Zdravo mrzitelji, foto: Peščanik
Gotovo tačno jedan vek nakon što je fašistički vođa Benito Mussolini organizovao Marš na Rim i preuzeo vlast u Italiji, Giorgia Meloni, političarka čija je partija daleki izdanak prvih italijanskih fašista, postala
je italijanska premijerka. Da li smo svedoci povratka fašizma –
političkog fenomena koji je u periodu posle 1922. odjeknuo daleko van
granica Italije?
U postavljanju takvog pitanja nema ničega lošeg, ali olako potezanje F
reči omogućuje radikalno desničarskim liderima da se brane tvrdnjama da
su njihovi kritičari skloni preterivanju, pa otuda verovatno
preuveličavaju i pretnje demokratiji. Sasvim očekivano, u prvom
obraćanju parlamentu Meloni se potrudila da se jasno distancira od fašizma.
Ipak, razmišljajući o fašizmu danas moramo imati na umu da je on
istorijski prolazio kroz različite faze. U današnjoj Evropi i Americi
nema fašističkih režima, ali nesumnjivo ima partija – među njima i
vladajućih – koje bi vremenom mogle evoluirati u pravcu fašizma.
Kao i drugi sistemi političkih uverenja, fašizam je sposoban da se
razvija. Današnji liberalizam nije ono što je bio pre 100 godina, a
savremeni konzervativizam – koji ne treba mešati sa reakcionarnim ili
samo ortodoksnim stavovima – smisao pronalazi u pažljivom prilagođavanju
okolnostima koje se neprestano menjaju. Takvi sistemi su definisani
temeljnim vrednosnim opredeljenjima koja bi trebalo da ostanu
prepoznatljiva kroz vreme. Liberali pričaju priče o slobodi, a
konzervativci o opasnostima brzih promena i ograničenjima ljudskog uma u
pokušajima preoblikovanja društva.
A fašisti? Pre svega, svi fašisti su bili nacionalisti i svi su obećavali
nacionalni preporod – to jest, da će zemlju ponovo učiniti velikom. Ali
nisu svi nacionalisti fašisti; takođe, mnogi političari drugih
usmerenja obećavaju glasačima neku vrstu preporoda. Ono po čemu se
fašisti istorijski izdvajaju jesu veličanje ratnih sukoba i ratničke
hrabrosti, kao i insistiranje na strogim rodnim, nacionalnim i rasnim
hijerarhijama, uz uverenje da su različite rase predodređene za večne i
smrtonosne sukobe.
Današnja radikalna desnica očigledno nastoji da obnovi
tradicionalne rodne uloge i hijerarhije i dobar deo energije generiše
strogim politikama isključivanja: oni koji su strano telo unutar nacije
moraju se potisnuti, da ne bi vremenom zauzeli mesto dominantne
zatvorene grupe. Ali tu je i opasnost koja dolazi iznutra: to su
„liberalne elite“ i manjine – svako ko ne pripada onome što radikalno
desničarski populisti nazivaju „običnim ljudima“.
Takve politike isključivanja ne moraju nužno biti udružene sa
glorifikacijom nasilja i sukoba kao načina da se muškarcima (obično su u
pitanju muškarci) pruži smislen, disciplinovan, herojski život.
Glorifikacija nasilja je proistekla iz opšte mobilizacije u Prvom
svetskom ratu, kada je Mussolini slavio
„rovokratiju“: aristokratiju hrabrih ratnika koji su se zbratimili u
rovovima – nasuprot današnjim vikend ratnicima koji ratuju tastaturama.
Kada se rat završio, Mussolini je nastavio da primenjuje nasilje u
zemlji. Isto tako, Hitlerov uspon ne možemo razumeti van konteksta
surovih desničarskih milicija nastalih u Nemačkoj početkom 20-ih godina.
Nije slučajnost to što su fašistički režimi nastajali u zemljama koje
su poražene u ratu (u slučaju Nemačke) ili su se osećale poraženima
(Italija). Nije slučajnost ni to što su fašistički režimi ranije ili
kasnije započinjali nove ratove, za razliku od tradicionalnih
autoritarnih režima koji radije ne mobilišu građanstvo.
Sveprisutna atmosfera nasilja danas izostaje. Da, veterani su
natprosečno zastupljeni u nasilnim kohortama radikalne desnice i njihovi
lideri doprinose onome što filozofkinja Kate Manne naziva
„prelivanje agresije“. Ali čak i tamo gde radikalna desnica osvoji
vlast, njeni predstavnici pokušavaju da demobilišu građanstvo i ostvare
miran suživot sa konzumerističkim kapitalizmom.
Da li to znači da treba obustaviti debatu o fašizmu? To bi bilo preuranjeno. Kao što je istaknuti istoričar Robert Paxton pokazao,
fašizam se razvija prolazeći kroz različite faze. Dok su prema danas
najšire prihvaćenom mišljenju načete demokratije 20. veka nestajale u
nasilnim državnim udarima, demokratija u 21. veku češće je žrtva
ambicioznih autoritarnih figura koje suptilnim zakonodavnim
manipulacijama praktično onemogućuju smenu vlasti. Takvu autokratizaciju
– što je ružan, ali neophodan neologizam – nije lako uočiti i ona je
utoliko opasnija.
Ali ovim poređenjem se zanemaruje činjenica da fašizam – i pored
glorifikacije nasilja – često nije morao da pribegava nasilju da bi
ostvario postavljene ciljeve. Mussolini nije umarširao u Rim. Doputovao
je spavaćim kolima iz Milana, a kralj i tradicionalne elite su mu
predali vlast u nadi da će zaustaviti politički haos u zemlji u trenutku
kada se činilo da to niko drugi ne može učiniti.
Takođe, zaboravlja se da je Mussolini godinama vladao
unutar struktura italijanske demokratije, čak i uz pomoć znatnog broja
samoproglašenih liberala u svom kabinetu. Praktikovao je stil vladanja
danas poznat
kao „autokratski legalizam“. Držao se slova zakona, ali je kršio njegov
duh; ili je donosio nove zakone na način koji je proceduralno bio
ispravan, ali je vladavinu jednog čoveka postavljao iznad vladavine
prava. Da ne bude zabune, bilo je tu i užasnog nasilja – najpoznatiji
primer je ubistvo socijalističkog političara Giacoma Matteottija. Ali
Mussolini je otvoreno nastupio kao diktator tek 1925. (Hitler je od
prvog dana na mestu kancelara jasno pokazivao pretenzije da ostvari punu
rasističku totalitarnu vlast.)
Poistovećivanje današnje radikalne desnice i fašizma nema utemeljenja
kao politički sud. Ali moramo pažljivo pratiti kako se radikalna
desnica razvija. Prelazak u fašizam – u otvoreno proklamovanje
autoritarizma i glorifikaciju nasilja – može se odigrati veoma brzo ili
može trajati veoma dugo. U svakom slučaju, najvažnije je uvek držati na
oku stavove tradicionalnih elita. To je jedna od lekcija iz vremena
uspona Mussolinijevog fašizma koju do danas nismo dovoljno razumeli.
Project Syndicate, 07.11.2022.
Preveo Đorđe Tomić