Margita “Magi” Stefanović, jedna od najznačajnijih muzičarki na sceni bivše Jugoslavije, rođena je 1. aprila 1959. godine, a umrla je 18. septembra 2002. godine.
Magi je bila ikona rokenrola osamdesetih, pamtimo ju po dugoj crnoj kosi i nevjerovatnoj harizmi. Najveću je popularnost stekla kao članica benda “Katarina Velika II”, koji je poslije promijenio naziv u EKV.
U Srednjoj muzičkoj školi “Josip Slavenski”, zajedno s Ivom Pogorelićem, maturirala je kao najtalentovanija pijanistkinja, nakon čega je dobila poziv za nastavak obrazovanja na prestižnom konzervatoriju u Moskvi. Međutim, ovu ponudu je odbila zbog majke, koja nije bila za to da Margita kao mlada ode od kuće.
Ostala je u Beogradu. Nastavila je istraživati život, svirati klavir i upisala je Arhitektonski fakultet u Beogradu, na kojem je diplomirala 1984. godine, a u to vrijeme se sa svojim momkom Srđanom Vejvodom, sve više zagrijavala za beogradsku underground scenu. Ta zainteresovanost je oblikovala njen kasniji život.
U knjizi “Osećanja O. Sećanja”, autorke Lidije Nikolić predstavljene su “crtice” iz života Margite. U ovoj knjizi saznajemo mnogo toga o Margiti, kakva je ona bila u svakodnevnom životu i sa čim se suočavala od ranog djetinjstva, do samog kraja života.
Foto: Srđan Vejvoda
Donisimo vam izabrane dijelove iz ove knjige:
Ovo je Lidija zapisala 27. jula 1974. godine:
Što se Mage tiče, mislim da kod nje baš ništa nije u životu prosečno i osrednje. Ovo što sam rekla opravdaću time što ću objasniti kakav je odnos drugih prema njoj. Osobe koje je poznaju podeljene su u dve grupe: oni koji je ne podnose i one koje je obožavaju. Neutralnih skoro nema. Ali i za to postoji objašnjenje.
U one koji je ne vole spadaju svi oni koji su zavidni i bezvredni. Maga je osoba koja svakoga može nadmašiti lako u svakom pogledu. Međutim, ona se baš ne trudi mnogo oko toga niti to suviše pokazuju, jer nema potrebe… Osobe koje je vole uglavnom su Magini prijatelji, dakle osobe koje je dobro poznaju i koje i ona ceni, jer poseduju neke lepe osobine. Nisu zavidni i Magi se dive zbog njene lepote i dobrote…
Jedna od njenih glavnih i najvažnijih osobina je to što je veliki, pravi i neponovljivi prijatelj. Mislim da po tome ni sa kim ne može da se meri. Bar meni je najiskreniji prijatelj koga sam dosad srela. Čovek može da joj veruje i da bude siguran da ga nikad neće razočarati. (55-56 strana)
Foto: Srđan Vejvoda
Kad god bi rekla Srđan, ja pitam “Koji?”. Onaj Srđan iz Osnovne škole, njena prva ljubav? Ili Vejvoda, s kojim je leta ’81 delila radost u Bolu na Braču? Ili Todorović, s kojim je odmore provodila u Trpnju? Sad dok držim u rukama staru razglednicu štampanu u Zagrebu, a poslatu iz Francuske, ne moram ništa da pitam… Nemam ni koga… Znam da je u pitanju Srđan Vejvoda… (93 str)
Foto: Zorica Bajin Đukanović
Margita Stefanović nikad nije bila dečak, uprkos jednom od prvih beogradskih grafita koji je njena majka nekoliko dana ribala sa fasade zgrade na Slaviji. Njegov autor Krle uskoro se upoznao sa Margitinom majkom i veoma joj se dopao kao i svi fini, lepi i uglađeni dečaci iz Osme beogrdske gimnazije koji su uskoro postali Idoli, a za kojima će jedno vreme ludovati sve šiparice bivše Jugoslavije. Margita, međutim, nikada nije svirala sa Dečacima, čekalo ju je mesto u već formiranoj Katarini II (Slobodan Savić) (97 str)
Pariz, 1991.
Margito!
Ti misliš da se ja šalim,
al’ ja stvarno
mislim na tebe
ne znam ni sam zašto…
Možda zato što
je Pečar u Londonu
možda zato što
imam nove čizme,
dva broja veće,
a možda zato što
mi je volja jaka,
možda zato što
sam otišao pre
četiri godine,
možda zato što
smo te Gile, Ljuba,
Čavke i ja sreli na Ušću,
možda zato što
si bila Anina
najbolja drugarica,
možda zato što
imjaš grafiku Hiršla,
možda zato što
Milan liči na astronauta,
možda što je
Magi Dečak,
možda zato što
nemam ni kinte,
možda zato što
lice vara,
možda zato što
nema više mesta,
na papiru,
možda zato što…
Gera
(178. str)
Od rođenja je učila od majke da život samo jedno strašno moranje… A onda joj je druga majka postala njena profesorka Lilika… Od nje je naučila nešto mnogo važnije od sviranja klavira – „da se ništa na ovom svetu ne mora, jedino se mora umreti“.
Kad se spremala za prvi javni čas u muzičkoj školi, već je bila razapeta između ta dva saznanja. Majka joj je rekla da mora obući belu bluzu i teget suknju, sa kosa mora biti upletena u kiku i, naravno, da mora savršeno svirati. Lilika ništa od toga nije od nje zahtevala, ali Margita je želela da opravda njeno poverenje, kako to deca čine kad je u pitanju voljeni profesor…
U to vreme nije ni slutila da svi uspesi i nagrade neće biti krunisani odlaskom na konzervatorijum u Moskvi, a ni studijama na beogradskoj muzičkoj akademiji… Majka joj je rekla da mora završiti neki ozbiljniji fakultet.
Završila ga je… I shvatila da pored spoljašnih prinuda kojima su je učile njene majke, postoje i one unutrašnje. One su je odvele na scenu „Cepelina“ na Tašu koji je u to doba bio najpopularnija diskoteka u gradu… Bila sam u publici, kao nekad, na sceni je bila Maga, neka nova, sasvim drugačija… Srce mi je zamiralo pri pomisli na njenu majku, koja je ostala kod kuće, ogorčena…
Srećom, nije doživela dan kad su klavir izneli iz Margitine sobe… Pritisnuti besparicom i dugovima, Magi i njen otac su ’92. rešili da ga prodaju… Čuveni violinista Tripo Simonuti kupio ga je svojoj kćerki…
(189. 190)
Foto: Srđan Vejvoda (naslovna strana knjige)
I oduvek je bilo da ljubav ne zna dubine svoje dok ne dođe čas rastanka…
(Kalil Gibran ili Halil Džubran)
(405)
Tokom pisanja ovog teksta čuli smo se sa Lidijom Nikolić, autorkom knjige “Osećanja O. Sećanja” koja nam je poslala novi video koji je nedavno postavila na Youtube.
U snimku se mogu prepoznati fotografije iz ove knjige, a nastanak snimka opisan je u knjizi u poglavlju Studio.