Svaki od pripadnika istorijske komunističke četvorke – Josip Broz
Tito, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj – različito je i
po obimu i po sadržaju prisutan u međunarodnoj, jugoslovenskoj i
srpskoj istoriografiji i publicistici. Najviše je pisano o Josipu Brozu
Titu i o Milovanu Đilasu, znatno manje o Aleksandru Rankoviću,
paradoksalno najmanje o Edvardu Kardelju – glavnom ideologu
jugoslovenskog puta u socijalizam.
Srpski istoričar Bojan Dimitrijević (1968) objavio je (2020) studiju Ranković – drugi čovek.
Studija predstavlja rezultat dosada najtemeljnijih istraživanja života i
rada ovog predstavnika pomenute četvorke. Zato ona zaslužuje osvrt kroz
koji bi se mogli sagledati njeni profesionalni dometi, ali i njena
ograničenja. Na prvoj stranici studije Bojan Dimitrijević kaže:
„Gotovo
da nema ličnosti u srpskoj istoriji 20. veka koja je toliko
glorifikovana, a potom samo za jedan dan izblaćena i prepuštena zaboravu
kao što je Aleksandar Ranković. Zbog iste stvari jednom hvaljen i
slavljen, potom kuđen i optuživan. Iako je prošlo mnogo vremena i
istorijska distanca već je čvrsto uspostavljena, Rankovićem se srpska
istoriografija nije previše bavila, osim nekoliko istoričara, među
kojima i autor ove knjige, koji su se bavili Brionskim plenumom ili
državnom represijom, kao da su optužbe izrečene leta 1966. ostale važeći
vrednosni sudovi u srpskoj savremenoj istoriji.“
Iz ovakvog pristupa proizišli su i dometi i nedostaci studije Bojana Dimitrijevića.
U
domete svakako spada rekonstrukcija lične biografije i vodeće uloge u
službi državne bezbednosti od kraja Drugog svetskog rata sve do izbora
Aleksandra Rankovića (1963) za potpredsednika SFRJ. S tim u vezi,
posebno „afere prisluškivanja“, koja je odlučila sudbinu Aleksandra
Rankovića. Zajedno sa Svetkom Kovačem i Irenom Grigorov Popović, Bojan
Dimitrijević je sarađivao na projektu čiji su rezultati objavljeni 2014.
godine u Beogradu: Slučaj Ranković iz arhiva KOS-a. Bio je, dakle, od svih istoričara najviše upućen u istorijske izvore prvog reda.
U
isto vreme, uloga Aleksandra Rankovića na vodećem mestu u Službi
bezbednosti, sa njegovom ulogom kao organizacionog sekretara KPJ/SKJ i
kadrovika ostala je nedovoljno istražena. Pogotovo u tesnoj povezanosti
sa vodećom ulogom u Službi bezbednosti. Milovan Đilas piše da je ta
povezanost uspostavljena po uzoru na sovjetski sistem, ali da bi ona i
bez toga uzora bila uspostavljena i u Jugoslaviji. Ona je proizlazila iz
političkog sistema. To jest, politički monopol KPJ/SKJ činio ju je
zatvorenom prema društvu. Unutrašnji odnosi na principu demokratskog
centralizma uticali su na zatvorenost partijskog vrha prema partijskom
članstvu. Razlike su se rešavale čišćenjem rukovodstva od onih koji su
svojim idejama narušavali njegovo jedinstvo. Ni unutar istorijske
četvorke nije bilo debata. Milovan Đilas piše da je Tito saopštavao
svoje stavove stavljajući ostalu trojicu pred svršen čin. Kao i da su se
on i Edvard Kardelj često razlikovali od stavova Aleksandra Rankovića,
ali i da mu se nisu suprotstavljali. Već od prestanka opasnosti za
nezavisnost države, a naročito posle Staljinove smrti (1953), u
jugoslovenskom partijskom rukovodstvu javljaju se različiti odgovori na
pitanje: kuda dalje? Oni ne prodiru u širu javnost (sve do „slučaja
Milovan Đilas“). U narednim decenijama, kristalisale su se u osnovi dve
orijentacije, u suštini, prođilasovska i antiđilasovska. Gde u tim
podelama stoji Aleksandar Ranković? Pisani izvori o tome postoje. Ali
Bojan Dimitrijević njih nije proučavao, a nema uvid ni u radove
istoričara koji su to činili. Dimitrijević citira samo srpske istoričare
(Predrag J. Marković, Milan Piljak, Venceslav Glišić) iako se povodom
Brionskog plenuma o Aleksandru Rankoviću pisalo u istoriografijama svih
jugoslovenskih naroda. Dimitrijević se sa razlogom oslanja na dva
savremenika Aleksandra Rankovića: Milovana Đilasa i Dobricu Ćosića. Prvi
je u svojim knjigama ostavio sećanja na blisku dugogodišnju saradnju sa
Aleksandrom Rankovićem, najpre u partijskoj organizaciji Srbije, a
zatim u jugoslovenskom partijskom vođstvu. Drugi se često sretao sa
Rankovićem i sa njim razgovarao. Upozorio je Josipa Broza Tita na moguće
posledice njegove odluke da Rankovića ukloni iz državnog i partijskog
rukovodstva, i javnog života uopšte. O tome je dosta detaljno pisao u
svojim Dnevnicima.
Naravno, Dimitrijević nije mogao citirati tada
još neobjavljene rezultate istraživanja iz doktorskih teza Milivoja
Bešlina i Petra Žarkovića. Ali njemu su promakli i važni objavljeni
izvori. Takvi su, na primer, memoari generala Ivana Miškovića, načelnika
KOS-a kome je Tito lično poverio rukovođenje tehničkom komisijom koja
je istraživala „aferu prisluškivanje“ (Ivan Mišković, Andrej Bader, General iz Premanture, Općina Medulin: Medulin, 2019).
***
Bojan
Dimitrijević je rekonstruisao lični život Aleksandra Rankovića uglavnom
na osnovu istorijskih izvora drugog reda. Sam Ranković je govorio o
sebi u nekoliko navrata. Najpre, Vladimiru Dedijeru za njegovu knjigu Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju,
Beograd 1953. Zatim u prvoj polovini 1966. godine kada je napisao
autobiografiju. Najzad, posle isključenja iz jugoslovenskog državnog i
partijskog rukovodstva, Ranković je pisao dnevničke beleške (treće
izdanje Beograd 2001). Njegova druga supruga Ladislava Slavka Ranković
napisala je memoare Život s Lekom, Sećanja, Beograd 1998. O
razdoblju uoči i posle Brionskog plenuma pisalo je više saradnika
Aleksandra Rankovića (Anton Duhaček, Selim Numić, Vojin Lukić).
Život
Aleksandra Rankovića, kao i život svakog čoveka, u velikoj meri je
obeležilo vreme. Rođen u selu Draževac 1909, kao trinaestogodišnjak
došao je u Beograd 1922. KPJ, treća partija po snazi u jugoslovenskom
parlamentu, posle Obznane i Zakona o zaštiti državnog poretka, povukla
se u ilegalu, i iz ilegale delovala sve do početka Drugog svetskog rata.
Kao sekcija Komunističke internacionale (Kominterna), programski,
kadrovski i finansijski je zavisila od nje. U isto vreme, potresale su
je unutrašnje frakcijske borbe. Njeno se rukovodstvo izmestilo u
inostranstvo i otuda delovalo. Diktaturu kralja Aleksandra (6. januar
1929) KPJ je dočekala oslabljena. Bila je izložena najtežim udarcima
(hapšenja, suđenja, ubistva njenih funkcionera). To je možda bio
trenutak istine za jugoslovenske komuniste: početak izgradnje
organizacije za borbu na život i smrt protiv monarhističke diktature,
ali i protiv narastajućeg nacizma i fašizma u Nemačkoj i Italiji. Došlo
je, odlukom Kominterne, do postavljenja Josipa Broza Tita za generalnog
sekretara KPJ, prebacivanja rukovodstva u zemlju, finansijskog
osamostaljenja i generacijske obnove rukovodstva KPJ. U jugoslovenskoj
istoriografiji ovo razdoblje različito je interpretirano, naročito ako
se uporedi pisanje o razdoblju do smrti Josipa Broza Tita sa onim posle
njegove smrti.
Stvari je na svoje mesto stavio tek istoričar mlađe
generacije Stefan Gužvica. Rezultate svojih istraživanja – do sada
najsveobuhvatnijih istraživanja ovog perioda uopšte – Gužvica je
saopštio u svojoj knjizi Prije Tita, Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1936-1940,
Zagreb 2020. Ova knjiga je izuzetno važna za razumevanje vremena
(međunarodni odnosi i prilike u Kraljevini SHS/Jugoslaviji), odnosno za
razumevanje atmosfere u kojoj se Aleksandar Ranković i pripadnici
njegove generacije ideološki formiraju. Bojan Dimitrijević i Stefan
Gužvica istraživali su isto razdoblje nezavisno jedan od drugog.
Rezultate svojih istraživanja objavili su iste, 2020. godine. U osvrtu
na Dimitrijevićevu knjigu Ranković drugi čovek, Gužvičinu
knjigu pominjem samo da bih upozorila čitaoca da jedan istoričar u
jednoj svojoj knjizi ne može postaviti sva pitanja, a pogotovu ne može
na sva odgovoriti. Stefan Gužvica je do sada najtemeljnije proučavao
period pre diktature i u vreme dolaska Josipa Broza Tita na čelo KPJ.
Bez toga se ne može razumeti ni ono što pokazuju istraživanja Bojana
Dimitrijevića. Odnosno, vreme u kome Aleksandar Ranković postaje „jedan
od neposrednih i najistaknutijih saradnika“ Josipa Broza Tita tokom više
decenija.
***
Učeći zanat u
Beogradu, Aleksandar Ranković se angažuje najpre u sindikatima, a zatim u
Savezu komunističke omladine Jugoslavije za Srbiju. U zabranjenu KPJ
primljen je početkom 1928. godine. Represija kao odgovor autokratskog i
diktatorskog režima na pobunu mladih, radikalizovala je njihove
političke stavove i uticala na ilegalno organizovanje. Desimir Tošić,
višegodišnji emigrant posle Drugog svetskog rata i jedan od
najznačajnijih autora o postkomunizmu u Srbiji, redak je među srpskim
intelektualcima koji su Obznanu i Zakon o zaštiti države smatrali
fatalnim, jer su KPJ kao parlamentarnu stranku bacili u ilegalu. Sam
Aleksandar Ranković je u tome nalazio razloge za komunističko
opredeljenje. Govorio je: „Nisu me gonili ni materijalno stanje, ni
intelektualno nasleđe u porodici, a pogotovo ne nacionalna tradicija. U
drugim vremenima bio bih nešto drugo, ne menjajući se. Nisam ja našao
komunizam, nego on mene kao pogodno sredstvo i podatan materijal“.
Aleksandar Ranković hapšen je 1926. godine dva puta. Tokom istrage bio
je tučen. Usled nedostatka dokaza nije izveden pred sud, već je oba puta
prognan u svoje rodno mesto. Treći put je uhapšen neposredno posle
uvođenja Šestojanuarske diktature zbog širenja proglasa radnicima,
seljacima, siromašnim građanima i vojnicima Srbije (12. januar 1929).
Bio je podvrgnut torturi. Dimitrijević detaljno opisuje mučenja kojima
je bio podvrgnut: „Obešenog naglavce, tukli su ga žilom po golim
tabanima i drugim delovima tela. Pretučenog su ga proneli kroz hodnik i
bacili u ćeliju koja je bila polivena vodom ne bi li mu onemogućili da
se spusti na pod“. Osuđen je na 6 godina robije. Kaznu je izdržavao u
Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, gde je upoznao Mošu Pijade. Prema
Milovanu Đilasu, „staljinistička varijanta lenjinizma već je preovladala
u jugoslovenskoj partiji. A tu na robiji, ona dobija najtvrđe,
najdoslednije i najneumoljivije forme“. U tom smislu je Rankovićev
izlazak sa robije, po Đilasu, predstavljao veliki dobitak za partiju.
Posle
robije Ranković je ponovo prognan u rodno selo. U Beograd je došao
1937. godine, gde je osnovao Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju. Pre
njega se sa robije vratio Milovan Đilas, koji je Titu i predložio
Aleksandra Rankovića za sekretara PK KPJ za Srbiju.
Novi Generalni
sekretar KPJ sa mandatom Kominterne, Josip Broz Tito je maja 1938.
godine formirao privremeno rukovodstvo, u kome su pored nekih drugih
bili Milovan Đilas, Aleksandar Ranković i Edvard Kardelj. Na Petoj
zemaljskoj konferenciji KPJ u Zagrebu 1940. na kojoj je i jedan od
referenata, Aleksandar Ranković je izabran za člana Politbiroa CK KPJ.
Tito ga je postavio za sekretara CK KO Hrvatske, a Rada Končara je
poslao u Beograd. Dimitrijević zaključuje:
„U ovom periodu kao
član Politbiroa Centralnog komiteta KPJ, sekretarijata Politbiroa CK i
organizacioni sekretar CK KPJ, kao i organizacioni sekretar Pokrajinskog
komiteta za Srbiju, pa onda i za Hrvatsku, Ranković je do početka
Drugog svetskog rata uspostavio kontrolu nad gotovo svim organizacijama
Komunističke partije Jugoslavije. U organizacionom i kadrovskom smislu
on je postao prvi čovek partije. Naravno posle Tita. U Srbiji i srpskim
krajevima pogotovo. Njegov autoritet samo će pojačati nadolazeći rat.“
***
Nemački
napad na Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine Ranković je
dočekao na ilegalnom radu u Zagrebu. Kao i proglašenje Nezavisne države
Hrvatske 10. aprila iste godine. Njegovo kasnije sećanje na ovaj
događaj, po Dimitrijeviću, obojeno je ideološkim pogledom pobednika. On
vidi „izolovanost ustaša“, „pasivnu rezistenciju“, „ustašku mlađariju,
balavce, šiljokurane“. Tito ga vraća u Beograd da okupi PK i poveže sa
partijskim organizacijama u Srbiji.
Posle napada na Sovjetski
Savez, KPJ napušta gradove i započinje stvaranje oružanih grupa, da bi
4. jula 1941. godine na sednici Politbiroa bila doneta odluka o
otpočinjanju ustanka. Prilikom pokušaja diverzije na radio stanicu na
Makišu, Ranković je uhapšen. Pretučen do nesvesti, našao se u bolnici:
„Tada sam verovao da ću biti spasen. Ni trunke nisam sumnjao u to.
Verovao sam u snagu Partije“. Tako se i desilo.
Ranković učestvuje
na skupu u Stolicama, premeštanju dela Politbiroa CK KPJ na teritoriju
zapadne Srbije, u pregovorima sa Dražom Mihailovićem, sukobu partizana
sa četnicima u Užicu. Tu, u središtu partizanske republike,
osim pitanjima partije (suđenje Živojinu Pavloviću), Ranković počinje da
se bavi i pitanjima Službe bezbednosti. Iako je ova služba formalno
obrazovana tek 13. maja 1944. u Drvaru, već je u Stolicama odlučeno da
se u svakom partizanskom odredu imenuje čovek zadužen za obaveštajne
poslove.
U Užicu, Aleksandar Ranković je sreo dvadesettrogodišnjeg Slobodana Penezića Krcuna. On mu je pomagao u borbi protiv pete kolone, u obezbeđivanju Vrhovnog štaba. Krcun se čvrsto vezao za Rankovića i u takvoj vezanosti ostao do kraja života.
Povlačenje
iz Užica partijsko rukovodstvo nije prihvatilo kao poraz. U stvari,
nije se lako odricalo Srbije. Bez Srbije nisu se mogli ostvariti
strateški ciljevi Narodnooslobodilačke borbe i revolucije: obnova
jugoslovenske države na novim osnovama. Josip Broz Tito i Aleksandar
Ranković komunicirali su sa partijskim rukovodstvom koje je ostalo u
Srbiji. Najcrnjim bojama su slikali neprijatelje komunista. To jest:
velikodržavni centar koji bi okupio nacionalne snage u Srbiji.
***
Po
dolasku u Foču, osim rada na organizacionim pitanjima u partiji,
Aleksandar Ranković je radio i na uspostavljanju šireg
obaveštajno-bezbednosnog aparata partizanskog pokreta. Kao dokaz da je
već tada bio na čelu obaveštajne službe, Dimitrijević navodi cirkularno
pismo – naredbu od 6. maja 1942. godine. Iako je ovaj dokument nastao
dve godine pre formalnog osnivanju Službe bezbednosti, Dimitrijević ga
smatra inicijalnim u procesu njenog nastajanja. U njemu su formulisane
njene osnove:
„Sve ono što je Ranković naveo u naredbi od 6. maja
1942. liči na postavke totalitarne službe bezbednosti prema sovjetskim
uzorima iz tridesetih, a preneće se kasnije u rad posleratne službe
bezbednosti OZN-e, a potom UDB-e. Iako je zamisao postojala, do prave
takve službe će doći tek pred kraj rata, u periodu 1944-1945. Do tada će
se u poslovima bezbednosti koristiti partijskim organizacijama, ili
pojedincima od posebnog poverenja, kao što je bio Penezić Krcun, koji
već od Foče, po Rankovićevom naređenju obavlja poverljive zadatke.“
Tito
je u svojim govorima, naročito povodom jubileja Službe državne
bezbednosti, isticao velike zasluge Aleksandra Rankovića za njeno
organizovanje i njen rad. Sa svoje strane, Ranković je isticao da je
Služba, tj. on kao njen rukovodilac, samo sledila Titovu liniju. Ne može
se, međutim, poreći ni njegova autonomna uloga. Rankovićev potpis nose
sve naredbe u obračunu sa poraženim saveznicima Sila osovine,
protivnicima uspostavljanja nove vlasti, otkupa, pristalica Staljina
1948. godine. Legitimno je da se biograf pita: kako objasniti Rankovićev
dugogodišnji rad na mestu drugog čoveka u partiji i vodeće ličnosti u
Službi državne bezbednosti?
Partijskom disciplinom, svojevrsnom
profesionalizacijom koja je stvarana tokom višegodišnjeg rada?
Činjenicom da je Ranković bio Srbin, pa je bilo oportuno da u Srbiji –
strateški važnoj za ciljeve KPJ, a u kojoj je partizanski pokret 1941.
poražen, „mač revolucije“ bude u srpskoj ruci. Ili nekom unutrašnjom
potrebom koja je poticala iz psihologije revolucionara? Sva su ova
pitanja legitimna za istoričara biografa Aleksandra Rankovića. Za
razliku od drugih pitanja na koja, umesto odgovora, daje natuknice, za
odgovore na pomenuta pitanja Dimitrijević daje šira objašnjenja,
značajna ne samo za biografiju Aleksandra Rankovića, nego za razumevanje
komunizma kao istorijske pojave u Srbiji i Jugoslaviji između dva
svetska rata.
Progon Aleksandra Rankovića i pripadnika njegove
generacije ih je učinio komunistima. Bio je hapšen i, usled nedostatka
dokaza, nekoliko puta proterivan u rodno selo. U zatvoru je tokom
istrage bio podvrgavan torturi. Šest godina je proveo na robiji. Izlazak
sa robije nije mu doneo slobodu. Trajno je obeležen kao po režim
opasan. Nastavio je da deluje u zabranjenoj partiji.
Prva žena
Aleksandra Rankovića, Anđa (1909), bila je skojevka, 1937. postala je
članica KPJ. Partizanskom pokretu pristupila je već 1941. godine.
Nastradala je u borbi sa četnicima juna 1942. godine. Njihov sin
Milivoje Mića rođen je uoči Drugog svetskog rata. U ratu o njemu su se
brinuli rođaci i nepoznati ljudi, a povremeno je ostajao praktično sam.
Rođeni brat Aleksandra Rankovića takođe je stradao od četnika, a njegova
druga žena Ladislava Slavka poticala je iz jedne od slovenačkih
porodica koje su najviše stradale u ratu. Ubijeni su joj otac i majka,
sestra i brat, a njihova imovina je spaljena. Ako takvo iskustvo
Aleksandra Rankovića nije bilo samo lično, nije podsticalo na osvetu, da
li je moglo biti sasvim potisnuto? Do te mere da u svakom protivniku
ideje komunizma, za koju su on i pripadnici njegove generacije vezali
budućnost, ne vidi neprijatelja protiv koga se treba boriti svim
sredstvima? U ratu i miru, u svetu van komunističkog pokreta, ali i u
njemu. Prvo, da bi došli na vlast, a zatim da bi se vlast održala?
***
Drugo
zasedanje AVNOJ-a (kraj novembra 1943) u Jajcu, imalo je prekretnički
značaj za rukovodstvo KPJ i partizanski pokret. Donete su odluke:
federativno uređenje Jugoslavije, formiranje privremene vlade, zabrana
povratka kralju Petru II u zemlju. Đilas piše da su se svi radovali
proglašenju Josipa Broza Tita za maršala i dodaje: „Ranković je pak bio
privržen Titu bezuslovno, sentimentalno, idolatrijski“. Na Drugom
zasedanju AVNOJ-a Ranković je izabran u predsedništvo Veća.
***
Početkom
1944. godine već je bila osigurana podrška saveznika i potpuni uspeh u
osvajanju vlasti. Tada je doneta odluka o stvaranju Odeljenja zaštite
naroda – OZNA (13. maja 1944). „Ta služba – piše Dimitrijević – preteča
je celokupnog sistema državne bezbednosti, koji će se kasnije
izgrađivati kao jedan od najvažnijih oslonaca totalitarnosti
Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). OZNA je organizovana kao
jedinstvena centralizovana organizacija sa jedinstvenim rukovodstvom za
čitavu zemlju. Njen prvi čovek i kasnije dugogodišnji simbol
jugoslovenske (srpske) državne bezbednosti uopšte bio je Aleksandar
Ranković. Za njegovog zamenika određen je Svetislav Stefanović Ćeća.
Činjenica da službe u vezi sa očekivanim talasima represije nose potpis
Aleksandra Rankovića govori ne samo o njegovoj izvršiteljskoj, nego i o
njegovoj autonomnoj ulozi. Bez cinizma – i o njegovoj kreativnosti“.
Bojan Dimitrijević navodi dokumente koji pokazuju jedinstvo delovanja
Aleksandra Rankovića kao šefa Državne bezbednosti i organizacionog
sekretara KPJ. Ranković naređuje organizovanje demonstracija odozdo, iz
naroda, protiv izbegličke vlade i povratka kralja Petra II u zemlju.
Njegovi stavovi o građanskim političarima, koji bi trebalo da uđu u
vladu, pokazuju partijsku kritičnost – „Građanske stranke treba napadati
i sa njima ne treba sarađivati“.
***
Posle
donošenja novog Ustava 1946. došlo je do reorganizacije Službe državne
bezbednosti. Umesto Ozne Udba (Uprava državne bezbednosti). U sastavu
ministarstva narodne odbrane UDB-a je militarizovana. Prema svedočenjima
Milovana Đilasa koje Dimitrijević navodi: „U organe bezbednosti u
početku su birani najdosledniji, najbolji, najbeskompromisniji
komunisti. Ali ti organi brzo su postali najprivlačniji za političke
karijeriste – postrevolucionarne revolucionare. No za društvo, pa i za
samu vladajuću partiju bilo je razornije i poraznije to što je Tajna
policija rasprostirala svoju kontrolu na sve oblasti: na porodice, u
privatni život… Čak i članovi CK Srbije pribojavaju (se) – paze šta će
reći, kako se izraziti – pred svojim drugovima koji rukovode Tajnom
policijom. A kako li je tek u unutrašnjosti u sreskim komitetima?“
***
Sukob
Tita i Staljina 1948. godine doveo je do najdublje podele unutar KPJ,
do neke vrste građanskog rata između komunista. Jugoslovensko partijsko
rukovodstvo odgovorilo je represijom u širokom rasponu. Za deklarisane,
ali i samo pretpostavljene pristalice Staljina osnovan je Goli otok. U
nastojanju da „revidiraju“, Golootočani su dehumanizovani. Društvo je
prožimala sumnja i okivao strah.
Do zaokreta je došlo na IV
plenumu CK KPJ početkom 1952. godine. Referat pod naslovom „Za dalje
jačanje pravosuđa i zakonitosti“ podneo je upravo Aleksandar Ranković.
Rekao je: „UDB-a ni u kom slučaju ne stoji iznad vlasti i iznad zakona,
već je po karakteru svoje organizacije i njenim zadacima pozvana da
štiti interese narodne zajednice i da se strogo pridržava zakona“. Juna
1952. prestale su ingerencije Ministarstva narodne odbrane nad Udbom i
Udba je počela da se demilitarizuje. „Sve u svemu – naglašeno je u
referatu Aleksandra Rankovića – Udba treba da stekne još više gipkosti,
odlučnosti, još upornijeg zalaganja za zakonitost, da postane sposobniji
organ za odbranu socijalizma, socijalističke demokratije i odbranu
nezavisnosti zemlje“.
***
Posle
prestanka neposredne opasnosti za nezavisnost zemlje, u KPJ se još pre
Staljinove smrti počela javljati ideja da se nezavisnost može trajno
odbraniti samo trasiranjem sopstvenog puta u socijalizam. Na toj liniji
je bio VI kongres KPJ (1952), kada je, u skladu sa pomeranjem težišta sa
rukovodeće na vodeću ulogu partije u društvu, promenjeno i njeno ime u
Savez komunista Jugoslavije. U januaru 1953. godine stupio je na snagu
novi Ustavni zakon. Tito je izabran za prvog predsednika FNRJ. Za
potpredsednike nove vlade – Saveznog izvršnog veća – izabrani su Edvard
Kardelj, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas i Moša Pijade. U sastavu
nove vlade obrazovani su državni sekretarijati.
„Ovim promenama
Ranković je – prema Dimitrijeviću – formalno napustio rukovođenje
unutrašnjim poslovima“. Državni sekretarijat za unutrašnje poslove
preuzeo je njegov dugogodišnji zamenik Svetislav Stefanović Ćeća. Ali, u
okviru podele resora u Saveznoj vladi, Ranković je „zadržao načelnu
kontrolu nad unutrašnjim poslovima, proširujući je sada i na zakonodavnu
delatnost. Preko ljudi u odboru za unutrašnje poslove, sa kojima je
godinama sarađivao, Ranković je zadržao neku vrstu uticaja i kao šef
Udbe za Jugoslaviju“. I to će trajati sve do njegovog izbora za
potpredsednika SFRJ 1963. Šta je ovaj izbor značio? Na ovo se pitanje ne
može odgovoriti bez rekonstrukcije uloge Aleksandra Rankovića kao
organizacionog sekretara i glavnog kadrovika KPJ/SKJ. Tu rekonstrukciju
Bojan Dimitrijević nije izvršio sa istom preciznošću sa kojom je
rekonstruisao njegovu ulogu kao organizatora i višegodišnjeg šefa
Državne bezbednosti.
***
Posle
čistke jugoslovenskog partijskog rukovodstva 1948. godine, prve razlike
u rukovodstvu javljaju se 1952. godine na pitanju: kuda dalje? VI
kongres KPJ bio je izraz potrebe za promenama njene uloge. Aleksandar
Ranković je bio protiv promene imena partije. Tito ga je umirivao: „Nije
važno ime, nego šta time hoće da se kaže“. Sukob se produbljuje sa
javnom kritikom sistema. Završava se Đilasovim isključenjem iz
jugoslovenskog partijskog rukovodstva. Zatim dolaze dva sudska procesa
Milovanu Đilasu i osude na višegodišnje robije. Ali Đilasov slučaj ima
dugoročno značenje. Tada je postavljena granica preko koje se neće ni
kasnije prelaziti. Tito je tada na istoj strani sa Rankovićem i to
dovodi, početkom šezdesetih godina, do potiskivanja Edvarda Kardelja, da
bi na VIII Kongresu SKJ (1964) došlo do zaokreta. O tome Bojan
Dimitrijević kaže:
„Na Kongresu je istaknuto da određene snage
koče reforme i da treba ojačati republičke moći na račun federacije.
Ranković i jedan deo funkcionera SKJ protivili su se onome što će se
kasnije nazvati debirokratizacija, demokratizacija i razvoj
samoupravljanja.“
Ako je, dakle, u koncepcijskom smislu VIII
kongres završen prevagom Kardeljeve orijentacije, u kadrovskom smislu je
napravljen kompromis. Tito je ponovo izabran za generalnog sekretara
SKJ. Za sekretare Izvršnog komiteta CK SKJ, koji je brojao 19 članova,
izabrani su Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj i Veljko Vlahović.
Godinu i po dana kasnije, taj će Izvršni komitet pripremiti Brionski
plenum.
***
Kada je počelo
nepoverenje Josipa Broza Tita prema Aleksandru Rankoviću? Šta je mogao
biti razlog tog nepoverenja? Da li se, s obzirom na ulogu Aleksandra
Rankovića, ali i njegovo nacionalno poreklo, obračun sa njim morao
razlikovati od prethodnih obračuna u jugoslovenskom rukovodstvu, u
kojima je i sam Ranković učestvovao? „Teško je – kaže Bojan Dimitrijević
– tačno utvrditi vreme kada je Tito definitivno odlučio da iz
političkog života ukloni Aleksandra Rankovića, do tada svog najbližeg i
najpouzdanije saradnika“. Jer, „ništa se nije moglo zaključiti izvan
najbližeg Titovog okruženja. A najveći deo partijskog članstva nije imao
ni nagoveštaj prelomnih političkih događaja“.
Sam Aleksandar
Ranković je u dnevničkim beleškama iz druge polovine 1966. godine izveo
dosta lucidne zaključke o Brionskom plenumu i svom uklanjanju iz
političkog života. On piše da su njegovi odnosi sa Titom bili
principijelni, zasnovani na poverenju i uzajamnom poštovanju. Zbog
idolatrijskog odnosa prema Titu, po rečima Milovana Đilasa, Ranković je
„veoma, veoma kasno uočio promenu u Titovom odnosu prema njemu“. Zbog
Rankovićeve uloge, ali i njegovog nacionalnog porekla, nisu bile
dozvoljene načelne razlike – kojih uostalom – nije ni bilo, već argument
koji bi izazvao šok i u partijskom članstvu i u društvenoj javnosti.
Ranković smatra, nakon svega, da je „afera o famoznom ozvučavanju i
prisluškivanju“ Tita i drugih rukovodilaca „svestrano korišćena za
oblikovanje drugog dalekosežnijeg i sveobuhvatnijeg plana“.
Plan
je dugo pripreman (zima i proleće 1965-1966), u uskom krugu. „U suštini –
kaže Ranković – akcija je preko mene bila uperena protiv Tita i
njegovih pogleda na izvesna društvena pitanja“. Ti su pogledi imali dužu
istoriju. U dnevničkim beleškama, Ranković piše da čita Titov Splitski
govor 1962. godine. Već su bila propala dva pokušaja privredne reforme
1961. i 1965. godine. U suštini, borba je vođena za pridobijanje Tita.
Pobeda bilo koje struje bez njega bila bi, kako je Marko Nikezić rekao
publicisti Slavoljubu Đukiću, ravna političkom samoubistvu. Prema
Rankoviću, u pripremama Brionskog plenuma „primenjena je taktika brzog
iskorišćavanja Titovih zabluda i njegove povređene sujete. Trebalo je,
dakle, totalno kompromitovati organe Državne bezbednosti i kadrove te
organizacije, a najpre je trebalo obračunati se sa mnom. Kada se to
postigne, onda će sve drugo ići mnogo lakše“.
Međutim, bitan je
način vladanja samog Josipa Broza Tita. U spoljnoj politici on je
balansirao između Istoka i Zapada, imajući ulogu lidera u Nesvrstanom
pokretu. U unutrašnjoj politici arbitrirao je između različitih interesa
republika i odnosa republika i federacije. Ako se danas čitaju Titova
javna istupanja, videće se kako u jednima klatno ide prema centralizmu i
jedinstvu, da bi se u drugim pomerilo prema federalizmu i
samoupravljanju. Time Tito obezbeđuje unutrašnju stabilnost. Previđajući
ovu složenost odnosa, istoričar rizikuje da ih pojednostavi.
***
U
svojoj studiji Bojan Dimitrijević se koncentriše na proučavanje „afere
prisluškivanja“ i eventualne odgovornosti Aleksandra Rankovića.
Istraživao je ulogu različitih aktera afere (Jovanka Broz, visoki
funkcioneri hrvatske i slovenačke Službe bezbednosti, Ivan Stevo
Krajačić i Edo Brajnik). Njegova istraživanja potvrđuju i istraživanja
drugih aktera i autora knjiga o Brionskom plenumu da je bilo
nepreciznosti i proceduralnih propusta u rangu Službe prisluškivanja,
što je moglo dovesti do zloupotreba. Dimitrijević je, međutim, ponudio
jednu interpretaciju Brionskog plenuma i uklanjanja Aleksandra Rankovića
koja je na strani jedne struje u jugoslovenskom partijskom rukovodstvu.
Upravo one koju je personalizovao Aleksandar Ranković. Ali i struje
koja je različito nazivana – nedogmatskom, reformskom, demokratskom – i
koja je bila taktički saglasna sa Josipom Brozom Titom. U odsustvu
komunikacije između partije i društva, partije i članstva, ali i najužeg
rukovodstva, ni alternativna struja nije se po metodu razlikovala od
dogmatske antireformske struje čiji je cilj bio očuvanje monopola SKJ.
Na Brionskom plenumu doneta je odluka o reformi SKJ. Formirana je
komisija za reorganizaciju, čije je rezultate javno dezavuisao Josip
Broz Tito. Da bi 1972. godine, Pismom Izvršnog biroa Predsedništva CK
SKJ bio napravljen zaokret u odnosu na orijentaciju usvojenu na VI
kongresu KPJ 1952. godine kada je KPJ promenila ime u SKJ.
***
U
okviru pomenutog nedostatka komunikacije, demokratskih pravila i
procedura, sa biološkim starenjem Josipa Broza Tita, sve više se
postavljalo pitanje njegovog naslednika. I za Istok i za Zapad Tito je
bio činilac stabilnosti države i njenog relativnog napretka. Unutar
Jugoslavije na problem naslednika gledalo se različito. U Srbiji se
smatralo da posle višegodišnje vladavine Hrvata Josipa Broza Tita, to
mesto treba da pripadne Srbima. Najuticajniji među Srbima bio je
Aleksandar Ranković. Posle Josipa Broza Tita imao je najveću moć kao
drugi čovek u partiji, ključna ličnost u organizovanju Službe
bezbednosti i rukovođenju njome od 1943. do 1963. godine, dugo godina na
čelu uticajne organizacije Savez boraca. Ostali u Jugoslaviji, u strahu
od srpske dominacije, pribojavali su se takvog rešenja. U srpskom
društvu, naročito u beogradskoj „čaršiji“, stvarala se atmosfera u
prilog Rankoviću kao Titovom nasledniku. Istraživanja istoričara Petra
Žarkovića ukazuju da se Aleksandar Ranković, sa pozicije vodećeg čoveka
Službe državne bezbednosti, angažovao protiv „sipovske linije“ kao
prozapadne, odnosno antisovjetske. To, međutim, nije bila linija samo u
spoljnoj politici, već i u partiji i u društvu. Milivoj Bešlin,
proučavajući prislušne razgovore Aleksandra Rankovića (najčešće sa
Svetislavom Stefanovićem Ćećom) pokazuje da je za njega Jugoslavija bila
održiva samo kao centralizovana i unitarna država. Dakle, koncepcija po
kojoj bez sile nije moguće jedinstvo.
Da li se u lobiranju za
Titovog naslednika išlo dalje od kombinacija u beogradskoj čaršiji?
Istoričar Milivoj Bešlin u svojoj doktorskoj tezi citira jednu belešku
Stane Tomašević, legendarne partizanke i prve žene ambasadora SFRJ, koju
je pronašao u Arhivu Jugoslavije. Tomaševićeva se družila sa Slobodanom
Penezićem Krcunom. Vozeći je sa jedne večere, on joj je u automobilu
rekao: „Ja ne mogu da idem protiv Tita“. Da li je Krcun, veoma blizak sa
Rankovićem, znao nešto što Rankoviću nije bilo poznato?
***
Otvaranje
„slučaja Ranković“ na sednici Izvršnog biroa (16. jun 1966) delovalo je
na Aleksandra Rankovića – kako piše u dnevničkim beleškama – „kao grom
iz vedra neba“. Iako potpredsednik SFRJ i jedan od tri sekretara
Izvršnog biroa, Ranković je na sednicu došao ne znajući njen dnevni red.
Brzo je shvatio da su, sem njega, svi drugi bili obavešteni o
„prisluškivanju“ Tita i drugih visokih partijskih i državnih
rukovodilaca.
Tito je rekao da nije bitna tehnička strana – „tj.
razne instalacije i uređaji, već pitanje sistema i političkih odnosa“.
Odlučeno je da se formiraju dve komisije: politička – na čelu sa Krstom
Crvenkovskim i tehnička – na čelu sa generalom Ivanom Miškovićem,
načelnikom KOS-a.
U suštini, svi su radili i sve se radilo s
obzirom na moguću reakciju u Srbiji. Ranković je bio njen najviši
predstavnik u državnom i partijskom rukovodstvu. Imao je veliki
autoritet u Službi državne bezbednosti i kada je prestao da neposredno
njom rukovodi. U partiji se odnos prema njegovom autoritetu
organizacionog sekretara i kadrovika graničio sa strahopoštovanjem. U
drugim republikama Srbija je bila identifikovana kao nosilac otpora
promenama, posebno decentralizaciji Jugoslavije. Zato je „priprema
Saveza komunista Srbije, posebno njenog rukovodstva bila od posebne
važnosti“. Već 20. juna 1966. godine održana je Proširena sednica
Izvršnog biroa CK SKJ na kojoj je uz 11 drugih učesnika, prisustvovalo i
11 učesnika iz Srbije. Ranković nije bio pozvan. Tito je rekao da se
dve godine bojao da pokrene pitanje koje je na dnevnom redu „da slučajno
ne bi dobilo anti-srpsko tumačenje… Naročito se ne smije dozvoliti da
se čitav problem postavi na nacionalnim osnovama“. Isto se pokazalo i na
sednici CK SKJ 22. juna 1966. godine, kada je Crvenkovski podneo
izveštaj Političke komisije. Ranković je bio iznenađen širinom osude.
Izrazio je spremnost da podnese ostavku na sve funkcije. Srpskoj
javnosti bilo je poznato držanje srpskih kadrova na sednici Izvršnog
komiteta CK SKJ. Petar Stambolić je odmah u svoju kuću pozvao pisca
Dobricu Ćosića. Zbog uloge koju je imao među srpskom inteligencijom,
srpski partijski vrh je uvek držao do stanovišta Dobrice Ćosića o važnim
pitanjima. Prema Ćosićevim dnevnicima, Stambolić mu je „dokazivao da su
udbovci najslobodniji u izražavanju srpskog nacionalizma i da su često
advokati beogradske čaršije“. Bojan Dimitrijević dodaje: „Pisac uočava
da su s njim (Stambolićem) bili Mijalko Todorović (odlučan u osudi
Rankovića) i Milentije Popović (najuporniji). Te ljude možemo označiti
kao jezgro u Srbiji koje je radilo na uklanjanju Rankovića“.
Ko su
ovi ljudi, kakvi su mogli biti njihovi motivi? Svi su oni od mladosti
pripadali KPJ, učestvovali u Narodno-oslobodilačkom ratu i organizovanju
obnovljene jugoslovenske države, obavljajući najodgovornije dužnosti.
Uz Vladimira Bakarića, zajedno su podržavali Edvarda Kardelja u
projektovanju jugoslovenskog puta u socijalizam. Oni su, kao i Koča
Popović, najviše radili u organima federacije i u Srbiji su nazivani
„saveznim Srbima“. Da li su na „slučaj Ranković“ reagovali kao ljudi
velikog političkog iskustva, da li su verovali u istovetnost Titovih i
sopstvenih motiva? Činjenica je da je Edvard Kardelj već na Brionskom
plenumu govorio da posle reforme Službe bezbednosti treba pristupiti
reformi partije. Dimitrijević o tome ne govori u svojoj knjizi, ne uzima
u obzir da su srpski komunisti već od 20-ih godina prošlog veka bili
podeljeni oko karaktera Kraljevine SHS/Jugoslavije i da su, u osnovi,
ostali podeljeni i u SFRJ. Uz odlučujući značaj ove podeljenosti srpskih
komunista u odstranjivanju Aleksandra Rankovića, Bojan Dimitrijević
nalazi i odsustvo otpora samog Rankovića u toku priprema i održavanja
Brionskog plenuma. Citira Dobricu Ćosića koji o tome zaključuje:
„Njegovo (Rankovićevo) držanje na Četvrtom plenumu, njegov govor,
priznanje optužbe, odnos prema tužiocima, njegov politički mazohizam,
istorijski je demorališući i porazan čin. Kada se budu procenjivali
ljudi koji su svojom delatnošću dali pečat vremenu, ja mislim da će
boljševička postojanost Aleksandra Rankovića biti strašan teg u
procenjivanju njegovog dela i deprimirajuća istina o najjačim ljudima
ovog doba“.
Dimitrijević ističe: „Tita je verovatno brinula
reakcija srpskih (srbijanskih pre svega) kadrova u trenutku kada se
otvori sukob i izvrši napad na samog Rankovića“. Otuda ključni značaj
one struje u Savezu komunista Srbije koja je podržala uklanjanje
Rankovića.“
***
Da li su
pripadnici te struje u Savezu komunista Srbije, posebno njeno jezgro
(Petar Stambolić, Mijalko Todorović, Milentije Popović) bili svesni da
je na probu bio stavljen čitav politički sistem, ili su i sami smatrali
da cilj opravdava sredstvo? Posle ustavnih promena (Ustavni amandmani
1968-71, Ustav iz 1974) do kojih je došlo nakon uklanjanja Aleksandra
Rankovića, Josip Broz Tito je 1972. godine vratio partiju na pozicije
pre VI kongresa 1952. godine. Partijska rukovodstva i partijsko članstvo
očišćeni su od zagovornika reformi. A novi-stari kadrovi ispraznili su ustavne forme i podstakli zatvaranje republika i nacionalizam.
***
Posle
sukoba sa Staljinom 1948. godine prestalo je ubijanje političkih
protivnika. Milovan Đilas je na dva sudska procesa osuđen na
višegodišnje robije. Aleksandar Ranković je aboliran. U razgovoru koji
je vodio (25. februar 1967) sa, kako Dimitrijević kaže, „šiptarskim
rukovodiocima“, u prisustvu predsednika CK SK Srbije Dobrivoja
Radosavljevića, Tito je rekao da aboliciju ne treba razumeti kao
oproštaj. Trebalo je smiriti situaciju. Sudski proces A. Rankoviću i
njegova robija dali bi zastavu u ruke nacionalističkim krugovima u
Srbiji. To bi – kazao je Tito – oživelo Rankovića, koji je „politički
mrtav“. Međutim, dogodilo se upravo ono što se nastojalo sprečiti. Na
izborima u Srbiji 1967. godine kandidovalo se nekoliko generala, koji su
bili nezadovoljni uklanjanjem Rankovića (u srpskoj publicistici to je
opisano kao „opštinski slučajevi“). Stvorena je neformalna opozicija.
Politički i ideološki heterogena (četnici, informbirovci, penzionisani
pripadnici Službe državne bezbednosti, Srbi sa Kosova, disidenti)
okupljali su se oko pisca Dobrice Ćosića, člana CK SK Srbije. Dve godine
posle Brionskog plenuma na sednici CK SK Srbije (1968) Ćosić će
zatražiti promenu nacionalne politike SKJ. A onda, na pogrebu Aleksandra
Rankovića (1983) sto hiljada prisutnih oprostilo se od njega
skandirajući njegov nadimak „Leka, Leka“. Zatim je došlo do Memoranduma
SANU 1986. godine i Osme sednice CK SK Srbije.
***
Pažnji
Bojana Dimitrijevića izmaklo je jedno svedočanstvo od prvorazrednog
značaja. Reč je o memoarima Ivana Miškovića, načelnika KOS-a kome je
Josip Broz Tito poverio rukovođenje Tehničkom komisijom sa zadatkom da
ispita činjenice vezane za „aferu prisluškivanja“. Memoari su napisani
pre knjige Bojana Dimitrijevića (Ivan Mišković, Andrej Bader, General iz Premanture, Općina Medulin, 2019).
Tehnička
komisija radila je dva meseca. Bila je neprestano pod pritiskom
Političke komisije, a postojala je „mala nervoza i kod Tita“. General
Mišković smatra da je zadatak Tehničke komisije bio precizan. U svom
radu ona je – kako kaže general Mišković – „prekopala rezidenciju“.
Utvrdila je da je od Rankovićeve kuće do rezidencije bio postavljen
uređaj koji je omogućavao prisluškivanje, ali nije bilo dokaza da je
ikada aktiviran. Mišković zaključuje: „No, možemo mi danas biti kivni na
Rankovića koliko hoćemo, ili na bilo koga, ali neću bacati kamenje ni
na koga za koga se ne mogu naći dokazi da je kriv. Konkretno da se
Ranković upustio u prisluškivanje Titove spavaće sobe u to ne mogu
vjerovati. Ali da je bio kapa i da se to radilo pod njegovom kapom, to
je van diskusije“. U političkim igrama, Ranković je mogao biti i
zloupotrebljen. Ali je znao da je pomenuti uređaj postojao, a to nije
rekao.
Za razliku od istoričara, general se upušta u
rekonstrukciju koncepcijskih razlika u jugoslovenskom partijskom
rukovodstvu od 1962. godine. I nalazi da je Ranković – iako priznaje da
su pripreme Brionskog plenuma imale karakter „malog državnog udara“ – morao otići kao nosilac jedne politike.
***
Kako,
dakle, izgleda Brionski plenum iz perspektive generala Ivana Miškovića,
a kako iz perspektive istoričara Bojana Dimitrijevića? Posle 50 godina,
general piše: „Čitava afera je jednim dijelom bila borba za mjesto
predsjednika nakon Tita. Kardelj se bojao da će doći Ranković, odnosno
ne Ranković, nego da ne dođe cijela ta grupacija koja je bila objektivno
dogmatska i nacionalistička. Postojali su i osobni razlozi; kuhinje su
uvijek radile, kuhinje koje miješaju podatke, ili polupodatke, istine i
neistine, laži i podmetanja. I kada se sve to pomiješa, onda se dobije
podatak. Tako je bilo i s Jovankom koja je imala relativno visoki
utjecaj. Očito je ona ovdje odigrala krupnu ulogu. Tito je navodno
jednom rekao Jovanki pred Dolancom i Ljubičićem kada je Jovanka napadala
Tita i rekla mu da ništa nije učinio za nju, Tito je rekao: „A
Ranković, a Ranković?“
„Mene je to zaprepastilo, jer cijela priča
ozvučivanja potekla od Jovanke. I prvo ozvučenje koje je otkrila
komisija, otkrili su oni sami. Prema tome, ja se od toga malo ograđujem.
Meni danas ide u prilog da pričam kako sam ja ovo, kako sam ja ono, ja
jesam ono što jesam… ali da ja podmećem Rankoviću, ili bilo kome drugome
to neću. To nije u mom karakteru, ni u mom stilu… Ranković je morao
pasti jer je bio nositelj jedne politike koja je bila kočnica daljnje
demokratizacije, spuštanja ovlasti s centra na republike. Jačanja moći
republika i demokratskog društva u uvjetima kakvi su bili. Znači ovako,
ako je riječ o Rankoviću kao čovjeku i njegovom odnosu prema Titu,
osobno mislim da je bio korektan. Ako je riječ o Rankoviću kao
političkoj ličnosti, mislim da je on mislio da radi korektno. Ako je
riječ o Rankoviću i njegovim saradnicima, oni su ga gurali u proces koji
je objektivno bio opozicion Titu. Ako je riječ o prisluškivanju, ono
što sam otkrio, što smo mi otkrili, otvorena je mogućnost da se iz
njegovog stana može prisluškivati Tito kad se hoće. Jel je on
prisluškivao? Je li zbog Tita to prisluškivao tajno to ne znam i tako
sam napisao. No, mogućnost je postojala.“
U svakom slučaju
partijska država se nije mogla reformisati, a da sama partija ostane
glavni činilac jedinstva. Sa Titovim starenjem, oko njega, izabranog za
doživotnog predsednika SFRJ stvarala se atmosfera. Jovanka je, bez
obzira na svoje pretenzije, bila svedok iznutra. Neugodan svedok, koji
je posle smrti Josipa Broza Tita ponižen. Lišena je ne samo prava
supruge predsednika države, nego i ličnih građanskih prava.
***
U kratkim Zaključnim ocenama (str.
424-433) svoje obimne biografske studije o Aleksandru Rankoviću (str.
424) Bojan Dimitrijević 4 puta citira Dobricu Ćosića – književnika,
nacionalnog ideologa i predsednika SRJ. U svojim dnevnicima Ćosić je
pisao o čestim susretima i razgovorima sa Aleksandrom Rankovićem. Po
Ćosiću, Ranković je „imao dar samouka da razume i da bitno odvoji od
nebitnog“. Otuda je iznenađivao Ćosića svojom „nedogmatičnošću u
shvatanju i tumačenju srpske nacionalne istorije… i skromnošću pred
naučnicima i često istoričarima čije je kompetencije apsolutno
uvažavao“. U isto vreme, Ranković je, po Ćosiću, „jugoslovenska
paradigma boljševičke partijnosti koja je u ratu i ilegalnom pokretu
bila pozitivna, da bi u vremenu vlasti pokazala svoju suprotnost. Ova
velika figura radničkog pokreta završila je svoje boljševičko služenje
partiji i slepu odanost Titu neotporom prema laži, žrtvovanjem svog
dostojanstva u zinovljevsko-kamenjevskoj tradiciji. Tu religioznu
ritualnu odanost partiji, višim ciljevima, nesrećno je na Brionskom
plenumu potvrdio Aleksandar Ranković“. Tom Ćosićevom rečenicom
Dimitrijević završava biografsku knjigu o Aleksandru Rankoviću.
Istoričar
može da se posveti proučavanju nosioca jedne političke koncepcije. Ali,
ako ignoriše, a pogotovu ako diskredituje koncepciju koja se javlja kao
alternativa, ne može izbeći opasnost da učvrsti predstavu o koncepciji
koju je Aleksandar Ranković zastupao, ili koja se za njega vezivala, kao
jedino mogućoj. Posle uklanjanja iz političkog života, Ranković je
napisao dnevničke beleške, ali nije javno delovao. Postao je i sam
objekt tajne policije. Na osnovu analize prislušnih razgovora koje je
vodio sa prijateljima i bivšim saradnicima, istoričar može zaključiti da
Aleksandar Ranković nije mogao bez ideologije. Ako u mladosti on nije
našao komunizam, nego komunizam njega „kao sredstvo i podatan
materijal“, nije li ga na pragu starosti tako našao i nacionalizam?