Izgubivši strpljenje, a da ne bi produžio tu mučnu prepirku, Dostojevski se diže od stola pre nego što je ručak bio završen. Dok je moja mati ispraćala svoju zaovu, koja nije prestajala da plače, moj otac pobeže u svoju sobu. On sede za svoj pisaći sto zarivši glavu u ruke. Zamor ga beše skolio. On se toliko radovao tom porodičnom ručku, a evo gde mu je ponovo to prokleto nasledstvo pokvarilo veče… Na jednom on oseti neku čudnu vlagu na svojim rukama; on ih pogleda: bile su zamrljane krvlju. On dodirnu usta, brkove i povuče ruku sa užasom: još nikada nije imao krvoliptenja! Dostojevski se uplaši i pozva ženu. Mati dotrča prestrašena, posla odmah po lekara koji je lečio oca, nas pozva u Dostojevskovu sobu, pokuša da se šali, donese jedan šaljivi list, koji tek beše stigao. Otac se beše smirio, nasmejao se, gledajući karikarure, počevši i sam da se šali sa nama. Krv mu više nije tekla na usta; njegovo lice i ruke behu oprane. Videći da se otac smeje i šali, mi nismo razumeli zašto nam je mama kazala da je otac bolestan i da ga treba razonoditi. Najzad stiže lekar; on umiri roditelje tvrdeći da se krvoliptenje često pojavljuje kod ljudi koji pate od katara Ipak je zahtevao da bolesnik odmah legne i da, govoreći što je moguće manje, ostane u krevetu dva dana. Otac pokorno leže na svoju tursku sofu da se više nikad ne digne…
Sutradan izjutra on se probudi veseo i živahan. Za vreme noći bio se dobro odmorio i ostao je ležeći samo zbog lekarske naredbe. On zažele da vidi svije prisne prijatelje, te mu ovi dolažahu preko celoga dana; On im je govorio o prvom broju za 1881. godinu Piščevog dnevnika, koji tek beše izašao iz štampe i koji ga je skoro jedino zanimao. Kako je izgledalo da otac ne pridaje nikave važnosti svojoj bolesti, njegovi prijatelji poverovaše da je u gsitanju samo prolazna bolest. Ali to veče po njihovom odlasku, moj otac dobi drugo krvoliptenje. Obaveštene od lekara da to drugo krvoliptenje može da dođe kao posledica prvog, mati se ne uplaši. Međutim, ona se sutradan, u utorak, vrlo uznemiri videvši izuzetnu malaksalost muževljevu. Novine više nisu zanimale Dostojevskog, on je ostao ispružen na svojoj sofi, zatvorenih očiju, začuđen tom neobičnom slabošću koja ga je slamala i primoravala da ostane ležeći, njega tako enargičnog, punog života, njega koji je podnosio sve svoje bolesti na nogama, ne prekidajući posao. Očevi prijatelji, vrativši se da vide kako je bolesniku, prestrašiše se takođe njegovom klonulošću i posavetovaše majku da se ne uzda mnogo u doktora Brecela, koji je obično lečio našu porodicu, nego da konsultuje odmah nekog drugog lekara. Mati posla po jednog specijalistu za bolesti organa za disanje, koji stiže tek predveče. On izjavi da je bolesnikova slabost posledica prethodnih krvoliptenja i da može proći posle nekoliko dana. Međutim ne sakri pred majkom da je slučaj mnogo teži iego što je doktor Brecel slutio. “Ova noć biće odlučujuća”, reče on odlazeći.
Avaj! Kad se otac probodi sutradan posle jedne nemirne noći, mati razumede da su njegovi časovi izbrojani. Otac takođe. Kao i uvek u teškim životnim slučajevima, on se obrati Evanđelju. Zamoli svoju ženu da otvori nasumice njegovu staru robijašku Bibliju i da čita prve redove koje bude ugledala, Skrivajući suze mati pročita glasno: “A Jovan branjaše mu govoreći: “Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni! A Isus mu odgovori i reče mu: “Ne zaboravljaj me, jer tako nam trebz ispuniti svaku pravdu.”” Čuvši te Isusove reči otad se zamisli za časak, a zatim reče svojoj ženi: “Jesi li čula? Ne zaboravljaj me! Moj čas je došao, treba da umrem!”
Dostojevski zažele tada sveštenika, ispovedi se, primi Sveto Pričešće. Kada je sveštenik otišao, on nas dozva u svoju sobu i uzevši u svoju naše male ruke, zamoli majku da još jednom otvori Bibliju i da nam pročita priču o bludnom sinu. On sasluša čitanje, zatvorenih očiju, utonuo u misli. “Deco moja ne zaboravite nikad ovo što ste čuli” reče nam svojim slabim glasom. “Potpuno se uzdajte u Boga i ne sumnjajte u njegovu milost. Ja vas mnogo volim ali moja ljubav nije ništa prema beskrajnoj ljubavi Božijoj za sve ljude, Božja stvorenja. Čak ako bi vam se desila nesreća da u toku života izvršite kakav zločin, uzdajte se u Boga Vi ste njegova deca; ponizite se pred njim kao pred vašim ocem, prosite njegov oproštaj i on će se obradovati vašem pokajanju, kao što se obradovao povratku bludnog sina.”
On nas poljubi i blagoslovi; plačući ostavismo sobu samrtnika Prijatelji, rođaci, behu skupljeni u salonu, jer se vest o opasnoj bolesti Dostojevskog već bila raznela po gradu. Otac ih je prizivao jednog po jednog i za svakog je imao po kakvu prijateljsku reč. Ukoliko je dan odmicao, otac je postajao sve slabiji. Uveče nastupi novo krvoliptenje i on poče da gubi svest. Vrata na sobi biše tada otvorena Svi prijatelji i rođaci uđoše tada da prisustvuju njegovoj smrti. Stajalo se ćuteći, bez suza, da se ne uznemiri njegova agonija. Jedino je majka plakala sasvim tiho, klečeći pored sofe na kojoj je ležao n>en muž. Jedan čudan šum kao žubor vode, čuo se iz grla samrtnikovog, grudi su mu se dizale, govorio je brzo i tiho, ali se nije moglo razumeti ono što je govorio. Malo po malo njegovo disanje postalo je sve manje čujno, reči su mu bile sve ređe. Najzad… on ućuta.
…Kad umre čovek u Rusiji njegovo telo se odmah kupa, zatim se oblači u najbolje njegovo rublje, najbolje odelo, posle čega se iznosi na jedan sto zastrt belim zastiračima u očekivanju da bude gotov njegov kovčeg. Iz susedne crkve se donose veliki čiraci, koji se stavljaju oko stola, i jedan pokrov od zlatne tkanine kojim se pokojnik pokriva do polovine tela. Dvaput dnevno sveštenik dolazi da odsluži panihidu, praćen horom svoje crkve. Prijatelji i rođaci dolaze da prisustvuju tim molitvama, sa upaljenim voštanicama u ruci. Ostatak dana ili cele noći crkveni čtec, ili koja kaluđerica, čitaju na glas psalme stojeći čelo nogu kovčega Mrtvac se sahranjuje trećeg dana; neki put tek četvrtog, ako rođaci koji žele da prisustvuju njegovom pogrebu stanuju u drugim pokrajinama Rusije, pa ne mogu da stignu ranije.
Kad sam se posle grozničave noći, probudila i ušla, očiju crvenih od suza, u očevu sobu, zatekla sam njegovo telo položeno na sto, skrštenih ruku na grudima sa ikonom stavljenom na njih. Kao mnoga nervozna deca i ja sam zazirala od mrtvaca i odbijala sam da im se približim; ali se od oca ni malo ne uplaših. Izgledao je kao da spava na svome jastuku, lako osmehnut, kao da vidi pred sobom nešto što je vrlo lepo. Jedan slikar se beše namestio pored odra i crtaše Dostojevskog zaspalog večnim snom. Novine behu objavile toga jutra očevu smrt i svi njegovi prijatelji behu dotrčali da prisustvuju prvoj panihidi. Deputacije studenata viših petrogradskih škola dođoše posle njih. Stizali su praćeni sveštenikom njihovih škola. Dok je ovaj čitao molitve, studenti su u horu odgovarali na jektenije. Suze su im tekle niz lica; jecali su gledajući neponično lice njihovog dragog učitelja. Majka je, očiju naduvenih od plača, lutala kao senka. Razumevala je tako malo šta se dogodilo da, kada jedan dvorski činovnik dođe da joj saopšti od strane cara Aleksandra Drugog da joj država daje penziju i da uzima na sebe školovanje dece, ona se sva radosna diže da javi tu radosnu vest svome mužu. “Tek u tom času razumedoh prvi put da je moj muž mrtav i da ću ubuduće živeti sama, nemajući više prijatelja kome bih poverila svoje radosti i svoje bole”, pričala mi je ona kasnije. Moj ujak, koji čudnim slučajem beše stigao baš u to vreme u Petrograd, preuze na sebe da spremi sve što je potrebno za pogreb. On zapita moju majku gde želi da sahrani muža. Mati se seti tada jednoga razgovora sa Dostojevskim onoga dana kada je sahranjen pesnik Njekrasov, koji beše umro pre nekoliko godina i beše sahranjen u groblju ženskog manastira Novodevičje. Pošto je održao govor nad otvorenim pesnikovim grobom, moj otac se vratio kući tužan i potišten. “I ja ću uskoro za Njekrasovom”, reče majci. “Molim te, sahrani i mene u isto groblje. Ne želim da svoj večiti san boravim na Volkovu, pored drugih ruskih pisaca. Zavideli su mi i svojom mržnjom zagorčali ceo moj život. Želim da se odmorim pored Njekrasova koji je prema meni uvek bio dobar, koji mi je prvi kazao da imam talenta i koji me nije zaboravio dok sam bio u Sibiru”. Videći muža tužnog i nesrećnog, mati htede da ga šalom raspoloži, što joj je uvek polazilo za rukom.
Kakva misao! – reče veselo – taj Novodevički manastir tako
je tmuran i pust! Više bih volela da te sahranim u manastiru
Aleksandra Nevskog.
A ja sam mislio da se tu sahranjuju samo pešački i konjički
generali – odgovori moj otac trudeći se da se i sam našali.
Pa šta zar ti nisi general književnosti? Ti imaš prava
da budeš sahranjen pored njih. Da znaš kakvu ću veličanstvenu
pratnju da ti priredim! Opelo će ti služiti vladike, a pevaće hor
iz saborne crkve. Ogromna masa sveta ići će za tvojim kovčegom i
kada se sprovod bude približio manastiru, kaluđeri će izaći da
te dočekaju.
To oni rade samo za cara, – reče moj otac, raspoložen tim
proročanstvom svoje žene.
Uradiće to oni i za tebe. Ah! Ti ćeš imati pratnju kakvu
u Petrogradu još niko nije video…
Otac se nasmeja svoj toj fantaziji svoje žene i ispriča prijateljima, koji behu došli da razgovaraju sa njim o pogrebu Njekrasova. Više njih se kasnije setiše tog čudnog proroštva moje majke, učinjenog kao i uvek u šali.
Setivši se sada tog razgovora, mati zamoli ujaka da ode sa rođakom G. Pavlom Svatkovskim u Novodevički manastir i da tamo kupi jedan grob što je moguće bliže Njekrasovljevom. Ona mu dade sav novac koje se beše zatekao u kući, da bi mogao unapred platiti i grob i opelo. Videvši naša dečija lica bleda i nesrećna, ujak zamoli od majke dozvolu da nas povede do manastira. “Šetnja u saonicama učiniće im dobro”, reče on gledajući nas sa sažaljenjem.
Mi otrčasmo da se obučemo, a zatim se radosno popesmo u saonice. Hladan vazduh i zimsko sunce uistinu nam je prijalo i srećnom dečijom bezbrigom zaboravismo na časak svirepi gubitak koji nas beše zadesio. Manastir Novodevičje se nalazi na kraju grada blizu Narvskog slavoluka. Tada sam prvi put ušla u jedan ženski manastir i sa radoznalošću sam razgledala tihe hodnike kroz koje su kao senke promicale kaluđerice. Bili smo uvedeni u salon za prijem; igumanija, starija osoba, odevena u crno, hladnog i ponositog izgleda, uđe u salon; dug veo pokrivao je glavu i odelo. Gospodin Svatkovski izloži joj želju da slavni pisac Dostojevski bude sahranjen u njenom manstiru pored pesnika Njekrasova i, znajući da su cene grobova u manastirima veoma skupe, to je zamoli da porodici koja nije mnogo nasledila, učini najnižu cenu. Igumanija napući prezrivo usne. “Mi kaluđerice ne pripadamo svetu”, odgovori ona hladno, “i svetske počasti nemaju nikakve vrednosti u našim očima Kod nas su za grobove u našem manastiru utvrđene cene i mi ne možemo da ih promenimo ni za koga”. I ta ponizna sluškinja Hristova zatraži jednu neverovatnu cenu koja je daleko prevazilazila skromnu sumu koju je moja mati mogla da potroši. Uzalud je moj ujak zastupao sestrinu stvar; uzalud preklinjao kaluđericu da dozvoli majci da u manjim sumama u toku godine isplati traženu cenu, igumanija izjavi da grob ne može da bude iskopan pre nego što se isplati u gotovu cela suma. Nije nam preostajalo ništa drugo nego da se dignemo i oprostimo od te zelenašice u odelu kaluđerice.
Gnevni se vratismo kući i ispričasmo majci naš neuspeh. “Kakva šteta!”, reče ona tužno. “Tako sam htela da sahranim muža u groblju koje je on sam sebi odabrao. Ne ostaje mi ništa drugo nego da ga sahranim u Ošti, kraj njegovog malog Aleksija; i ako, avaj! to groblje nikada nije voleo”. Bi rešeno da ujak ode sutra izjutra do Ošte, da kupi grob i da se sa sveštenikom sporazume za opelo. Ali tog večera javiše majci da je došao jedan kaluđer koji želi da razgovara sa njom. On je dolazio od strane bratstva manastira Aleksandra Nevskog, koje je bilo, kako je on tvrdno, veliki ljubitelj Dostojevskog. Kaluđern su želeli da telo slavnog pisca počiva u zidovima njihovog manastira. Uzimali su na sebe sve troškove oko opela koje je imalo da se održi svečano u njihovoj najvećoj crkvi. Sa velikom radošću moja mati primi ovu plemenitu ponudu, Kaluđer ode, majka se vrati u svoju sobu i najednom seti se reči izgovorenih pre nekoliko godina: “Sahraniću te u groblju Aleksandra Nevskog…”
Sutradan u petak, gomila obožavalaca Dostojevskog, od samog jutra, beše ispunila naš skromni stan. Gomila je bila šarolika: pisci, ministri, studenti, veliki kneževi, generali, sveštenici, velike dame i sirote građanke prolazili su odajući poštu pored Dostojevskovog odra, čekajući poneki put da dođu na red čitave sate. U sobi gde je bio odar vladala je takva vrućina da su se sveće za vreme panihide gasile. Veličanstveni venci od cveća, ukrašeni trakama, sa dirljivim natpisima, poslati od raznih društava, ministarstava i škola i koji su imali da budu nošeni na sprovodu, behu doneseni u tako velikom broju, da se više nije znalo gde da se metnu. Mali venci i kite cveća koje su donosili Dostojevskovi prijatelji biše položeni pored kovčega, u koji je već bilo stavljeno telo moga oca. Moj brat i ja, pomagani od naših malih drugova, došlih da bdiju sa nama pored kovčega, razdavali smo preko celoga dana cveće nepoznatima, koji su se tiskali oko nas.
Sutradan, u subotu, ogromna masa sveta ispuni dve ulice, na čijem se uglu nalazila naša kuća Sa naših prozora mogli smo videti more od ljudskih glava kako se talasa, a iznad njega kao mala ostrvca vence uvijene u trake, nošene od studenata. Mrtvačka kola kojima su posmrtni ostaci Dostojevskog imali da budu preneseni u manastir, behu stigla. Ali obožavaoci ne dopustiše, već dočepavši se kovčega, i menjajući se uz put, odneše ga do manastira. Kako je put do manastira bio dug, a naše dečije snage male, to su nas porodični prijatelji s vremena na vreme uzimali iz povorke, metali na kola i vozili duž sprovoda govoreći nam: “Ne zaboravite nikad veličanstveni sprovod koji Rusija priređuje vašem ocu”. Kada se kovčeg približio manastiru, kaluđeri izađoše kroz veliku kapiju u susret mom ocu. Tu počast kaluđeri odaju samo carevima; odadoše je takođe velikom piscu ruskom. Još jednom proročanstvo moje majke obistini se.
Bilo je već dockan za opelo te ga odložiše za sutradan. Kovčeg bi položen usred crkve Svetog Duha; posle malog pomena vratismo se kući iscrpljeni od umora i od uzbuđenja. Očevi prijatelji ostadoše još neko vreme da posmatraju mnoštvo naroda, koji je dolazio da klekne pored kovčega i da se pomoli. Veče se približavalo, bilo je mračno; očevi obožavaoci i prijatelji raziđoše se malo po malo, spremajući se da sutradan dođu na ukop. Pa ipak, Dostojevski ne osta sam. Petrogradski studenti ga ne napustiše; bili su rešili da poslednju noć koju je Dostojevski provodio na zemlji probdiju kraj svoga obožavanog učitelja. Šta su te noći studenti radili ispričao nam je kasnije mitropolit petrogradski, koji, po običaju stanuje u manastiru Aleksandra Nevskog. Nekoliko dana posle pogreba majka povevši i nas ode mitropolitu da mu zahvali za veličanstveni pogreb koji kaluđeri behu priredili mome ocu. Mitropolit nas blagoslovi a zatim poče pričati svoje utiske sa studentskog bdenja: “U subotu uveče otišao sam u crkvu Svetog Duha da i ja odam poštu telu Dostojevskog. Kaluđeri me zadržeše na vratima rekavši mi da je crkva, za koju sam mislio da je prazna, puna sveta. Ja sam se tada popeo u malu kapelu koja se nalazi na drugom spratu susedne crkve, a čiji prozori gledaju u unutrašnjost crkve Svetog Duha. Jedan deo noći proveo sam pazeći na studente a da me oni nisu videli. Oni su se molili klečeći, plačući, jecajući. Kaluđeri htedoše da čitaju psalme. Ali im studenti oteše iz ruku Psaltir i stadoše čitati psalme jedan za drugim. Još nikada nisam čuo da se psalmi tako čitaju! Studenti su ih čitali sa glasom koji je treperio od uzbuđenja, svaka reč bila je izgovorena punim srcem. I pričaju mi da su ti mladi ljudi ateisti i da mrze našu crkvu. Kakvu je to magijsku moć morao da ima Dostojevski da ih tako privede Bogu”.
Na dan pogreba, u nedelju 1. februara, svi obožavaoci Dostojevskovi koji su bili zauzeti preko nedelje, iskoristiše praznični dan i dođoše da se pomole za pokoj njegove duše. Tihi manastir Aleksandra Nevskog, koji se nalazi na obali Neve i čini sam sebe, sa svojim mnogobrojnim crkvama, sa svoja tri groblja, sa svojim vrtovima, sa svojom školom, sa svojom bogoslovijom i duhovnom akademijom, čitavu malu varoš, još iz ranoga jutra bi posednut od ogromne mase sveta. Videći da masa raste svakoga tenutka, da ispunjava vrtove i groblja, da se penje na spomenike i ograde, siroti kaluđeri se uplašiše i obratiše se na policiju, koja odmah zatvori ulaz. Oni koji dođoše dockan ostadoše na velikom trgu koji se prostire pred manastirom i ostadoše tu do kraja ukopa, nadajući se da će na ovaj ili onaj način prodreti među manastirske zidove ili bar čuti pogrebne^pesme kada kovčeg bude prenesen na groblje. Oko devet časova izjutra stigosmo i mi kolima pred veliki ulaz i vrlo se začudismo videći ga zatvorenog.
Moja majka siđe, u svom žalbenom velu sa kola, i povede nas za ruku. Jedan policijski oficir nam preseče put.
Više se ne može proći! – izjavi on strogo.
Kako se ne može proćn? – upita začuđeno mati. – Ja sam
Dostojevskova udova i mene čekaju u crkvi da počnu opelo.
Vi ste šesta udovica Dostojevskog koja traži da prođe. Dosta
sa lažima! Pustiti više neću nikog da uđe, – odgovori policijski
oficir besan.
Zagledasmo se zbunjeni ne znajući šta da radimo. Srećom, prijatelji su izgledali naš dolazak; oni dotrčaše i digoše zabranu. Sa mnogo muke uspesmo da prokrčimo sebi put kroz masu koja je ispunjavala manastir, a sa još više da se uguramo u crkvu nabijenu svetom. Kada najzad stigosmo do mesta određenog za nas, opelo poče i bi vrlo lepo. Hor saborne crkve je pevao, vladike služile i izgovarale zaupokojene molitve. Kasnije, na grobu, dođe red na pisce; govori su izgovoreni, po običaju pred otvorenim grobom i trajali su nekoliko sati. Proroštvo moje majke ispuni se tako u celosti – još se nikad nije u Petrogradu video toliki pogreb.
Međutim jedna značajna pojedinost pravoslavnog pogreba bi izostavljena. U Rusiji kovčeg ostaje otvoren za vreme celog opela; pri kraju, rođaci i prijatelji prilaze mu i celivaju umrlog u znak oproštaja. Kovčeg Dostojevskog ostade zatvoren. Na dan ukopa, još u rano jutro moj ujak beše došao u manastir u pratnji Pobjedonosceva, koji tek što beše naimenovan za našeg tutora. Otvorili su kovčeg i našli Dostojevskog sasvim promenjenog. Bio je već četvrti dan od njegove smrti; veče pre toga, noseći i treskajući kovčeg, očevi prijatelji behu ubrzali proces raspadanja njegovog tela, koje je i onako počelo pre vremena, zbog strahovite toplote koja je vladala u sobi sa odrom. Bojeći se da promenjeno lice ne ostavi neprijatan utisak na udovicu i njegovu decu, Pobjedonoscev spreči kaluđere da otvore kovčeg. Nikad mati nije mogla da mu oprosti tu zabranu. “Šta bi mi bilo da sam ga videla promenjenog?”, pitala je sa gorčinom. “On je uvek moj dragi, dragi muž! A otišao je u grob bez moga oproštajnoga celova, bez moga blagoslova!”
Izvor Gledišta