Ovaj tekst ne pišem zbog brojnih muškaraca koji su se na društvenim
mrežama prethodnih dana burno pobunili protiv novog krivičnog dela –
seksualnog uznemiravanja. Oni dobro znaju razliku između udvaranja i
uznemiravanja (kao što znaju i razliku između brige i proganjanja, što
je takođe krivično delo od pre neki dan). Znaju šta znači kada žene
odbijaju komunikaciju sa njima, ubrzaju korak kada se za njima zviždi
ili se kiselo nasmeju kada su izložene komentarima o svom fizičkom
izgledu. Znaju, ali oni koji to ipak rade smatraju to svojim neotuđivim
pravom – muškost se i dalje gradi na objektifikaciji i ponižavanju žene.
Tekst pišem kao podršku svim ženama koje su ovih dana branile pravo
žene na život bez muškog uznemiravanja. Za sve one koje su konačno, sa
donošenjem ovih zakonskih izmena, dobile mogućnost da javno progovore o
onome što im se dešava, a za šta su im institucije koje imaju moć i
obavezu da ih zaštite do juče govorile da „ne mogu ništa da urade dok ne
preraste u fizički kontakt“. Takođe ga pišem i za sve one koji slepo
veruju tabloidnom medijskom izveštavanju, koje je ovih dana još jednom
dokazalo svoju neprofesionalnost i mizoginiju. Krenimo redom.
Izmene Krivičnog zakonika koje su donete krajem prošle, a stupile na
snagu 1. juna ove godine između ostalog podrazumevaju uvođenje novog
krivičnog dela – seksualnog uznemiravanja. Ovo delo nije potpuna novina u
zakonodavstvu Srbije. Kada su 2002. donete izmene Krivičnog zakonika,
tj. kada su dela nasilja u porodici i silovanja u braku konačno
definisana kao krivična, uvedeno je i krivično delo seksualnog
uznemiravanja. Tada je ono bilo svedeno samo na delo koje se dešava na
radnom mestu, ali činilo se da je Srbija na dobrom putu da, makar
formalno, radi na stvaranju društva netolerantnog na muško nasilje prema
ženama.
Iz brojnih primera znamo da jednom izborena ženska prava lako mogu da
budu izgubljena, što se desilo i sa ovim delom – Vlada RS pod
premijerom Vojislavom Koštunicom izbrisala je seksualno uznemiravanje iz
Krivičnog zakonika i značajno smanjila kazne za druge oblike muškog
nasilja prema ženama.
Polno vs seksualno uznemiravanje
Ponovo su protekle godine zalaganja feministkinja za bolju zaštitu
žena od nasilja, da bi Srbija potpisala i ratifikovala Konvenciju Saveta
Evrope o borbi i sprečavanju nasilja u porodici i nasilja prema ženama
2013. godine. Usklađujući zakone sa obavezama iz Konvencije, Srbija je
pred Međunarodni dan borbe protiv nasilja novembra 2016. kriminalizovala
seksualno uznemiravanje. Zakonopisci su ga, doduše, nazvali polnim uznemiravanjem, obrazlažući da je termin seksualno strana reč i da kao takva ne treba da se nađe u zakonu. Autonomni ženski centar (AŽC) je amandmanima
skrenuo pažnju poslanika i poslanica na razliku između termina polno i
seksualno, obrazlažući da te dve reči ne znače isto. Reč polno ukazuje na to da delo čini pripadnik jednog pola u odnosu na osobu drugog pola, dok reč seksualno
označava da se radi o određenim ponašanjima seksualne prirode (nuđenje
ili traženje svih oblika seksualnih odnosa, dodirivanje po intimnim
delovima tela, javno prikazivanje intimnih delova tela, slanje seksualno
uvredljivih poruka) koje može da čini i pripadnik/ca jednog pola prema
pripadniku/ci istog ili drugog pola. Pored toga, AŽC je ukazao i na
druge reči koje se nalaze u Krivičnom zakoniku, a koje su stranog
porekla (poput fotografisanja ili falsifikovanja), kao i na druge
zakonske akte koji koriste termin seksualno – sam Krivični
zakonik u periodu od 2002. do 2005, zatim važeći Zakon o radu, Zakon o
zabrani diskriminacije itd. Ipak, izmene su usvojene i Krivični zakonik
je dobio novi član – 182a Polno uznemiravanje.
Sedma sila protiv žena
Iako su izmene usvojene prošle godine, tek nekoliko dana pre njihovog
stupanja na snagu mediji su odlučili da, u svom stilu, informišu
javnost o tome „šta nam se sprema“. Pa smo tako bili informisani
naslovom poput „Za udvaranje kazne po džepu“ (Večernje novosti), ili
njegovom (drastičnijom) varijacijom – „Zbog udvaranja idete u zatvor“
(Alo).
Pre nego što odgonetnemo šta se krije iza ovih naslova, hajde da vidimo šta tačno kaže zakon:
„182a – Polno uznemiravanje
(1) Ko polno uznemirava drugo lice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.
(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom
licu, učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine.
(3) Polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko
ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u
sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko,
ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.
(4) Gonjenje za delo iz stava 1. ovog člana preduzima se po predlogu.“
Da li udvaranje predstavlja verbalno, neverbalno ili fizičko
ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica? Da
li izaziva strah? Da li stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili
uvredljivo okruženje? Ako je odgovor na bilo koje od ovih pitanja
negativan, onda ne govorimo o krivičnom delu, te nije moguće dobiti ni
novčanu kaznu, a zasigurno ne kaznu zatvora. Ukoliko je potvrdan, onda
uopšte ni ne govorimo o udvaranju i ne vidim zašto bismo imali problem s
tim da neko kome je cilj da drugu osobu ponizi, uvredi ili je dovede u
stanje straha za to i odgovora.
Za one koji to i dalje ne razumeju, žene su po društvenim mrežama
poslednjih dana zaista imale strpljenja da muškarcima objasne: „Ako žena
kaže ne, a ti nastaviš da joj se obraćaš, to je uznemiravanje, ako se
upusti u razgovor s tobom, smeje se i pričate na smenu, to nije
uznemiravanje“. Prosto.
Dnevni list Informer je otišao korak dalje. Naslovom „Švaleri, oprez:
Za napadno udvaranje od sada se ide na robiju“ iskazao je solidarnost
sa muškarcima poručujući im da nije strašno ako nekoga uznemiravaju, ali
im dobronamerno skrećući pažnju na to da od sada paze, jer mogu biti
kažnjeni.
Ključna medijska objava koja je izazvala najbrojnije reakcije verovatno je bila fotografija uz tekst iz Večernjih novosti.
Pored toga što su pobrojana dela izmešana (neka čine krivično delo
proganjanja, a ne seksualnog uznemiravanja, poput praćenja i
sačekivanja, ili slanja poruka koje nemaju seksualnu konotaciju), te
nije jasno koje ponašanje spada u koje krivično delo, netačna je i
informacija da se od sada kažnjava „teranje na seksualni odnos od strane
supruga“, što je samo eufemizam za delo silovanja u braku. Kao što je
već rečeno, silovanje u braku je krivično delo od 2002. i nije polno
određeno – što znači da Zakon prepoznaje ovo delo bilo da je učinjeno od
strane muškarca ili žene. (Ovde možda nije na odmet pomenuti i da ne
postoji statistika o presudama za ovo delo, jer se nije vodilo kao
posebno, već u okviru dela „silovanje“, iako je, kada se desi u braku,
moralo biti pokrenuto na predlog stranke, što su izmene KZ od 1. juna
promenile, te se i ono sada goni po službenoj dužnosti.)
Pored ovoga, u različitim medijima bile su prenete i izjave izvesnog
„seksologa“ koji objašnjava da se ovaj zakon „kosi sa našim
mentalitetom, jer smo mi šaljiv narod, a ljudima sa našeg podneblja
prija udvaranje“. I ovo je maliciozna izjava kojom se seksualno
uznemiravanje ponovo poredi sa udvaranjem, te se u potpunosti
banalizuje, nekritički se svodeći na „šalu“. Umesto kritičkog osvrta na
to šta znači da je seksualno uznemiravanje „deo našeg mentaliteta“, ovaj
argument je u stvari postao opravdanje za ovu vrstu ponašanja.
Seksualno uznemiravanje, ipak, nije deo ponašanja samo balkanskih „mačo
muškaraca“ – žene širom sveta izložene su ovoj vrsti muškog nasilja.
Jedina razlika je u stepenu odlučnosti države i društva da takvo
ponašanje podstiču ili sankcionišu. Zakon je tu – sada čekamo njegovu
primenu.
Neki mediji tvrde da je ovo model preuzet sa zapada, sa namerom da
žene i muškarci u Srbiji obustave sve kontakte, što će dovesti do
izumiranja srpskog naroda – ali polemika sa ovim stavom mi se čini
bespredmetnom.
Navedeni primeri medijskog izveštavanja možda deluju izolovano i kao
nešto čemu ne treba pridavati preveliku pažnju, ali nisam sigurna koliko
taj argument stoji. Po društvenim mrežama kruže fotografije i stavovi
koji obesmišljavaju ovo krivično delo, čineći dodatno težim ženama, ali i
muškarcima, da razumeju šta ono tačno podrazumeva i obeshrabrujući ih
da ga prijave (delo se ne goni po službenoj dužnosti, već samo na
predlog stranke).
Svaki kutak društvenih mreža gde je ova tema otvorena obiluje mržnjom
prema ženama koje su „prezaštićene“, kojima se „ne sme ni obratiti“
(muškarci često imaju osećaj da imaju pravo da se obrate ženi u javnom
prostoru – probajte da sedite same na klupi u parku i čitate knjigu,
neće vas zaobići makar jedan muškarac koji ima neko pitanje ili ponudu
za vas), koje „svojim ponašanjem upravo to i traže“, te koje će masovno
zloupotrebljavati i lažno prijavljivati ovo krivično delo. Posebno je
interesantna zabrinutost muškaraca u vezi sa lažnim prijavama od strane
žena koje će hteti da im „podmetnu“. Podmetanje ide uz prenošenje droge i
uz neka druga krivična dela, ali nikada se zbog toga nije digla ovolika
galama. Simptomatično je i da se u ovim diskusijama nije pojavila
nijedna žena koja se oseća kao moguća žrtva lažnog prijavljivanja od
strane muškarca.
Da sve ne ostane na online mizoginiji, pobrinuli su se Facebook
korisnici koji su najavili „Masovno dobacivanje i udvaranje ženama“ na
Trgu republike u Beogradu, uz obrazloženje da je cilj događaja da se
„poslednji put ponašamo kao muškarci pre nego što nas pohapse“, dodajući
i da je „moderan feminizam (uz ostale autošovinističke liberalne
ideologije) kancer našeg društva“. Nisu pomenuli da feministkinje jesu
kancer, ali muškog patrijarhalnog društva.
Protiv volje žene
Ključna stvar kada govorimo o seksualnom uznemiravanju je ta da je to ponašanje koje se dešava protiv volje žene.
Od medija se očekuje da predstave širi kontekst ove pojave – od toga
zašto kada kažemo „seksualno uznemiravanje“ prvo pomislimo na ponašanja i
prakse koje žene trpe od strane muškaraca, iako je zakon polno
neutralan; preko toga koliko je zastupljeno (prema jednoj anketi koju je
sprovela grupa studentkinja u Beogradu pokazalo se da je 100%
ispitanica doživelo seksualno uznemiravanje u javnom prevozu – od
neželjenih obraćanja, preko dodira, do pokazivanja polnih organa…), do
toga gde je zastupljeno (znamo da je posebno prisutno na fakultetima, u
školama i na radnim mestima, odnosno upravo tamo gde je velika
koncentracija moći i dalje u rukama muškaraca koji je zloupotrebljavaju
na ovaj način).
Činjenica je da živimo u društvu u kome pristanak žene nije važan. Od
malih nogu nam se šalje poruka da treba da pristanemo na ljubljenje od
strane rodbine i pipkanje od strane dečaka jer „to je ono što dečaci
rade“. Kao što se takvo ponašanje smatra bezazlenom dečijom igrom, tako
se i seksualno uznemiravanje svodi na udvaranje.
U nekoj stručnoj literaturi seksualno uznemiravanje se često
prepoznaje samo kao ponašanje koje se dešava u odnosu
„nadređeni-podređena“, te se zato najčešće povezuje sa situacijama koje
se dešavaju na radnom mestu ili fakultetu. Ovakva analiza uzima u obzir
nejednake odnose moći, ali u potpunosti zanemaruje činjenicu da moć
između žena i muškaraca svakako nije ravnomerno raspoređena, bez obzira
na to da li je u konkretnoj situaciji ona na višoj društvenoj poziciji u
odnosu na njega. Pipkanje devojčica od strane dečaka na školskom
hodniku je seksualno uznemiravanje i jasan pokazatelj njegove
zloupotrebe moći – moći koju ne bi imao da je rođen kao devojčica. Sve
ovo je deo kulture silovanja u kojoj se svi vidovi seksualnog
uznemiravanja i muškog nasilja ne samo potcenjuju i zanemaruju, već i
sistemski podržavaju i ohrabruju.
Svaka od nas na različite načine doživljava i reaguje na komentare,
dobacivanja i obraćanja od strane muškaraca, ali najvažnija stvar kod
seksualnog uznemiravanja jeste da ono bude prepoznato i imenovano kao
takvo. U praksi će ovo delo biti teško dokazivo, ali je važno da znamo
da će se pod seksualnim uznemiravanjem podrazumevati samo ono ponašanje
koja je žena imenovala kao takvo i jasno stavila do znanja osobi od koje
dolazi da je uznemirava.
Ovo se delimično kosi sa feminističkim uvidima u vezi sa dokazivanjem
seksualnog uznemiravanja. Feminističke politike podrazumevale bi da se u
svim slučajevima seksualnog uznemiravanja i seksualnog nasilja govori
ne samo o dobrovoljnosti i pristanku na određeni čin, već i o postojanju želje da se taj čin desi. Ovo se objašnjava i činjenicom da sam termin pristanak podrazumeva koncept u kome postoje dve osobe – ona koja izražava autentičnu potrebu ili želju (aktivna), i ona koja daje pristanak
na ispunjavanje potrebe i želje koje nisu njene (pasivna), odnosno ona
Druga koja se priklanja tuđim željama. Zbog situacija u kojima žene, iz
različitih razloga, nisu bile u stanju da reaguju na uznemiravanje ili
nasilje, te posledica koje su u pravnom sistemu zbog toga snosile (da ne
govorimo o preživljenoj stigmi i okrivljavanju), feministkinje širom
sveta svesne su da princip „ne znači ne“ više nije dovoljan – neophodno
je da postoji izražena autentična želja. Tek „da“ zaista znači
„da“. Ukoliko na poslu od poslodavca slušamo komentare na račun našeg
izgleda ili zahteve da nosimo određenu vrstu garderobe na radnom mestu, a
koja može da stvori osećaj poniženosti, te zato svoje oblačenje
uskladimo sa time, iako može da deluje da smo na to pristale, to svakako ne znači da smo imale želju da se to desi.
Zato je važno da budemo svesne da iako se zakoni polako približavaju
feminističkim standardima, oni i dalje ostaju u muškim okvirima
razmišljanja. Dakle, ukoliko nam se desi situacija seksualnog
uznemiravanja, od najveće je važnosti da na nju odreagujemo. Daleko smo
od društva u kome ne domiraju muški obrasci misli i ponašanja, ali
sledeći put kada vam se neko bude „udvarao“, iskoristite mogućnost da mu
kažete da svoju muškost više ne sme da gradi na račun dostojanstva
žena.
Autonomni ženski centar