Prikaz knjige „Kapitalizam u 21. veku: Kroz prizmu vrednosti / Capitalism in the 21st Century: Through the Prism of Value“, Guglielmo Carchedi i Michael Roberts, London: Pluto Press, 2023.
1. Marksova teorija vrednosti u novoj epohi
Ova knjiga ima za cilj da objasni kapitalizam 21. veka kroz Marksovu teoriju vrednosti, u skladu sa naporima da se teorija vrednosti ponovo uvede u glavne tokove ekonomske misli (Mazzucato, 2018; Milanović, 2019; Piketty, 2013). Međutim, za razliku od pomenutih doprinosa, koji ostaju u okviru heterodoksne ili kritičke političke ekonomije, ova knjiga zauzima izrazito marksistički pristup, svrstavajući se u tradiciju radikalne ekonomije. Kako se teorija vrednosti i dalje marginalizuje u mejnstrim ekonomskim diskursima, angažovanje ove knjige s marksističkim kategorijama predstavlja neophodan kontrapunkt i izazov dominantnim ekonomskim paradigmama.
Oživljavanje Marksove teorije vrednosti nije samo intelektualna vežba, već nužan odgovor na krize savremenog kapitalizma. Kako se finansijska nestabilnost, rastuće nejednakosti, ekološka degradacija i geopolitičke tenzije produbljuju, glavni ekonomski okviri često ne uspevaju da ponude koherentna objašnjenja (Streeck, 2017; Tooze, 2018). Vraćajući se na osnovne pojmove rada, vrednosti i eksploatacije, Karčedi i Roberts nude analitički okvir koji pomaže u razotkrivanju kontradikcija kapitalizma u 21. veku. Knjiga nije samo analiza krize, već i doprinos potrazi za alternativama, nudeći socijalistička rešenja za sistemske neuspehe koje opisuje. U tom smislu, ona je deo šireg napora da se promisle ekonomske strukture izvan kapitalizma, kroz angažman u raspravama o demokratskom planiranju, radničkom samoupravljanju i postkapitalističkim modelima proizvodnje (Albert i Hahnel, 1991; Ellerman, 2021; Wolff, 2012).
Snaga knjige leži u njenim originalnim istraživanjima, posebno u poglavljima o teoriji inflacije zasnovanoj na vrednosti i ekonomskom imperijalizmu. Pored toga, autori se bave savremenim temama poput pandemije Covid-19, ispitujući kako se zakon vrednosti manifestuje u uslovima krize. Kroz celu knjigu autori razotkrivaju kako se zablude i iskrivljenja u modernom kapitalizmu često koriste za zaštitu interesa kapitala, posebno na štetu rada. Knjiga sadrži i koristan uvod koji objašnjava zakon vrednosti i s njim povezane marksističke pojmove, kao što je višak vrednosti.
2. Vrednost, cena i ekološki troškovi akumulacije kapitala
Knjiga započinje razmatranjem načina na koji kapitalizam narušava odnos između čoveka i prirode. Koristeći se marksističkom teorijom vrednosti, autori kritikuju metode poput obračuna prirodnog kapitala (Natural Capital Accounts – NCA), tvrdeći da one ne uspevaju da precizno izmere prirodno bogatstvo zbog osnovne konfuzije između vrednosti i cene. Autori ističu da, sve dok prirodni resursi nisu predmet tržišnih transakcija, njihova vrednost se ne može pouzdano proceniti.
Polazeći od klasične marksističke premise da kapitalizam ima tendenciju da više investira u mašine, fabrike i infrastrukturu (fiksni kapital), nego u plate, sirovine i druge svakodnevne troškove (obrtni kapital), autori pokazuju kako ovakav pomak omogućava kapitalistima da proizvode više uz niže troškove, čime povećavaju profitabilnost. Poglavlje prikazuje kako su energetske revolucije omogućile nove talase akumulacije kapitala smanjujući troškove fiksnog kapitala.
Njihovo originalno istraživanje, predstavljeno u knjizi, pokazuje snažnu korelaciju između emisije ugljen-dioksida i profita, što po mišljenju autora sugeriše da brži rast profita vodi ka većim emisijama. U ovom kontekstu, poglavlje kritikuje tržišno zasnovane klimatske politike, tvrdeći da su neuspešne jer smanjenje emisija nije profitabilno za kompanije.
Takođe se kritikuje pokret za smanjenje rasta (degrowth), koji zagovara smanjenje proizvodnje i potrošnje kako bi se odgovorilo na ekološka ograničenja, zbog toga što mu nedostaje klasna perspektiva i ekološka teorija kapitalističke akumulacije. Iako teoretičari smanjenja rasta (Hickel, 2020; Latouche, 2009; Kallis i dr., 2018) tvrde da beskonačni ekonomski rast nije održiv, Karčedi i Roberts smatraju da ovaj pristup ne prepoznaje strukturne imperative kapitalizma, koji podstiču akumulaciju bez obzira na ekološke granice. Bez klasne analize, postoji rizik da se ekološki kolaps predstavi kao problem prekomerne potrošnje, a ne kao posledica eksploatacije i nejednake raspodele resursa u kapitalizmu.
Autori zaključuju da kontrolisani i planski rast u okviru socijalizma može ponuditi alternativu inherentno ekspanzionističkoj prirodi kapitalizma. Međutim, važno je precizirati šta pod tim podrazumevaju. Njihov argument (detaljnije razrađen u poslednjem poglavlju knjige) ne zagovara neograničenu industrijsku ekspanziju, već model u kojem je proizvodnja svesno usmerena ka zadovoljenju društvenih potreba uz minimalnu ekološku štetu. Autori smatraju da bi socijalistički sistem – ako je eksplicitno orijentisan ka ekološkim prioritetima i demokratskom planiranju – mogao izbeći zamke „realnog socijalizma“ (ne najmanje i u Jugoslaviji), u kojem planska privreda nije nužno vodila ekološkoj održivosti.
3. Izazovi konvencionalnoj mudrosti: MMT, kriptovalute i inflacija
Ovo poglavlje kritički ispituje odnos između vrednosti i novca, fokusirajući se na kritiku moderne monetarne teorije (MMT). Autori tvrde da MMT pogrešno razume suštinsku prirodu novca jer zanemaruje njegovu povezanost sa proizvodnjom vrednosti u kapitalističkoj ekonomiji. MMT tretira novac pre svega kao tvorevinu države, koja se emituje putem državne potrošnje i oporezivanja (Wray, 2015), dok marksistička teorija vidi novac kao reprezentaciju društveno neophodnog radnog vremena – vrednosti koju stvaraju radnici. Prema autorima, pristup MMT vodi ka „fiktivnom ekonomskom svetu“ jer tretira novac kao nezavisan instrument ekonomske politike, a ne kao odraz temeljnih ekonomskih i klasnih odnosa. Oni tvrde da izjednačavanjem novca sa državnim kreditom i dugom, MMT odvaja novac od njegovih istorijskih i materijalnih korena u proizvodnom procesu, zanemarujući eksploatatorsku dinamiku kapitalizma.
Pretpostavka MMT da država može neograničeno da stvara novac izložena je kritici, jer ignoriše nužnost proizvodnje kako bi novac imao realnu vrednost. Poglavlje tvrdi da profit pokreće investicije, a ne obrnuto, i da privatna štednja omogućava fiskalne deficite, što je suprotno tvrdnjama MMT. Autori zaključuju da MMT koristi bogatim zemljama kroz senjoraž (prihod od emisije valute), dok manje ekonomije rizikuju hiperinflaciju ukoliko prekomerno štampaju novac.
Naravno, kritike MMT nisu ekskluzivne za marksiste. Mnogi mejnstrim ekonomisti, uključujući i neoklasične i kejnzijanske autore, izneli su značajne primedbe na MMT, premda iz drugih perspektiva. Larry Summers (2019) je odbacio MMT kao „vudu ekonomiju“, tvrdeći da takav pristup politizuje javne finansije i nosi rizik od uspostavljanja fiskalne dominacije. Slično tome, Kenneth Rogoff (2019) je MMT opisao kao „recept za hiperinflaciju“, upozorivši da prekomerno oslanjanje na kreiranje novca može destabilizovati ekonomiju. U tom smislu, Karčedi i Roberts nude drugačiji ugao – kritiku MMT ne samo zbog mogućih makroekonomskih rizika, već i zbog fundamentalnog nerazumevanja dinamike vrednosti u kapitalizmu.
Na osnovu kritike MMT zbog razdvajanja novca od proizvodnje vrednosti, autori primenjuju isti teorijski pristup i na analizu zašto kriptovalute ne mogu poslužiti kao alternativni temelj kapitalizma. Oni tvrde da, slično kao i MMT, zagovornici kriptovaluta previđaju osnovnu vezu između novca i stvaranja vrednosti zasnovanog na radu. Karčedi i Roberts smatraju da Bitcoin ne uspeva kao pouzdana valuta jer nema stabilnost kao sredstvo čuvanja vrednosti, sredstvo razmene, niti kao obračunska jedinica.
Ni ova kritika nije jedinstvena za marksiste. Mnogi mejnstrim ekonomisti takođe su izrazili skepticizam prema kriptovalutama, iako se njihove kritike uglavnom fokusiraju na finansijsku stabilnost, regulaciju i ekonomske neefikasnosti, a ne na dublje strukturne probleme povezane sa proizvodnjom i eksploatacijom. Paul Krugman (2018) je tvrdio da je Bitcoin „kult“, a ne održiva alternativa dekretnom novcu, pre svega zbog njegove neefikasnosti kao sredstva razmene i deflatornih tendencija.
Autori analiziraju inflaciju kroz prizmu marksističke teorije vrednosti, odbacujući fridmanovski stav da je inflacija „uvek i svuda monetarni fenomen“. Umesto toga, oni tvrde da inflacija proizlazi iz opadajućeg relativnog učešća rada i kombinovane kupovne moći kapitala (combined purchasing power – CPP) u ukupno stvorenoj vrednosti. Odbacujući i kejnzijansko tumačenje inflacije kao posledice rasta troškova proizvodnje (cost-push), kao i mejnstrim pristup zasnovan na potražnji (demand-pull), oni predlažu stopu inflacije zasnovanu na vrednosti (value rate of inflation – VRI) kao sveobuhvatniju meru.
VRI odražava međudejstvo između procentualne promene CPP-a (faktora vrednosti) i procentualne promene M2 (monetarnog faktora). Njihovo istraživanje pokazuje da VRI objašnjava više od trećine varijacija indeksa potrošačkih cena (CPI) u SAD u periodu od 1960. do 2018. godine i da je dosledno viša od CPI, što ukazuje na to da konvencionalne mere inflacije potcenjuju stvarne gubitke u kupovnoj moći. Zbog toga autori tvrde da se radnici ne mogu u potpunosti zaštititi pregovorima o platama koji se oslanjaju na CPI i zalažu se za korišćenje VRI kao tačnije referentne vrednosti. Njihova perspektiva se poklapa sa novijim heterodoksnim kritikama, poput rada Isabelle Weber o „pohlepnoj inflaciji“ (Weber & Wasner, 2023), koji osporava konvencionalne narative o inflaciji.
4. Marksova teorija krize i ekonomskog imperijalizma
Karčedi i Roberts razmatraju Marksovu teoriju kriza, pripisujući krize u kapitalizmu tendencijalnom padu stope profita, koji uključuje i tendencije i kontratendencije. Na osnovu podataka o profitu i investicijama američkih korporacija, pokazuju da je svaka kriza nakon Drugog svetskog rata usledila nakon dostizanja vrhunca stope profita, što je potom dovodilo do kolapsa investicija. Autori odbacuju teoriju o nedovoljnoj potrošnji (underconsumption) kao uzroku krize, ukazujući na to da je u 11 od 12 kriza posle Drugog svetskog rata prethodio rast plata.
U skladu sa dugom marksističkom tradicijom (Baran & Sweezy, 1966), autori tvrde da ekonomske krize proizlaze iz opadajuće sposobnosti valorizacije kapitala, budući da kapitalisti sve teže uspevaju da generišu višak vrednosti istim tempom kao ranije. Međutim, imperijalistička eksploatacija kapitalističke periferije može proširiti taj prostor. Autori definišu imperijalističku eksploataciju kao dugoročno neto prisvajanje viška vrednosti od strane visokotehnoloških zemalja sa niskotehnoloških, kroz mehanizme kao što su senjoraž, prihodi od investicija, nejednaka razmena i promene deviznih kurseva.
Višak vrednosti je jedan od temeljnih pojmova marksističke ekonomije i označava neplaćeni rad koji se iz radnika izvlači, a koji je izvor profita, rente i kamata u kapitalističkoj ekonomiji.
Autori primenjuju ovaj koncept na međunarodnu trgovinu i iznose nove podatke koji podržavaju marksističku teoriju nejednake razmene, prema kojoj kapitalistička trgovina sistematski prenosi vrednost iz ekonomija sa nižim platama ka onima sa višim platama (Amin, 1976). Za razliku od mejnstrim teorija trgovine – kao što su Rikardova teorija komparativnih prednosti, koja tvrdi da trgovina koristi svim stranama omogućavajući specijalizaciju, ili Heckscher-Ohlin teorija, koja obrasce trgovine objašnjava razlikama u faktorima proizvodnje – teorija nejednake razmene smatra da globalna trgovina u okviru kapitalizma strukturno favorizuje razvijene ekonomije.
Ova perspektiva se poklapa sa pojedinim elementima Prebisch-Singer hipoteze, koja je empirijski pokazala da zemlje u razvoju dugoročno trpe pogoršanje uslova razmene (Prebisch, 1950). Autori dodatno jačaju ovu argumentaciju empirijskim dokazima, utvrđujući da je između 1950. i 2019. prosečan godišnji transfer viška vrednosti (tj. transfer neplaćenog rada radnika) iz dominiranih ka imperijalističkim zemljama iznosio 1% BDP-a dominiranih zemalja. U poređenju sa godišnjim profitima iz izvoza, ovaj transfer je činio više od 40% profita imperijalističkih zemalja.
Autori proširuju svoju analizu transfera viška vrednosti kako bi procenili poziciju Kine u globalnoj ekonomiji i odgovorili na pitanje da li Kina ispunjava kriterijume da se smatra imperijalističkom državom u klasičnom smislu. Dok se u mejnstrim ekonomiji vodi debata o tome da li je Kina kapitalistička, pretežno kapitalistička ili hibridni sistem (Ang, 2018; Milanović, 2019; Rodrik, 2018), Karčedi i Roberts fokusiraju se na empirijsku dinamiku kineske razmene sa kapitalističkim centrom. Njihova analiza pokazuje da su transferi viška vrednosti iz Kine ka imperijalističkom bloku u proseku činili 5-10% kineskog BDP-a od 1990-ih godina, što ukazuje na to da Kina ostaje neto davalac imperijalističkim ekonomijama, a ne eksploatator globalnog rada. Na osnovu toga oni zaključuju da Kina nije imperijalistička zemlja, već deo dominiranog bloka. Ističu da zemlje u razvoju mogu napredovati samo povećanjem produktivnosti uz pomoć efikasnih tehnologija, što imperijalističke zemlje uvek nastoje da spreče – kao što se vidi u pokušajima da se uguši kineska industrija čipova (Umbach, 2024).
5. Put ka demokratskom socijalizmu
Autori se ukratko osvrću na pojam državnog kapitalizma, koji se često koristi za opisivanje socijalno-ekonomskih sistema u Sovjetskom Savezu i Kini. Ovo stanovište bilo je prisutno i među jugoslovenskim ekonomistima koji su sovjetsku ekonomiju opisivali kao „etatizam“ (Horvat, 1982), što je više odgovaralo karakteristikama državnog kapitalizma nego istinskog socijalizma. Ipak, Karčedi i Roberts tvrde da se pojam „državnog kapitalizma“ ne može primeniti na Sovjetski Savez jer nije postojala kapitalistička konkurencija, niti je alokacija resursa bila prepuštena odlukama pojedinačnih kapitala.
Ali, šta je sa Kinom? Iako priznaju značajne kapitalističke elemente u kineskoj privredi, autori ističu da državni sektor i planska ekonomija u Kini predstavljaju socijalističke elemente koji su ključni za njenu industrijsku politiku. Stoga se ne slažu sa tvrdnjom da je Kina kapitalistička zemlja (Ang, 2018; Milanović, 2019), već je opisuju kao „zarobljenu tranziciju“, u kojoj se sukobljavaju akumulacija kapitala i socijalistička akumulacija, što vodi do protivrečnih razvojnih tendencija.
Autori tvrde da društveno planiranje može biti racionalno, efikasno i demokratsko, osvrćući se na modele kao što su koordinacija kroz pregovore i participativna ekonomija, koji imaju sličnosti sa jugoslovenskim samoupravnim socijalizmom. Ključna karakteristika jugoslovenskog samoupravljanja bila je učešće zaposlenih u donošenju odluka, što ga je izdvajalo i od centralizovanog socijalističkog planiranja i od tradicionalnih kapitalističkih preduzeća. Radnički saveti su imali formalnu kontrolu nad odlukama u preduzećima, iako su tržišne sile i intervencije države često ograničavale njihovu autonomiju.
Branko Horvat, jedan od vodećih jugoslovenskih ekonomista, branio je samoupravljanje kao autentičnu alternativu i državnom socijalizmu i kapitalizmu, tvrdeći da bi veće oslanjanje na tržište unutar samoupravne ekonomije moglo povećati efikasnost bez odricanja od demokratskog upravljanja na radnom mestu (Horvat, 1982).
Iako je jugoslovenski model na kraju doživeo neuspeh, njegova održivost pod drugačijim uslovima i dalje je predmet rasprave. Neki radikalni autori tvrde da je sistem u Jugoslaviji bio kapitalizam prerušen u socijalizam (Katalenac, 2013), dok drugi smatraju da je neuspeh posledica nedovoljne ravnoteže između samoupravljanja i državnog upravljanja, kao i nedostatnog oslanjanja na tržišne mehanizme (Estrin, 1991; Nove, 2003). Ovo stanovište deli i Branko Horvat (2001), koji je tvrdio da su kasnije reforme, posebno reforma iz 1976. godine, postepeno podrivale samoupravljanje, svodeći ga na fasadu još mnogo pre raspada Jugoslavije.
Koncept kooperativnog samoupravljanja poslednjih godina ponovo se javlja i u okviru mejnstrim ekonomije, čak i unutar kapitalističkih okvira. Piketty (2020) zagovara veće učešće radnika u donošenju korporativnih odluka, što odražava obnovljeno interesovanje za demokratizaciju ekonomskog upravljanja. Slično tome, Ellerman (2021) i Wolff (2012) tvrde da radničko samoupravljanje može ponuditi pravedniju i demokratskiju alternativu tradicionalnim korporativnim strukturama. Empirijsko istraživanje koje je sprovela Pérotin (2013) pokazuje da su radničke zadruge produktivne koliko i konvencionalne firme, ali istovremeno pružaju veću sigurnost zaposlenja i otpornost u kriznim vremenima. To sugeriše da, uprkos izazovima, samoupravljanje ostaje ideja sa potencijalom i da njegove istorijske pouke ne treba olako odbaciti.
Zaključno, knjiga Karčedija i Robertsa nudi dva moguća načina angažmana sa svojim argumentima: čitaoci je mogu tumačiti kao analizu ključnih savremenih ekonomskih problema – kao što su ekološka održivost, inflacija, produktivnost i plate, kao i globalna trgovina – ili kao širu demonstraciju primenljivosti marksističke teorije vrednosti na savremeni kapitalizam. Autori koriste ovaj teorijski okvir da objasne ključne ekonomske dinamike: na primer, kapitalistička težnja ka eksploataciji prirodnih resursa proizlazi iz potrebe da se smanje troškovi proizvodnje, dok se ekonomske krize ponavljaju zbog tendencije opadanja stope profita, što vodi ciklusima nestabilnosti. Njihov pristup takođe osvetljava globalne ekonomske nejednakosti, pokazujući kako bogatije nacije održavaju dominaciju izvlačeći ekonomske koristi iz manje razvijenih zemalja.
Umesto da ulaze u apstraktne marksističke debate, knjiga se bavi konkretnim, gorućim pitanjima savremenog sveta, ali iz specifičnog analitičkog ugla – onog koji mejnstrim ekonomija često zanemaruje. Pokazujući da marksistička teorija vrednosti i dalje predstavlja moćan alat za razumevanje današnjeg kapitalizma, autori doprinose tekućoj renesansi marksističke ekonomije – preporodu obeleženom obnovljenim interesovanjem za krize kapitalizma (Kliman, 2012; Roberts, 2016), finansijalizaciju (Lapavitsas, 2013), eksploataciju rada (Smith, 2016) i globalne trgovinske nejednakosti (Amin, 2018). Knjiga Capitalism: Competition, Conflict, Crises (2016) autora Anwar Shaikha bila je centralna za ovu obnovu, kombinujući marksističku teoriju vrednosti sa naprednim empirijskim i matematičkim modelima, potvrđujući tezu da akumulacija vođena profitom inherentno vodi ka nejednakosti, krizama i sistemskoj nestabilnosti.
Knjiga Karčedija i Robertsa na ubedljiv način demonstrira svestranost, aktuelnost i (da upotrebimo igru reči) vrednost marksističke teorije vrednosti. Ona povezuje kritičku ekonomsku teoriju sa savremenim politikama i debatama, izazivajući čitaoce da iznova promisle strukturne sile koje oblikuju današnju ekonomiju.
Literatura
Albert, M., & Hahnel, R. (1991). The Political Economy of Participatory Economics. Princeton: Princeton University Press.
Amin, S. (1976). Accumulation on a World Scale. New York: Monthly Review Press.
Amin, S. (2018). Modern Imperialism, Monopoly Finance Capital, and Marx’s Law of Value. New York: Monthly Review Press.
Ang, Y. Y. (2018). How China Escaped the Poverty Trap. New York: Cornell University Press.
Baran, P., & Sweezy P. (1966). Monopoly Capital. New York: NYU Press.
Ellerman, D. (2021). The Democratic Worker-Owned Firm (Routledge Revivals): A New Model for the East and West. London: Routledge.
Estrin, S. (1991). Yugoslavia: The case of self-managing market socialism. Journal of Economic Perspectives, 5(4), 187-194.
Hickel, J. (2020). Less is More: How Degrowth will Save the World. New York: Random House.
Horvat, B. (1982). The Political Economy of Socialism: A Marxist Social Theory. New York: M. E. Sharpe, Inc.
Horvat, B. (2001). Ekonomika brzog razvoja [The Economics of Rapid Development]. Sarajevo: Forum Bosna.
Kallis, G., Kostakis, V., Lange, S., Muraca, B., Paulson, S., & Schmelzer, M. (2018). Research on degrowth. Annual Review of Environment and Resources, 43(1), 291-316.
Katalenac, J. (2013). Yugoslav self-management: Capitalism under the Red Banner. Insurgent Notes: Journal of Communist Theory and Practice.
Kliman, A. (2012). The Failure of Capitalist Production: Underlying Causes of the Great Recession. London: Pluto Press.
Krugman, P. (2018, January 29). Bubble, bubble, fraud and trouble. The New York Times.
Lapavitsas, C. (2013). Profiting Without Producing: How Finance Exploits Us All. New York: Verso Books.
Latouche, S. (2009). Farewell to Growth. London: Polity.
Mazzucato, M. (2018). The Value of Everything: Making and Taking in the Global Economy. London: Allen Lane.
Milanović, B. (2019). Capitalism, Alone: The Future of the System that Rules the World. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Nove, A. (2003). The Economics of Feasible Socialism Revisited. London: Routledge.
Pérotin, V. (2013). Worker cooperatives: Good, sustainable jobs in the community. Journal of Entrepreneurial and Organizational Diversity, 2(2), 34-47.
Piketty, T. (2020). Capitalism and Ideology. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Prebisch, R. (1950). The economic development of Latin America and its principal problems. United Nations Economic Commission for Latin America (ECLA).
Roberts, M. (2016). The Long Depression: How It Happened, Why It Happened, and What Happens Next. Chicago: Haymarket Books.
Rodrik, D. (2018, December 10). China’s boldest experiment. Project Syndicate.
Rogoff, K. (2019, March 4). Modern monetary nonsense. Project Syndicate.
Shaikh, A. (2016). Capitalism: Competition, Conflict, Crises. Oxford: Oxford University Press.
Smith, J. (2016). Imperialism in the Twenty-First Century: Globalization, Super-Exploitation, and Capitalism’s Final Crisis. New York: Monthly Review Press.
Streeck, W. (2017). How will Capitalism End?: Essays on a Failing System. New York: Verso Books.
Summers, L. H. (2019, March 4). The left’s embrace of Modern Monetary Theory is a recipe for disaster. The Washington Post.
Tooze, A. (2018). Crashed: How a decade of financial crises changed the world. Penguin.
Umbach, F. (2024, April 29). The escalating chip war between China and the West. GIS.
Weber, I. M., & Wasner, E. (2023). Sellers’ inflation, profits and conflict: Why can large firms hike prices in an emergency? Review of Keynesian Economics, 11(2), 183-213.
Wolff, R. D. (2012). Democracy at Work: A Cure for Capitalism. Chicago: Haymarket Books.
Wray, L. R. (2015). Modern Money Theory. London: Palgrave Macmillan.
Economic Annals, Vol 70 No 244 (2025)