Ona ima trideset i dve godine. I uvek sedi sama za stolom. Čak i kada je na nekoj svadbi. Posebno kada je tamo. Upravo zato što živi u kraju Srbije u kom je zločin da budeš solo. Obučena u skromnu haljinu da ne bi privlačila više pažnje nego što želi, ona lagano ispija pelinkovac i dok joj se pogled muti u daljini, pita se gde je pogrešila.
Na drugom kraju grada, na prozoru prljavo bele zgrade stoji njena majka. Ima još samo tri meseca do penzije. Ipak ne raduje se. Kakva je to penzija bez unuka? Kada svojoj ćerki sutra bude kuvala duplu kafu još jednom će je pitati, ubeđena da to radi diplomatski, da li je možda sinoć došla sama kući?
Veliki magovi životnog osiguranja na Zapadu mogu na osnovu samo nekoliko podataka napraviti šemu trenutnog stanja života čoveka. Na primeru ove dve žene u jednom kraju Srbije taj mag bi dobio otkaz. Njegove kalkulacije bi pokazale da se radi o veoma uspešnoj zaposlenoj mladoj ženi, koja uredno otplaćuje stan, ima auto i nije osuđivana. Kao i o njenoj majci, ženi koja upravo završava uspešnu karijeru računovođe i sprema se da uz pristojnu penziju provede ostatak, verovatno dugog života, jer u bolničkom kartonu nema istoriju nijedne ozbiljne bolesti.
Pa ipak, ove dve žene su tužne. Mlađa žena je tužna jer je tužna starija. Starija je tužna jer se mlada još nije udala.
Teško da postoji korisnik društvenih mreža koji nije već pročitao vic: Zašto je bolje oženiti babu iz Vranja nego devojku iz Beograda. Zato što baba iz Vranja 25 godina a devojka iz Beograda 50.
Kao i u svakoj šali, i u ovoj ima pet posto istine. Mada se taj procenat istinitosti poslednjih godina opasno povećao. Devojke u manjim gradovima koje ne studiraju već počnu da rade, su neprikosnoveni kandidati udaje. Ukoliko pređu famoznu metuzalemsku granicu od 25 godina odmah na sebe navuku ljubopitljive poglede. „Pa šta čekaš?“, „Vreme je!“, „Tvoja generacija već ide“ – samo su neka od ustavom obaveznih pitanja koje moraju da slušaju na putu do kioska.
Da li su muškarci imuni na ovakav tretman? Nikako. Njihova sreća je samo u tome što imaju malo duži period slobode na lageru. Ipak, kad kosa na temenu počne da se proređuje kao reprize srpskih filmova u Tirani i alfa mužjaci gledaju, narodski rečeno, da uhvate ono što mogu. I oni imaju roditelje koji nakon njihove tridesete neće propustiti da im za vreme ručka kažu onu vekovnu mudrost – Mi smo lizali tanjire na svadbama tuđe dece, vreme je da oni ližu tanjire na tvojoj svadbi!
Šta je druga strana ove medalje za bezobrazluk? Licemerje. A licemeri postanu vremenom svi, čak i naši najbliži. Prijatelji, komšiluk i na posletku naša porodica. Sa jedne strane oni žele da mi budemo srećni i venčamo se iz ljubavi ali sa druge sve vreme rade na tome da svi ostali budu srećni i da se venčamo što pre i to po mogućstvu za nekog ko je bogat, neosuđivan, iz dobre kuće, mlad, jak i nevin. Vremenom se maskara licemerja razmaže i po nama. I pristanemo na kompromis.
A sa druge strane na nas vrište aberi o propalim brakovima nakon samo godinu dana. Ali mi ih ne čujemo. Viđamo na stanicama svakoga dana decu razvedenih roditelja. Nisu naša, ne vredi. Kada sneg zaveje grad izvučemo iz ormara „Olivera Tvista“ i čitamo ga kraj kamina, ne pomišljajući da će možda naše dete da završi u domu za nezbrinutu decu. Ne prođe dan a da nas ne ošamari novinski naslov o još jednom nasilju u porodici. Presavijemo tabak i rešimo da odremamo. To nije naš problem i nama se to nikada, ali nikada ne može desiti.
Postoji ono večito pitanje kada zaista počinjemo da starimo? Kad čujemo da Deda Mraz ne postoji? Kada oćelavimo? Kada prestanemo da gledamo crtane filmove? Kad i sami postanemo roditelji? Ja sam ubeđen da je pravi početak starenja kad prestanemo da verujemo u magiju ljubavi. Ili ako hoćete, u njenu iracionalnost.
Ljubav, šta god ona bila, iracionalna je i jadno je i bedno pokušavati da je kontrolišemo. Nelogična je i surova a ponekad lepa i čarobna. Kada smo tužni jer odlazi od nas, ona nam je kao kancer. Kada se javi kao božiji dar. I svakako, ona nema nikakve veze sa planovima za naš način života koje je potrošačko društvo predvidelo za svoj opstanak putem kontrole naših semenih tečnosti i stvaranja novih konzumenata.
Sasvim je u redu venčati se sa 18 ali i sa 48. Biološki sat zbog ove izjave uključuje sam sebi alarm ali šta je tu je. Ne možeš da zajašeš munju i ne možeš da ukrotiš iracionalno samo zato što se plašiš. Majka Strah i njena deca nas gledaju kroz prozor svaokoga jutra kao aveti. Pusite ih da prose na nekom drugom pragu.
Kao što reče veliki Bobket Goldvejt: „Mislio sam da je najstrašnije biti usamljen. Sada znam da je najstrašnije ostati sa ljudima koji čine da se osećaš usamljeno.“