da njemu neko drži govor, se prispavalo. “Alo,
slušaj kad ti se obraća viša inteligancija!”, pecnu ga vanzemaljac srebrnim
zrakom iz srednjeg od ukupno tri prsta po nosu.
“Ej, nemoj da mi ostane ožiljak! Kako ću da budem lep
novinarkama?”
“Dakle, toliko smo se trudili i trudili i rat u Ukrajini smo
namestili, da se malo sredi globalna finansijska situacija, pa smo vas malo
jače posolili koronom, da vam smanjimo broj, ali, ne, ti si morao da nam se
isprečiš na putu!”
“Kako ja, što ja?”, zbunio se Žvalavi, ali ga je istovremeno
preplavio i talas samozadovoljstva i bitnosti, veći nego kada je po vejavici
nosio dete ka helikopteru, u nameštenom spašavanju u Feketiću.
“Tako što si mentol! Umesto da uvedeš sankcije Rusima i da
rešiš Kosovo, ti se kurčiš i tako hrabriš onog što te pario sa jazavičarem da
izazove nuklearni rat! Volino!”
“Ah, he he, ne razumete, nije to zbog toga, to vam se zove
spin, ja samo kupujem vreme, jer sam malo preterao u nekim poslovima, pa me
strah da…”
“Ti ćeš nama da objašnjavaš šta je!”; iznerviralo se drugo
glavato biće, a onda se obratilo ostalima, tako da ga i Žvalavi razume. “Šta
kenjamo s ovom budalom. Daj da odradimo posao, pa idemo, tamo, iza Jupitera, na
večeru.”
“Posao? Uvek sam raposložen za posao”, obradovao se Žvalavi,
jer on je, zaista, uvek bio raspoložen za dobar dil, naročito sa snažnijima od
sebe.
“Samo umukni više, ‘leba ti i stani tu mirno”, obratio mu se
drugi vanzemaljac.
“Razumem”, reče Žvalavi i stade mirno na mesto koje mu je
ovaj pokazao srednjim od svoja tri dugačka prsta. Zrak crvene svetlosti u nekoliko
sekundi prešao je njime uzduž i popreko. “Šta je ovo, jel to neka vrsta
poboljšanja osnovnih vitalnih funkcija? Da li će me vaša crvena svetlost
učiniti besmrtnim? Ili makar starim dvesta pedeset godina?”
“Začepi kantu”, brecnu se prvi vanzemaljac. “Dakle, sankcije
i Kosovo, što pre, ali ti si fino udesio da to samo ti možeš da uradiš…”
“He he, da, hi hi.”
“…zato će jedan od nas da poprimi tvoj oblik i obavi sve
to.”
“Hi hi… ovaj, šta? Pa, mogu i ja da obavim. Odmah, to jest,
sutra, u stvari u utorak, kad Čale bude tu! Sve potpisujemo”, uspaničio se
Žvalavi.
“Loži babu da ti štrika najke”, reče prvi vanzemaljac, a
ostali se grohotom nasmejaše toj glupoj dečijoj fori iz osamdesetih. “Nismo ti
mi Bajden, Tramp, Putin i ostali! Nas si našao da foliraš. Ne, XYZ će umesto
tebe dole, taman smo mu sad uzeli meru, a ti ideš u pepeo.”
“Ne, ne možete to da mi uradite! Nisam srpeman! Ne!
Primetiće narod da nema Buljavog, to jest Šiljatog!”
“Pustićemo vest da je pobegao u Rusiju i da su ga tamo odmah
ubili.”
“Primetiće narod da sa mnom nešto nije u redu, primetiće,
primetiće…”, kukao je Žvalavi, ali ga je u sred kukanja prekinuo laserski zrak
i od njega ostade samo gomilica pepela na patosu letećeg tanjira.
“Dobro je, mislio sam da ćete ga pustiti još da smara”,
zadovoljno je zaključio drugi vanzemaljac. “XYZ, hajde na zadatak.”
Jedan od vanzemaljaca se gunđajući izdvojio i stao tamo gde
je do malopre stajao naš junak.
“Baš ja moram po kazni da glumim ovog idiota, a nas šestoro
je išlo na Bepligud Osam, u zezanje.”
“Ti si najstariji po činu, kažnjen si po komandnoj
odgovornosti. Zatvori oči na sekund”; smireno mu je naredio prvi vanzemanjac,
XYZ je zatvorio oči, pojavio se ponovo crveni zrak i umesto XYZ, među
vanzemaljcima se našla verna kopija Žvalavog, u crvenom šortsu, beloj majici,
dokolenicama i sandalama, istim kakve je nosio original uoči otmice.
“Ha, sjajno”, obradovao se drugi vanzemaljac. “Hajde,
baljezgaj nešto.”
“Kvartalni BDP će biti osam milijardi evra, mi smo najbolji
u Ervopi, na Kosovu će da bude pogrom, imamo svega, šećera, ulja, znegblokni…”
“Ne znegblokni! To ne postoji na ovoj planeti!”, uznemirio
se prvi vanzemaljac.
“Zar zaista mislite da će ona stoka dole obraćati pažnju na
ono šta govorim?”, odgovorio mu je XYZ.
“I to što kažeš. Idemo za Jajince.”