„Zapad kakav poznajemo više ne postoji“, izjavila je nedavno Ursula fon der Lajen. Ne treba se previše baviti time šta predsednica Evropske komisije tačno podrazumeva pod pojmom Zapada. Jasno je da misli na obrušavanje nekada moćne ideje, koju su tokom Hladnog rata razvijali pre svega američki političari i komentatori insistirajući na njenoj utemeljenosti u demokratiji, pravnoj državi i poštovanju ljudskih prava. Pritom, Amerika nije samo podržala formiranje antifašističkih i antistaljinističkih državnih uređenja u Nemačkoj, Italiji i Japanu – kako je i glasio zvanični narativ – već je njen intelektualno-industrijski kompleks proizveo i prateći optimistički pogled na svet, čija se moralna nadmoć uzdizala visoko nad nedelima komunističkog i nacističkog totalitarizma i obasjavala slobodna društva izgrađena po američkom modelu.
U toj moralizovanoj istoriji, Aušvic i sovjetski gulag (začudo ne i Hirošima) predstavljaju krajnosti modernog zla, koje ubuduće treba sprečavati edukacijom građana o užasima koje nanose radikalna desnica i levica, kao i delovanjem međunarodnih institucija zaduženih za održavanje zaveta „Nikada više“. Ali nedavno izbijanje varvarstva u samim temeljima modernog Zapada otkriva mnoge pukotine u narativu o slobodnom svetu.
„Survavanje civilizacije u ovaj ponor krvi i mraka“, pisao je Henri Džejms dok su Evropljani s oduševljenjem marširali u međusobno klanje 1914, „otkriva istinsku prirodu jedne dugotrajne epohe u kojoj smo pretpostavljali da se svet, uprkos svim mogućim rezervama, ipak postepeno poboljšava“. Kao što je i Sigmund Frojd razmišljao 1916: „Bratoubilački rat, kome su aplaudirali mnogi ugledni Evropljani, poljuljao je naš ponos zbog postignuća civilizacije, poštovanje prema mnogim misliocima i umetnicima i nadu da će razlike među narodima i rasama konačno biti prevaziđene… i pokazao nam koliko je trošno ono što smo smatrali neuništivim.“
Spektakularno ispoljavanje svesne surovosti i organizovane mržnje ponovo je ugrozilo naše osećanje sopstva i mogućnosti, koje je barem delom održavala vera u to da će naša društva s vremenom postati manje fanatična. Mnoge ideje, pojedinci i institucije koji su naizgled doprinosili moralnom napretku sada su izgubili svoje oreole. Biće teško ponovo čitati Sajmona Šamu, a zanemariti da je taj ugledni tumač jevrejske istorije na mreži X zastupao teoriju zavere o Palestincima koji žele da osvoje svet, i to dok se nad njima svakodnevno vršio masakr, kao i da je uporno podržavao tvrdnje izraelskih vlasti da u Gazi nema gladi. Pouke iz jevrejske istorije o pogromima i nezamislivim žrtvama blede pred postupcima države izgrađene na otporu genocidnom antisemitizmu koja vrši genocid uz svesrdnu pomoć antisemitskih hrišćanskih nacionalista iz Amerike.
Holokaust je bio u tajnosti planiran i podstican od jednog despotskog režima. Danas izraelske vlasti mirno podnose globalni TV prenos masovnog istrebljenja jednog naroda uz pomoć veštačke inteligencije i uz glasno navijanje s druge strane Atlantika (među navijačima je bio i demokratski senator u šorcu i sa kapuljačom). To su neobične odlike moći, sveprisutnosti i banalnosti modernog zla, koje ohrabreno sećanjem na Holokaust opravdava ubilački etnonacionalizam umesto da opominje protiv njega.
Rđa je zahvatila i mnoge druge izvesnosti koje su definisale pojedinačni i kolektivni identitet u poratnom „međunarodnom poretku, zasnovanom na pravilima“. Među njima je i diskurs ljudskih prava, pravednički prizivan u borbi protiv komunizma, pa onda i protiv muslimanskih zemalja, osveštan mnogim američkim izveštajima i korišćen za pravdanje ekonomskih sankcija protiv velikog broja zemalja. Sada se čini da je taj diskurs uvek bio izrazito selektivan, da je definisao ljudska prava kao građanska i politička, a ne kao ekonomska i društvena. Oni koji su koristili ideju ljudskih prava u borbi protiv antiameričkih režima u inostranstvu nisu primetili sve širi ponor između bogatih i siromašnih u samoj Americi, u kojoj je došlo do odumiranja osnovnih prava na socijalnu sigurnost i zdravstvenu zaštitu i gde je korporativni novac zaustavio demokratske procese.
Ali najslabiji stub poratnog zapadnog intelektualnog i moralnog poretka je antitotalitarizam, negativno definisani liberalni identitet koji je pomogao da se američka i izraelska demokratija uzdignu nad svojim navodnim neprijateljima i – sad je to jasno – prikriju svoje istorijske i strukturne defekte. Kao i oni koji su eksploatisali sećanje na Holokaust i govor o ljudskim pravima radi potencijalne dobiti, antitotalitaristi su odgovorni za sadašnji bezmalo potpuni slom političkih i moralnih normi.
Posle obelodanjivanja Hitlerovih i Staljinovih zločina, mnogi zapadni mislioci zaključili su da razumevanje radikalno novih ideja iziskuje sasvim novu vrstu mišljenja. Veru prosvetiteljstva u razum, nauku i slobodan govor, već oslabljenu Prvim svetskim ratom, dotukla je besprimerna birokratija masovnog ubijanja, potpomognutog tehnologijom, sistematskim obmanjivanjem, rasprostranjenom lakovernošću i konformističkim mirenjem sa stanjem stvari.
Alber Kami je bio među onima koji su razumeli „krivicu“ jednog „razdoblja koje pedeset godina čupa iz korena, porobljava ili ubija sedamdeset miliona ljudi“. On se pitao zašto je ljudsko rasuđivanje, koje je odolelo „sramnim zločinima u prošlosti, kad su tirani sravnjivali gradove sa zemljom da bi uvećali svoju slavu“, obogaljeno u suočavanju sa zločinima u dvadesetom veku, doduše mnogo težim. Da li je razlog to što je među počiniocima bilo i kvazifilozofa koji su tvrdili da ostvaruju sopstvene uzvišene vizije o dobrom životu i pravednom društvu, a zapravo su ih koristili da odbrane svoje zločine? Opremljeni racionalnim objašnjenjima masovnih ubistava, ti moderni ideolozi prvi su, kaže Kami, poleteli da „na robovske logore pobodu zastavu slobode“ i počine „masakre opravdane filantropijom“.
Hana Arent je na sličan način uočila besprimernu izopačenost jezika i logike koja je pratila „masovnu proizvodnju leševa“ sredinom dvadesetog veka. Sistematski tragajući za izvorima totalitarizma, istraživala je kako se u devetnaestom veku pojavila ideologija beskrajnog jačanja moći i zavela najbolje umove, koje je nazvala „tragičnim, donkihotskim budalama imperijalizma“.
Naravno, žrtvama imperijalizma u Aziji, Africi i Latinskoj Americi odavno je bilo jasno, zahvaljujući intuiciji neprivilegovanih, da moćni belci prikrivaju svoje najgore ekscese (genocid, ropstvo, despotizam) predstavljajući se kao filantropi koji predvode napredak čovečanstva ka slavnoj budućnosti. Uvideli su i da je najliberalniji i najveći kosmopolita među modernim zapadnim piscima i filozofima aminovao rasnu hijerarhiju. Džon Stjuart Mil je glatko proglasio „varvarske“ narode kao što su Indijci nesposobnima da upravljaju sami sobom. Čarls Dikens, čuven po tome što je saosećao sa siromašnim belcima, posebno sa decom, tražio je istrebljenje indijske „rase“ posle žestokog ustanka Indijaca protiv njihovih britanskih gospodara 1857. godine.
Mnogi od tih „varvara“ su znali da zapadne demokratije nisu po definiciji neprijatelji totalitarizma. Gandi je tvrdio da demokratija na Zapadu, opsednuta sopstvenim interesima, pre svega pruža moralno pokriće za nasilje koje iziskuje kapitalizam. On je 1938. predvideo da će čak i „nominalne“ demokratije na Zapadu verovatno postati „otvoreno totalitarne“. Za Džordža Padmora, antikolonijalnog aktivistu rođenog u Trinidadu, „demokratski“ imperijalizam i „fašistički“ imperijalizam su „naprosto uzajamno zamenljive ideologije koje odgovaraju ekonomskim i političkim uslovima kapitalizma“.
Slične analize, bilo da dolaze od Simon Vej ili Emea Sezera, morale su obeshrabriti opuštenu savest pobednika Drugog svetskog rata i pokrenuti šire istraživanje varvarstva koje je suštinski sadržano u političkoj i ekonomskoj modernosti. „Otrov“ hitlerizma „nije nestao“, rekao je Kami u Njujorku 1946. „Svi ga nosimo u svojim srcima.“ Godinu dana pre toga, on je opisao Hirošimu kao ogledalo „naše tehničke civilizacije“ koja dostiže „najveći nivo divljaštva“. Ali intelektualno samoispitivanje i umetničko eksperimentisanje koje je započelo u ranom dvadesetom veku, posle odumiranja starih evropskih istina, nije našlo plodno tle u Sjedinjenim Državama ni pre ni posle rata.
Sjedinjene Države, koje su postajale sve bogatije i moćnije dok su razorni ratovi i despotski režimi harali Evropom, nisu uspele da proizvedu ličnosti uporedive s Alberom Kamijem, Hanom Arent, Simon Vej, Polom Valerijem, Robertom Muzilom, Hoseom Ortegom i Gasetom ili Žakom Maritenom – Evropljanima koje su njihove traume naterale da preispitaju dotad neokrnjeno poverenje u zapadne recepte demokratije, nauke i slobodne trgovine.
Posle 1945. samouvereni američki graditelji nacije u Nemačkoj i Japanu, kao i njihovi saveznici u Hladnom ratu, olako su proglasili „Zapad“ – ideju sklepanu tek u 19. veku – za zajednički identitet belih gospodara univerzuma, uključujući i one diskreditovane kao i novopridošle. Grubo definisani „totalitarizam“ pridružio se ideološkom arsenalu novog Zapada: bio je to način da se identifikuju istaknuti neprijatelji njegovih interesa, bili oni Mao ili Osama bin Laden, i da se ponudi laskava slika o sebi i sopstvenoj uzvišenoj misiji u Sjedinjenim Državama, zemlji koja se globalno uzdigla na sam vrh, kao i u posustalim evropskim imperijama.
Čak i Nemačka, u kojoj su mnogi bivši nacisti ostali na važnim političkim funkcijama, i bestidno fašistička Španija prihvaćene su u antitotalitarnu zajednicu Zapada uz pomoć istoričara kao što je Ernst Nolte, koji je tvrdio da su nacizam i fašizam bili samo posledice boljševizma. Argumentacijom u prilog judeo-hrišćanske civilizacije (ideje koja je popularizovana za vreme Hladnog rata) kreiran je novi narativ od Platona do NATO-a (from Plato to NATO). Upečatljivi opisi brutalne represije na komunističkom istoku u Zarobljenom umu (1953) Česlava Miloša i Arhipelagu Gulag (1973) Aleksandra Solženjicina potkrepili su stanovište da je zapadni kapitalizam ipak mnogo bolji. Malo pažnje se poklanjalo činjenici da su i sami disidenti bili uznemireni zlokobnim sličnostima između dva ideološka sistema sukobljena u Hladnom ratu.
Krajem 40-ih godina 20. veka, dok je kao diplomata živeo u Sjedinjenim Državama, Miloš je već primetio da su „sredstva oblikovanja javnog mnjenja u zemljama poput Poljske dečja igra u poređenju s umetničkom formom koju su razvili Amerikanci“. Prema Solženjicinu, koji je bio zaprepašćen konformizmom američke štampe, hladnoratovska „podela sveta nije tako zastrašujuća kao činjenica da na obe strane vlada slična bolest“.
Osamdesetih godina, ubrzo pošto je oslobođen iz komunističkog zatvora, Vaclav Havel je upozorio pobednike u Hladnom ratu da će ličiti na „svoje poražene protivnike daleko više nego što je to danas iko voljan da prizna ili sposoban da zamisli“ i da će Zapad na kraju izgraditi sopstveni gulag „u ime domovine, demokratije, napretka i vojne discipline“.
I pažljivi posmatrači američke scene su bili uznemireni. Sredinom prošlog veka, trinidadski istoričar S.L.R. Džejms istraživao je američke filmove, romane, magazine i stripove u Kaliforniji i upozorio na „snage koje doprinose totalitarizmu u modernom američkom životu“. Deset godina kasnije Italo Kalvino je posetio Sjedinjene Države i potvrdio: „Ovde smo u totalitarnoj strukturi nalik na srednjovekovnu, zasnovanoj na činjenici da ne postoji alternativa, pa čak ni svest o mogućnosti alternative.“ Alternativa je postala još manje verovatna posle pobede Sjedinjenih Država u Hladnom ratu, kad se učinilo da se sama istorija završava američkim modelom demokratije i kapitalizma.
Pisci i mislioci iz američkih privilegovanih klasa oživeli su, uz izvesnu ličnu dobit, politički mesijanizam koji su njihovi evropski pandani napustili. Kad se završio Hladni rat, za Amerikance i amerikanizovane intelektualce koji su se ušuškali po univerzitetima Ajvi lige, kao i za razne think-tank organizacije, veličanje Sjedinjenih Država kao univerzalnog neprijatelja ubilačkog totalitarizma postalo je imperativ. Samanta Pauer je prekorevala američke vlasti zato što nisu uspele da intervenišu na svakom mestu na kome se događao genocid. Zatim su se al Kaida i Sadam Husein najednom pojavili kao otelovljenje novog totalitarizma. Majkl Ignjatijev i Najl Ferguson, pored mnogih drugih, nestrpljivo su navaljivali na Sjedinjene Države da se ponašaju u skladu sa svojim imperijalnim obavezama i da ratom nameću demokratiju, ljudska prava i slobodnu trgovinu.
Čak i pre nego što je u Gvantanamu otvoren gulag pod američkom zastavom, postalo je jasno da je tragikomično surovi i nespretni sovjetski neprijatelj uzrok intelektualnog samozadovoljstva Zapada. Budale zapadnog imperijalizma u 21. veku nisu posedovale istorijsku pismenost, a kamoli moralnu prefinjenost Hane Arent, Simon Vej i Albera Kamija. Zaslepljeni slikom koju su stvorili o sebi kao filantropskim vodičima, bili su osuđeni na to da repriziraju grotesknu logiku robovskih logora pod zastavom slobode. Vodeći nedeljnici liberalnog kosmopolitizma – Newsweek i Atlantic – bez zazora su razmišljali o prednostima torture na pragu prve decenije 21. veka, a Ignjatijev, tada profesor ljudskih prava na Harvardu, ponudio je recept „dopustivog pritiska“ na stranicama magazina New York Times.
Pokazalo se da je zla kob tih militantnih humanitaraca tiranin iz Kvinsa, a ne iz Bagdada ili Kandahara – on sada iskorišćava njihovu volju za moć, bezobzirno i na štetu tamnijih naroda. Trampovo opako postignuće je delegitimizovanje starog intelektualnog i političkog režima, uz istovremeno cementiranje rasne hijerarhije i obrazaca ugnjetavanja koje je ta elita koristila za vreme rata protiv terorizma. Predsednik koji zastupa beli suprematizam želi da bude viđen i kao autentičan spasilac neprosvećenog i zaraćenog sveta.
Pokazalo se da je zapadni liberalizam, neprestano u potrazi za čudovištima izvan svojih granica, bio moralna maska za intelektualnu uslužnu klasu – modni dodatak koji je Tramp odbacio jer ne koristi onima koji predsedavaju munjevitim i brutalnim preokretom rasnog napretka. Ne treba da nas iznenađuje brzina s kojom je jedna predrasuda iz 19. veka – da belci treba da vladaju „inferiornim“ Afrikancima, Azijcima i latinoameričkim narodima – postala garancija zdravorazumskog zlatnog preseka dobrog dela zapadne politike i novinarstva. „Podzemna struja zapadne istorije konačno je izbila na površinu“, upozorila je Arent 1950, nakon što su ideologije rasne veličine iz prethodnog veka dostigle čudovišan vrhunac u središtu Evrope. Ta podzemna struja je ponovo izbila na površinu 2025. i počistila sa scene nekada nepobedivu ideju Zapada.
Harper’s Magazine, 21.11.2025.
Prevela Slavica Miletić