Latinka Perović: O knjizi i povodom knjige o Zoranu Đinđiću

23. novembar 2022, 2:15

Tri obraćanja na promocijama knjige Mijata Lakićevića „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, Akademska knjiga, Novi Sad 2022.1

U Predgovoru knjige rekla sam da je smatram do sada najboljom intelektualnom biografijom Zorana Đinđića. Večeras bih govorila o širem istorijskom kontekstu pojave i ubistva Zorana Đinđića.

Jedna od konstanti novije istorije Srbije jeste nasilje. Ono se javljalo u raznim vidovima i trajno je integrisano u mentalitet i političku kulturu. Jedan od vidova nasilja je hajdučija. Ona je bila način privređivanja. Da bi iznudili novac, hajduci su svirepo zlostavljali svoje žrtve. Imali su širok oslonac u mreži jataka, u političkim partijama i u sudovima. Sa slabim društvom, država nije imala dovoljno snage da spreči hajdučiju. Poslednji proces hajducima održan je u Čačku 1897. godine. U dnevnim izveštajima novinara Pere Todorovića opisani su: organizacija, spoljna obeležja i unutrašnji odnosi; hajdukovanje i jatakovanje kao zanimanje; hajdučija i političke partije (Pera Todorović, Male novine, Beograd 1897/98). Međutim, hajdučija se održala sve do polovine 50-ih godina 20. veka.

Zatim, politička ubistva. U 19. veku samo je Miloš Obrenović umro prirodnom smrću. Karađorđe, knez Mihailo Obrenović i kralj Aleksandar Obrenović su ubijeni. Knez Aleksandar Karađorđević i kralj Milan Obrenović bili su prognani.

Politička ubistva pratile su i smene vlada posle izbora. Sa partijom koja je poražena na izborima obračunavalo se kao sa političkim neprijateljem. Najkarakterističniji bio je obračun sa Naprednom strankom, koju su formirali obrazovani ljudi, prvi intelektualci u modernom smislu reči u Srbiji. Posle sticanja državne nezavisnosti (1878) bili su orijentisani na modernizaciju realne srpske države po uzoru na male evropske države. Njihova prva vlada (1880-1883) započela je sinhrone reforme mlade nezavisne države. Usledila je Timočka buna 1883. Druga vlada Naprednjačke stranke (1884-1887), koja je vodila Srpsko-bugarski rat 1885. nije mogla da nastavi reforme koje je započela prva vlada. Posle poraza na izborima, koalicija radikala sa liberalima izazvala je Veliki narodni odisaj, odnosno teror nad Naprednom strankom. Ubijeno je 140 naprednjaka. Spaljeno je više njihovih kuća, a preko 70 porodica bilo je prisiljeno da se iseli u Rumuniju. Tim povodom jedan od vođa Napredne stranke, Milan Piroćanac, pisao je 1887. godine: „Mora čovek da se zaprepasti načinom pisanja štampe po novinama beogradskim. To je takva hajka u kojoj se ništa više ne poštuje, u kojoj su opadanje i klevetanje na prvom mestu. Ovakvim pisanjem narod će se dovesti do ludila i do najopasnije demencije, na veliku žalost, kojima nema leka.“

Politika nasilja nastavljena je i u 20. veku. Na prelazu veka ubijen je kralj Aleksandar Obrenović. Na političku scenu tada je prvi put je izašla vojska, a nasilje je ostalo prisutno u političkom životu i formiranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U Narodnoj skupštini 1928. godine ubijen je politički predstavnik hrvatskog naroda Stjepan Radić. Veruje se da je otrovan i vođa Muslimanske organizacije Mehmed Spaho. I prelaz iz 20. u 21. vek obeležen je političkim ubistvima. Na kraju smene režima Slobodana Miloševića ubijen je predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Srbije Ivan Stambolić. Dve godine se tvrdilo da je jednostavno nestao. Posle demokratske promene 5. oktobra 2000. ubijen je demokratski premijer Zoran Đinđić.

Najzad, u poslednja dva veka novije istorije, bilo je 12 ratova, mnoštvo buna i ustanaka (Ljubodrag Dimić, 2005).

Postoji pravilnost u pripremama političkih ubistava. Ubistvu je uvek prethodila diskreditacija ličnosti, a posle ubistva njena naknadna viktimizacija. Može li se ubistvo premijera Zorana Đinđića posmatrati van ove duge tradicije nasilja?

Na promociji Akademske knjige 21.9.2022.

***

Ovim povodom želim da podsetim na ljude i institucije koji su pružili otpor diskreditaciji Zorana Đinđića i pre i posle njegovog ubistva.

Od pojave Zorana Đinđića u javnom životu on je izazivao kontroverze (Slobodan Inić, Vesna Pešić, Stojan Cerović, Dobrica Ćosić, Milan St. Protić). Kao šef Demokratske stranke bio je sumnjičen i u samoj stranci (Dragoljub Mićunović). Za vreme režima Slobodana Miloševića bio je kvalifikovan kao nemački špijun, izdajnik nacionalnog interesa, povezan sa kriminalom. Posebno je kao meta bio označen u vreme građanskih protesta (1996/97). Jednom stvoreni, planovi za njegovo ubistvo posebno su aktivirani u vreme NATO intervencije.

Na mestu premijera Zoran Đinđić je bio izložen takvim napadima sa otvorenim ciljem da bude likvidiran. Zbog toga je bio prinuđen da privremeno napusti Srbiju. Za vreme suđenja optuženima za ubistvo, Zoran Đinđić je rekriminalizovan. Srpsko društvo je ostalo pasivno očekujući istinu od Milorada Ulemeka Legije. Skandalozno suđenje bilo je praćeno raznim aferama koje su dobijale veliki publicitet. Predsednik Sudskog veća Marko Kljajević bio je prisiljen da podnese ostavku.

Novinari antiratnog nedeljnika Vreme suprotstavili su se posthumnoj diskreditaciji Zorana Đinđića (Stojan Cerović „Posle Đinđića“, Vreme, 20.3.2003. i Miloš Vasić, Atentat na Zorana, Politika, Vreme i B92, 2005). Prijatelji i kolege na Univerzitetu u Konstancu, na kome je Zoran Đinđić doktorirao, organizovali su na prvu godišnjicu njegovog ubistva skup „Za Zorana“. Govorili su Ernest Keler i Dunja Melčić. Te iste 2004. godine, na Univerzitetu Fridrih Šiler u Jeni, Zoranu Đinđiću je posthumno dodeljena Nagrada za međunarodno razumevanje i ljudska prava. (Pre njega, posebnu počast ovaj univerzitet je ukazao Vuku Stefanoviću Karadžiću, proglasivši ga za počasnog doktora 1823). Sa ovog skupa priređeno je dvojezično izdanje govora sa čijim se objavljivanjem u Beogradu dugo oklevalo. Veliku ulogu u pripremama ovih inicijativa imali su diplomata Milovan Božinović i srbistkinja Gabrijela Šubert. Oko Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji okupila se (2005) grupa naučnika, publicista i novinara (Latinka Perović, Olga Manojlović Pintar, Roland Koh, Irving Flečer, Dunja Melčić, Vladimir Gligorov, Nenad Dimitrijević, Vladimir Goati, Obrad Savić, Sonja Biserko, Izabela Kisić, Ksenija Lazović, Mirjana Obradović, Velimir Ćurgus Kazimir) sa namerom da iz raznih uglova sagleda život i delo Zorana Đinđića. Posle godinu dana rada objavljen je (2006) zbornik radova Zoran Đinđić: Etika odgovornosti. Danilo Aranitović je za zbornik pripremio bibliografiju radova Zorana Đinđića. Bibliografija sadrži 240 radova na srpskom i 11 na nemačkom jeziku. U bibliografiju radova Zorana Đinđića Aranitović je uključio i radove koji su o njemu bili objavljeni do tada (120 radova).

Po izlasku iz štampe, izdavač i urednik zbornika bili su napadnuti na više strana u nedeljniku NIN. A na promociju zbornika došao je iz Demokratske stranke samo njen potpredsednik Desimir Tošić. On je u ubistvu reformskog premijera video jednu od najvećih tragedija u novijoj istoriji srpskog naroda.

Najvažniju branu falsifikovanju činjenica o ličnosti i delu Zorana Đinđića predstavljalo je izdanje njegovih sabranih dela. Toga su se latili Narodna biblioteka Srbije i Fondacija dr Zoran Đinđić. Tri knjige su objavljene za vreme mandata Sretena Ugričića: Subjektivnost i nasilje, Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma (Predgovor Miroslav Milović); Jesen dijalektike, Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva (Predgovor Novica Milić) i Jugoslavija kao nedovršena država (Predgovor Nenad Dimitrijević). Zatim je došlo do obustave rada. Sreten Ugričić je uklonjen sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije i ubrzo je morao da napusti zemlju. Za vreme mandata Dejana Ristića na čelu Narodne biblioteke Srbije, u saradnji sa Fondacijom dr Zoran Đinđić, objavljene su još dve knjige izabranih dela Zorana Đinđića: Politika i društvo (Predgovor Latinka Perović) i Filozofski spisi (Predgovor Novica Milić). Sve knjige su imale javne promocije.

Fondacija dr Zoran Đinđić organizovala je školu za mlade, kroz koju su svake godine prolazili mladi ljudi koji su uspešno završili studije. Odlazili su u Nemačku na tri meseca, i boravili na praksi u raznim institucijama.

Sve pomenute inicijative na proučavanju ličnosti i dela Zorana Đinđića pokazuju da je – kako bi on rekao – trebalo samo raditi. Ovo drugo potvrđuju i primeri drugih srpskih intelektualaca zagovornika liberalne alternative u Srbiji. Porican je, na primer, autor kultne knjige Filozofija palanke Radomir Konstantinović. Ova knjiga ostala je aktuelna i za razliku od drugih filozofskih traktata živi i danas. Objavljivana je u Beogradu – zaslugom Save Dautovića – i devedesetih godina prošlog veka. Doživela je izdanja u Sarajevu i Zagrebu. Prevedena je na engleski, mađarski, slovenački i makedonski jezik. U njoj je nalažena dijagnoza srpskog društva u novijoj istoriji. Sve je to rezultat neumornog rada poznavalaca dela Radomira Konstantinovića.

Od više sličnih primera u novijoj istoriji Srbije, pomenula sam primer Zorana Đinđića i Radomira Konstantinovića. Ti primeri pokazuju da je u novovekovnoj istoriji Srbije uvek postojala i druga mogućnost. Ona je bila potiskivana u ime državnog razloga. To jest, prioriteta rešenja srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja. Međutim, velikodržavni program pokazao se kao inkopatibilan sa idejom moderne države. Ignorisano je zapravo ono što je – nasuprot mitovima i legendama – bilo naučno spoznato.

Reč na promociji Fondacije dr Zoran Đinđić 29.9.2022.

***

Ovih dana dosta sam govorila povodom knjige Mijata Lakićevića. Rizikujući da izgubim meru, nisam mogla da odbijem poziv Građanskog demokratskog foruma da govorim i na promociji koju je on organizovao. Smatram da je na današnjoj političkoj sceni Srbije GDF najbliži idejama Zorana Đinđića. Drugim rečima, da predstavlja alternativu.

Govorila sam o istorijskom kontekstu pojave i ubistva Zorana Đinđića, kao i o njegovoj diskreditaciji pre i posle ubistva. Danas bih se zadržala na mestu liberalne orijentacije u novijoj istoriji Srbije. Molim vas da mi oprostite ako ova reč bude ličila na kraće predavanje.

Srpska istoriografija sledila je odnos vladajućih ideologija (radikalizam i komunizam) koje su odbacivale liberalnu alternativu. A ona u Srbiji ima svoju istoriju. U stvari, sa liberalizmom i počinje istorija društvenih ideja u Srbiji, a liberali su u njoj, koja je dotle znala samo za zavere i dinastičke borbe, prvi ljudi od načela. U prvoj fazi liberalizma, koja počinje posle revolucije 1848. godine i završava se 1868, liberali su od načelne opozicije kroz savez sa Namesništvom posle ubistva kneza Mihaila postali vladajuća stranka. U toj prvoj fazi, formirale su se pod uticajem evropskih univerziteta dve generacije. Prva između 1848. i 1858. godine i druga između 1858. i 1868. Već prva generacija postavlja osnove političkog programa čiji je cilj: politička i privredna sloboda, nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, uređenje Srbije kao ustavne parlamentarne monarhije. Neki od pripadnika ove generacije bili su ujedno i nacionalni romantičari.

Rodonačelnik liberalne ideje u Srbiji bio je Vladimir Jovanović, otac istoričara i pravnog teoretičara Slobodana Jovanovića. Jedan od najznačajnijih ljudi u Srbiji 19. veka, Vladimir Jovanović je studirao ekonomske nauke u Beču i Pešti. Već u prvoj polovini 50-ih godina proputovao je Nemačku, Francusku, Holandiju i Belgiju. Radi školovanja sina i ćerke, porodica je (1886-1889) boravila u Minhenu, Cirihu i Ženevi.

Vladimir Jovanović nije prećutan u srpskoj istoriografiji. O njemu su pisali: Vasa Čubrilović, Vitomir Vuletić i Andrija Stojković. Ali on je interpretiran mnogo više kao nacionalni romantičar nego inspirator liberalne ideje. Prva temeljnija studija o njemu došla je od njegovog sina Slobodana Jovanovića u emigraciji.

Vladimir Jovanović bio je čovek širokih veza u zapadnoj Evropi (Gledston, Rasel, Gibson, Poter, Stensfild, Macini) i poznavalac brojnih uticajnih ličnosti mađarske i ruske emigracije u Evropi (Košut, Ogarjov, Hercen).

Vladimir Jovanović je mnogo pisao. Njegova rukopisna ostavština od 3.000 stranica nalazi se u Istorijskom arhivu grada Beograda. Među njegovim delima izdvaja se Politički rečnik, za ono vreme gigantski poduhvat u srpskoj sredini. Svrha Političkog rečnika bila je „da izloži osnovne istine, opšte pojmove i načela politike, kao što ih je napredak osveštao… da ih izloži sa mnjenjima za i protiv, te da ih razum može uporediti sa onim istinama, koje su u politici opšte priznate“ (1870).

Politički rečnik je rezultat iščitavanja dela francuskih ekonomista i statističara. Ali to je bio ogroman doprinos, „masivna kompilacija je bila tako jedinstvena i tako dobro urađena da je postavila i decenijama ostala najuticajniji i najkarakterističniji dokumenat o srpskom liberalizmu“ (Gejl Stoks, 1975).

Ipak, prva ozbiljna monografija o Vladimiru Jovanoviću došla je od američkog istoričara Gejla Stoksa.

Vladimir Jovanović je bio i nacionalni romantičar. Na pitanje sina zašto je njegovo pokolenje glorifikovalo srpsku srednjovekovnu prošlost, odgovorio je da nije bilo ničeg drugog na šta su se mogli pozvati. Prošlost je bila ne samo nadoknada za siromašnu stvarnost, već i zaloga malog, zaostalog, u celini još neoslobođenog i neujedinjenog naroda. Ona je imala da pobudi patriotska osećanja ne samo u Srbiji i srpskom narodu uopšte, već i da izazove simpatije građanskih demokratskih snaga u Evropi. Ali, Vladimir Jovanović nije na tome ostao. On je bio čovek nauke (predsednik Srpskog učenog društva 1883-1886, član Ženevskog učenog društva). U raspravi Socijalizam, ili društveno pitanje (1883) pisao je: „Ne treba zaboraviti da je lični interes pratilac prirode i politike, i da taj interes treba ličnim sposobnostima do prave energije dovesti i razviti… Ukinuti ličnu sopstvenost značilo bi ukinuti proizvodstvu i prirodi pokretačku snagu, i time otvoriti vrata oskudnosti i ubožarstvu… Ne, dakle, glavu za glavu i krv za krv, ili oko za oko i zub za zub, kao što propovedaju socijaliste… Ko u istini hoće, taj treba da i slobodu, jednakost i bratstvo hoće. A ko slobodu, jednakost i bratstvo neće i za protivnike i za neprijatelje, ko se divljačkoj osveti i ubilačkim strastima predaje, taj nije prijatelj nego je neprijatelj društvu ljudskosti“.

Srbijanski liberali 60-ih godina bili su pod uticajem Francuske revolucije 1789. Među njima – kako kaže Slobodan Jovanović – niko nije bio tako odan svetom trojstvu sloboda, jednakost, bratstvo.

Posle liberalnog ustava iz 1888, koji je rađen prema belgijskom ustavu, i abdikacije kralja Milana u korist maloletnog sina Aleksandra, kao i pobede Narodne radikalne stranke na izborima 1889, kada je zapravo stvorena partijska država, Vladimir Jovanović se povukao. Po Slobodanu Jovanoviću, učinio je to „više razočaran, nego umoran“. Za njega radikalizam nije bio isto što i liberalizam. Po njemu, narod je imao da bude rukovođen, a pomalo i tutorisan inteligencijom. U stvari, s pristankom naroda imala je da vlada inteligencija. Takvu vladu nije mogla, niti je želela da garantuje Narodna radikalna stranka.

Reč na promociji Građanskog demokratskog foruma 4.10.2022.

Peščanik.net, 23.11.2022.