Svesni oni toga ili ne, studenti su praktično već pobedili u prvoj (možda i ključnoj) fazi borbe za promene i za pravnu državu. Uspeli su ono što nije uspeo niko na javnoj sceni Srbije u poslednjih 13 godina – na pametan način, mirno i dostojanstveno, oni su bukvalno podigli i ujedinili sve segmente društva koji nisu baš do kraja indoktrinirani ili upleteni u poslove mafijaške hobotnice koja je razorila sve institucije i privatizovala državu.
Kako su nas ujedinili? Mehanizam je bio granično genijalan u svojoj jednostavnosti. Vučić i njegova banda su cele karijere izgradili na mržnji i na podelama, na šahu koji igraju sa nama i plesu sa korumpiranim delovima opozicije i stranim ambasadama. Studenti su (možda i intuitivno) to prozreli i pozvali su na ispunjenje zahteva koji su toliko banalni i logični, da ne postoji građanin/ka koji ih ne bi potpisali – transparentnost, vladavina prava, poštovanje struke i obrazovanja, profesionalno izveštavanje medija.
Možda još važnije, u samom startu su tražili jednu ključnu stvar – na proteste se izlazi bez ikakvih zastava, sem zastava Srbije ili matičnih fakulteta. Ovo je izbrisalo razlike na kojima Vučić i njemu slični profitiraju decenijama, i ujednilo nas kao nikad ranije – s jedne strane građani Srbije, s druge – mafija. Većina pristojnih građana je shvatila da je vreme da se ostave po strani podele na levo, desno, priče o prošlosti, Kosovu, EU, Rusiji, Kini, jer je gola istina da su te priče – luksuz. Luksuz za koji nemamo kapaciteta, jer nam fali osnovna platforma za početak bilo kakvih razgovora o politikama – pravna država. Ja bih dodao, bilo kakva država.
Ova strategija je dala rezultate, ali mi se čini da su u nju bili ugrađeni sistemski „bagovi“ od početka. Oni sad dolaze na naplatu. I o tome moramo da razgovaramo, svi, jer ovde odavno više nije reč o „studentskoj“ pobuni, već o sudbini više od 6 miliona građana i građanki Srbije.
Koji su to „bagovi“ ili problemi?
1. Vera u mogućnost ispunjenja zahteva u okviru ovog sistema. Ovo je od početka bila tema koja se ne otvara, jer nam nije bilo jasno da li studenti ovu tezu guraju kao strategiju ili stvarno veruju u nju. Svakom iole politički pismenom čoveku je naravno jasno da nikakav „sistem“ u Srbiji ne postoji, i da je u kavezu režima Vučiča i SNS, notornih lažova i manipulatora, bilo kakvo ispunjenje zahteva apsolutno nemoguće. Vučić do sad, za 13 godina, nije žrtvovao ni jednog svog čoveka. Bukvalno ni one koji su mu radili o glavi. Potpuno se rukovodeći principima mafije, on nije bio spreman da se odrekne ni opštinskog odbornika ili člana partije koji je snimljen kamerama kako tuče studente fakulteta na kom radim. Ovo mora da se tematizuje, protesti traju već dugo, laže se neprestano, i mora da dođe do neke konstatacije od strane svih učesnika protesta, kao i studenata, da je vreme prošlo, da vlast nema nikakvu nameru da ispuni zahteve, da institucije na koje se pozivaju ne postoje, da je kompletna država u rukama jednog čoveka, i da se mora preći na drugu strategiju.
2. Antipolitika i „ograđivanja“. Studentsko ograđivanje od svih političkih aktera je, kao što sam rekao, bila sjajna polazna strategija, ali je (opet, svesno ili nesvesno, nadam se nesvesno) dovela do nezapamćenog antipolitičkog sentimenta u Srbiji. Time je već naneta nenadoknadiva šteta, jer je priroda i njihovih zahteva i cele krize je takva da se razrešenje mora naći u političkoj areni. Super je inicijativa za čišćenje glupe, sujetne, intertne i korumpirane opozicije, i taj pritisak može da se nastavi, ali nisu baš svi ljudi u opoziciji takvi. Neki su podneli ozbiljne žrtve za promene kojima se nadamo, bez puno koristi od toga. Oni su sad svi marginalizovani i stavljeni u isti koš. Ne samo to, nego su se studenti burno ograđivali od „svih NVO“, i od svih ekoloških organizacija i aktivista/kinja (koji su organizovali talas protesta protiv Rio Tinta i tako prvi počeli proces ujedninjenja cele Srbije oko zajedničkog cilja). Onda su već počeli da se ograđuju i od aktivističkih organizacija među samim studentima, a na kraju i od javnih ličnosti koje nemaju veze sa politikom. Neke od ovih stvari je očigledno potpirivao režim ili strane sile (npr. ono saopštenje neostaljinističke proputinovske i prokineske frakcije FF u Bg, koje kao da je pisao Sputnjik ili Russia Today, a koje je odmah pohvalila Ana Brnabić). Samo me zanima – šta tačno „ograđivači“ zamišljaju: ko će se na kraju boriti za ispunjenje njihovih zahteva i, još važnije, ko će voditi državu ako se celoj populaciji koja podržava „studente“ (kao amorfnu, politički neartikulisanu masu) ogadi svako ko sutra treba da participira u rešavanju krize i građenju nekog novog društva?
3. Cilj. Ovim se vraćamo da nedostatak odgovora na prvo pitanje – da li studenti veruju da režim može da ispuni zahteve i da je to razlog zašto su ljudi ustali da ih podrže širom Srbije? Ako veruju, onda bolje da svi mi ostali počnemo da pakujemo kofere. Ako ne veruju, i ne žele revoluciju, nego mirno rešenje – šta tačno vide kao cilj, i kako tačno vide kraj ovoga što su započeli? I zašto je to tabu tema? To je tema broj jedan. Ako se ne definiše cilj, možemo da šetamo uzduž i popreko po Srbiji, može da nas bude 3 miliona na ulicama, ništa se neće postići.
4. Kult ličnosti. Kad smo već kod toga, studenti propagiraju antipolitiku, ne definišu moguć cilj (to da Vučić zaista ispuni zahteve odbacujem kao nemoguće i destruktivno infantilno i nadam se da niko od njih ne veruje stvarno u tu opciju), ali ta njihova „kampanja“ ima žestoke političke posledice. Prema svim relevantnim istraživanjima, „studenti“, kao pomenuta amorfna i politički nedefinisana masa, imaju ubedljivo najveću političku podršku građana, dok opozicija skoro pa da ne postoji (uz par izuzetaka). Umesto kulta ličnosti vođe, građani koji su skloni magijskom razmišljanju su počeli da stvaraju kult imaginarnog entiteta zvanog „studenti“ koji rešavaju sve probleme akumulirane u 13 ili 30 godina, kako ko broji. A studente trenutno podržava veći broj građana nego Vučića. Dakle, ako de facto politička moć leži u rukama studenata, a oni nastavljaju sa pričom da „ne žele da se bave politikom“, mi ulazimo u krizu bez presedana. Tako bezubim pristupom, dolazimo dotle da studenti zapravo postaju bezopasni i po sam režim, jer je i Vučić već nekoliko puta rekao da i on „podržava studente“. Šta ćemo sad? Šta kad šatro ispuni zahteve i radne grupe konstatuju da su zahtevi ispunjeni? A onda, po svom dobrom običaju, sačeka malo, slaže, prevari i osveti se stostruko? On ima luksuz da čeka. Mi nemamo.
5. Upliv desnice. Na kraju, ono na šta sam više puta skretao pažnju je licemerje i nekonzistentnost među samim studentskim grupama: ako ste rekli bez političkih, stranačkih, NVO, EU, manjinskih i drugih obeležja, i mi to poštujemo, otkud onda Kusturica (čovek koji je do juče govorio na skupovima SNS, i direktno podržava režim Vladimira Putina) na tribini na Pravnom? Ogradili ste se od Kesića, ali Kusta je ok? Otkud studenti FPN pružaju podršku huliganu koji je poginuo u napadu na američku ambasadu 2008. i ističu ga kao „heroja studentske borbe“? Da li treba da verujem da se generacija rođena dvehiljade i neke seća tog slučaja? Otkud Beogradski sindikat kao soundtrack protesta, ljudi koji su u pesmama pevali o Đinđiću kao „kriminalcu koji se druži sa Canetom“, o tome da im neko nameće „Borku (Pavićević), Hrvate i gej parade“, a onda ostatak karijere proveli ložeći klince da se vide „dogodine u Prizrenu“ (sve iz luksuza stanova u centru grada i platama od par hiljada evra)? Otkud verski simboli jedne religije na protestima u Ustavom definisanoj sekularnoj, multientničkoj i multikonfesionalnoj državi? Na ovo se mora reagovati. Ako smo svi mi ostali pristali na pravila igre, i niko, ali bukvalno niko, na protest nije doneo čak ni zastavu duginih boja (koja ne predstavlja politiku ili ideologiju, već 10% građana Srbije), zašto bismo tolerisali kršenje svih pravila koja su ujedinila i podigla Srbiju na noge i koja su definisali sami studenti?
To su ključne teme za razmišljanje. Odgovore ćemo naći ili ubrzo, svi zajedno, ili će odgovor za nas naći Vučić i njegovi saveznici u svetu, od kojih niko ne želi dobro građankama i građanima Srbije (čast pojedinačnim izuzecima).
Ukratko, bezuslovna podrška, ulizivanje, tapšanje po ramenima NIJE podrška studentima. To i mudriji među njima već odavno razumeju i ne žele. Zaustavimo talas infantilizacije i deintelektualizacije javnog diskursa i preuzmimo odgovornost.