Ksenija Atanasijević bila je prva žena doktor nauka u nas, prva žena filozof, prva žena docent, pa ipak, njen grob je prekopan zbog neplaćenih troškova. Umrla je 1981. godine.
Tek u poslednje vreme njeno delo je postalo predmet učestalijeg interesovanja. Recimo, 2011. godine Žene u crnom, Centar za ženske studije i Rekonstrukcija Ženski fond objavili su Etiku hrabrosti koju je priredila Ljiljana Vuletić, a prošlog maja održana je Međunarodna konferencija “Filozofija Ksenije Atanasijević” u rektoratu Beogradskog univerziteta.
Napisala je oko četiri stotine radova i članaka, pa i: Filozofski fragmenti u dva toma, Brunovo učenje o najmanjem, Počeci filozofiranja kod Grka, prevela je Aristotelov Organon, Platonov dijalog Parmenid, Spinozinu Etiku i Adlerovu Individualnu psihologiju. Njen život nije izučavan.
Zato nije neočekivano što se nedavno objavljena (“Laguna”) romansirana biografija o njoj, Elegija o beloj devojčici, doživljava kao otkrivanje Ksenije Atanasijević.
Zoran Penevski, autor ovog romana, kaže da “Ksenijina privatnost nije bila dostupna. Da bi se došlo do nje, bilo je potrebno čitati, da tako kažem, kroz tekst, proći kroz veliki deo njenih radova, tražiti časopise, zbirke publikacija i nabavljati izdanja preko preprodavaca, kopati po dnevnim listovima i svemu gde se o njoj pisalo i gde se ona pominje. Najvažniji deo prikupljanja podataka o njoj svakako je bilo čitanje njenih dnevnika i rukopisa koji su u vlasništvu SPC-a, za šta se traži odobrenje. Dosta je u njima prepisa onoga što se čulo sa radija ili prenosilo na neki drugi način. Ksenija je s te strane osoba koja je mnogo zapisivala, čuvala ceduljice, skupljala podatke o raznim događajima, kao neko ko skuplja svet oko sebe i čuva ga u riznici kojoj uvek može da se vrati i obrati joj se”.
Kaže da je mnogo njenih rečenica iz dnevnika, pisama i tekstova uneo u roman. Problem mu je bio “naći balans između njenih zapisa i opisa samih događaja, što znači voditi računa da se ne bavite pukim prepisivanjem, jer koliko su publikovani tekstovi odmereni i racionalno oštri toliko su njeni lični zapisi veoma emotivni i nepatvoreno iskreni”. Takođe, u romanu je mnogo i poznatih imena iz ovdašnjeg umetničkog i društvenog života onog vremena i detalja o njima vezanih za Kseniju. Među njima je i Rastko Petrović, jer “on i Ksenija su se družili u detinjstvu, a Nadežda ju je uvodila u svet slikarstva. Očigledno je bila i veoma blagonaklona prema Kseniji čim je šešir iz Pariza, namenjen sestri Milici, stavila njoj na glavu i načinila onaj divan portret. Posebno je zanimljivo da je u porodičnu kuću dolazio i Dimitrije Mitrinović, zagonetni i veoma zanimljiv pesnik i filozof, koji je, čini mi se, tek sada počeo da se otkriva”, napominje Penevski.
Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine, a upisala je filozofiju 1912. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. S obzirom da se u njeno vreme podrazumevalo šta jeste a šta nije za žensko biće, a studiranje filozofije svakako nije, odakle joj poriv da se odupre okolnostima? “Ksenija je vrlo rano znala šta je zanima”, kaže Penevski, ali smatra da je “njena moralnost, to stoičko (samo)vaspitanje koje ju je vodilo kroz život, postalo imperativ zbog kojeg nije htela da ustukne jer je znala da je u pravu”.
U Filozofskim fragmentima o tome kaže: “Svaki ljudski individuum ima sveto pravo da ostvari sebe i da bude ono što jeste – ako nije toliko negativan da time nanosi štete drugima. Zato treba pronaći istinskog sebe ispod mnogih tuđinskih slojeva, voljno nanesenih, nasilno nabacanih ili slučajno zatečenih, pa posle privesti sebe u delo. Suviše je malo naglašavana nužnost razgrtanja nas samih… Ljudi su navikli da slepo prolaze pored sebe i da im pre ulaze u svest prolazne pojave nego oni sami. Sasvim su odstranjeni od sebe i duboko su zašli u vrzino kolo što ga obrće zahuktani tok spoljnjih stvari… A nije teško očuvati svoju individualnost, ni posle svih udaraca koje neprestano primamo, od trenutka kad je ona u nama potpuno izražena i utvrđena… Ako proživimo sva svoja nadahnuća, ispunili smo uspešno zadatak svoga života”.
Zoran Penevski navodi da je “Ksenija već oko svoje dvanaeste godine znala da je filozofija ono što je zanima. Ostali talenti samo su podržavali njeno opredeljenje. U jednom trenutku je zažalila zbog borbe na Univerzitetu uz vapaj da je bi bolje bilo za nju da je postala pijanistkinja jer je zaista umela dobro da svira. Ali mislim da joj je bilo važnije da razume svet, da spozna sebe i svoje mesto u njemu, a da je taj mizanscen muzike, kojoj se uvek vraćala, bio ključna potpora da izdrži. Kad god pomislim na Kseniju Atanasijević, najpre vidim tananu gospođicu za klavirom”.
U tridesetoj godini Ksenija Atanasijević postala je prva žena docent u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Nekoliko meseci pre toga, tokom jedne od rasprava na Univerzitetu, profesor Miloš Trivunac je rekao: “Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!”
Kolege profesori su je omalovažavali na sve načine, proglasili su je i plagijatorom. Ima se utisak da su time čuvali svoj renome i da su strepeli kako će, priznajući njen rad, priznati i da žene nisu manje vredne.
“Suštinski je tačno da su je muškarci potisli sa Univerziteta jer bi time dokazali intelektualnu ravnopravnost žena, ali postoji tu sigurno još nekoliko začkoljica. Ksenija je, za mušku (i masonsku) kliku, bila prilično nekooperativna. Kao slobodni mislilac, mogla bi da ih kritikuje bez zadrške i kolegijalnog dodvoravanja jer se ona držala isključivo profesionalnih principa i znanja, što bi značilo da svi profesori moraju da budu i aktivniji i odgovorniji prema svom poslu. A kao individualac, ona se nije družila privatno sa kolegama, tim pre što ju je pratila senka da je njen uspeh samo odraz ljubavne veze sa profesorom Branislavom Petronijevićem, koji je otkrio njen talenat i neformalno je proglasio svojom naslednicom.”
Ksenija nije bila po volji ni nemačkoj vlasti ni komunistima iako nije bila ni za jedne ni za druge, nova komunistička vlast zabranila je njene knjige iako u njima nema ničeg protiv komunizma. “Nacisti načuli da je imala veze sa Jevrejima, a radilo se o tome da je u prostorijama Jevrejskog doma držala predavanje o jevrejskoj srednjovekovnoj filozofiji”, navodi Penevski. “Što se tiče sukoba s posleratnim vlastima, u pitanju je najviše lični pohod profesora Dušana Nedeljkovića, koji je pokušao da je privoli komunistima pre rata u Parizu, a kad je postao uzurpator Filozofskog fakulteta, hteo je i da je likvidira. Mislim da je on vrh te primitivne muške osionosti s kojom je ona bila suočena. U njoj komunisti vide staru predratnu klasu, klasičnu misao i prizvuk misticizma – sve ono što su hteli da se zatre. Ali to je takođe i kulminacija onog što su u njenom životu značili prijatelji. Uvek je bilo onih koji su je podržavali i koje je ona cenila, ali je bila bespoštedna kad je u pitanju etička doslednost. Kao i svaka sudbina, i njena je priča skup bliskih ljudi koji su je izneverili i onih koji su joj pomogli i bez njenog znanja. Naravno, pomoglo joj je to što nije bila potpisnik Nedićevog Apela srpskom narodu. Ksenija nije htela da se ideološki opredeljuje jer to ne sme da bude pozicija intelektualca ili intelektualke.”
Pa ipak, bez obzira na intrige i neprijateljstva, “Ksenija se nije plašila javnosti: vodila je borbu i preko listova, učestvovala i bila rado viđen gost na tribinama i izložbama, sarađivala je i učestovala u radu brojnih časopisa, bila od prvih dana rada Kolarčevog narodnog univerziteta aktivna u predavanjima. Borila se za svoje mesto i kad je isključena iz javnosti nakon Drugog svetskog rata, pa i u zrelim godinama, vratila se na binu Kolarca i podržala je grupu izbačenih profesora sa Filozofskog fakulteta 70-ih godina prošlog veka.”
U romanu Elegija o beloj devojčici Ksenija Atanasijević je primer nekog ko je drugačiji, ko se izdvaja i ko zbog toga nije prihvaćen, ali neće da izneveri sebe i prilagodi se većini. Zoran Penevski objašnjava da je “priča o njoj priča o stradanju misleće individue koja se drži svojih moralnih načela. Ako ste principijelni, talentovani i mudri, ili ćete biti zaboravljeni, ili će vas dokačiti sečivo uravnilovke netalentovanih malograđana. Treba imati u vidu njen spis Likovi intrige iz 1937, koji je, iako nevelik obimom i zasnovan na analizi ličnog iskustva, zasigurno mali uvod u Filosofiju palanke. U svakom slučaju, njeno životno postignuće je osećanje čistote. To je belina o kojoj je sanjala. Mučila se čitavog života verujući da je to cena koju treba sada da plati da bi u nekoj novoj reinkarnaciji mogla bolje da živi. Nije bila hrišćanka, ali je vera u besmrtnost duše bila način da podnosi nepravdu svog doba”.
Penevski dodaje da je o tome, u prvoj knjizi Filozofskih fragmenata, napisala: “Mislilac odriče večni život duše, slobodne od tela, u nekom spiritualnom životu. Iako vidi svu negativnost ovoga sveta, on ga hoće jer oseća svu privlačnost zadovoljstva u njemu”. Objašnjava da je Ksenija “egzistenciju doživljavala kao okrnjeni pokušaj ispunjenosti svih naših talenata. I to se najbolje vidi u sledećoj rečenici: ‘Ako se ovim postojanjem sve završava, onda ne mogu da budu zadovoljene naše etičke tendencije koje u nama postoje’”.
Filozofija daje odgovore i svaki je ispravan u datom trenutku, u datom prostoru, u postojećem duhu – shvata ona u jednom trenutku. “Filozofija se u Ksenijinom slučaju najbolje vidi kao mišljenje o/u svom vremenu. Ona je žrtva datog trenutka u datom prostoru, u postojećem duhu, u postojećem krugu vrednosti. Ksenija izvlači kao opšte zaključke mnogo toga što poznaje iz svog iskustva. To se lako prepoznaje u njenim tekstovima.
Koja je cena toga što znaš da si u pravu? I šta kad otkriješ kako svet funkcioniše – neka su od njenih pitanja bez odgovora. “Njen život je borba prepuna tuge, ali borba. Ispunjena strastima, umetnošću i etikom. U romanu je to prikazano kao niz fragmenata koji prizivaju njene Filozofske fragmente, ta klasična stabilnost i čvrstina, koju povremeno remete ratovi i zatvor, i tada se gubi kontrola nad odmerenom narativnom linijom. Njeni ključni Filozofski fragmenti su esejistički amalgami koji zaobilaze sisteme jer je mislila da je vreme velikih sistema prošlo, a osećajući bliskost Heraklitovog i Ničeovog stila, beleške su joj preplet filozofskog, etičkog i psihološkog diskursa. Ulogu u tome svakako imaju društveni i institucionalni potresi kojima je bila izložena, kao i njena društvena angažovanost, pa je malo vremena i bilo za radove većeg obima. A često je cenila trenutke samoće, meditacije i uranjanja u muziku. To ju je vraćalo samoj sebi.”
Njena najizraženija društvena angažovanost je feminizam. “Njeno angažovanje ogledalo se u neprekidnom pisanju o ulozi i mestu žene u društvu, smatrajući da je ravnopravnost već dokazana, samo to saznanje treba omasoviti. Zato je dosta putovala i u zemlji i u inostranstvu učestvujući na mnogim kongresima”, kaže Penevski.
U zatvorskoj ćeliji ona vidi da se oko nje “ponavlja biranje nesposobnih i napredovanje neukih”, ali deluje da nije obeshrabrena, deluje da je do kraja verovala kako će doći neko pravedno društvo. “Ksenija nikad nije, što se kaže, klonula duhom. Verovala je da postoji pravda za koju se treba boriti. Makar ona došla i nakon ovog života. U nekom novom obliku.”
Vreme