U pitanju je veoma ambiciozna knjiga. Na manje od 300 strana Paul
Mason tumači ne samo proteklih 300 godina istorije kapitalizma i
pokušaja da on bude zamenjen nečim drugim (socijalizmom), nego i
pokazuje kako će se on transformisati u budućnosti i predlaže skup
politika koje će olakšati tu transformaciju. Ali to nije površno
napisana knjiga, kao što bi neko mogao pomisliti poredeći širinu
obuhvaćenih tema i neveliki broj strana. Čitaoce ne treba da zavara ni
Masonov popularni stil. Način na koji piše je možda novinarski, ali
pitanja koja otvara, kvalitet rasprave i postavljeni ciljevi su
prvorazredni.
Masonova knjiga se može čitati na više načina. Možemo se fokusirati
na završna tri poglavlja programske prirode, u kojima on izlaže
pozitivno određene ciljeve za novu levicu. Ili možemo raspravljati o
autorovoj veri u ciklični razvoj kapitalizma, koji pokreću dugoročni
Kondratijevljevi ciklusi (prema Masonovoj računici trenutno smo u
uzlaznoj fazi petog ciklusa). Ili bismo se mogli zadržati na njegovom
kratkom, ali veoma upečatljivom prikazu istorije radničkog pokreta (7.
poglavlje), na jednom od retkih mesta gde se slaže s Lenjinom u
mišljenju da radnici u najboljem slučaju mogu dostići „sindikalnu svest“
i da nisu zainteresovani za rušenje kapitalizma. Ili bismo mogli
postaviti pitanje koliko je zaista korisno Masonovo oživljavanje Marxove
radne teorije vrednosti.
Neću uraditi ništa od toga, jer je ovo relativno kratak prikaz.
Ograničiću se na Masonove poglede na aktuelno stanje kapitalizma i
objektivne sile koje, kako on tvrdi, neizbežno vode u postkapitalizam.
Suština njegovog argumenta je u tvrdnji da, zahvaljujući delovanju
mehanizama ekonomije obima, informatička tehnološka revolucija svodi
granične troškove proizvodnje praktično na nulu, budući da količine
kapitala i rada opredmećene u takvim proizvodima teže nuli. Zamislite
elektronski nacrt predmeta koji treba napraviti pomoću 3D štampača ili
softver koji upravlja radom mašine: posle inicijalne investicije u takav
proizvod, tu praktično više nema potrebe za ljudskim radom, a budući da
kapital (softver) ima takoreći beskonačni radni vek, udeo kapitala
„opredmećen“ u svakoj jedinici proizvoda je minimalan („ideal je mašina
koja traje večno ili se može zameniti bez troška“, str. 166).
Kada granični troškovi proizvodnje padnu na nulu, sistem cena više ne
funkcioniše, pa otuda više ne može postojati ni standardni kapitalizam:
ako je profit ravan nuli, nema kapitalističke klase, nema viška
vrednosti, nema pozitivnog graničnog proizvoda kapitala, pa ni rada za
nadnicu. Približavamo se svetu obilja u kome uobičajena pravila
kapitalizma više ne važe. To je nešto slično svetu u kojem je
temperatura pala na apsolutnu nulu ili svetu u kome su vreme i energija
postali jedno. Drugim rečima, svet suštinski različit od sveta u kakvom
danas živimo, a kome se, tvrdi Mason, neizbežno približavamo.
Šta kapitalisti mogu preduzeti da ne budu izbrisani iz postojanja?
Postoje tri rešenja koja će poznavaocima marksističke literature iz
druge decenije 20. veka, kada su se vodile slične rasprave, izgledati
poznato. Prvo rešenje je uspostavljanje monopola, upravo ono što Apple,
Amazon, Google i Microsoft danas pokušavaju da urade. Ekonomija se može
monopolizovati i kartelizovati, kao što je bio slučaj poslednjih
decenija 19. i prvih decenija 20. veka.
Drugo rešenje je proširivanje zaštite intelektualne svojine. I
ponovo, gore pomenute kompanije, kao i autori popularnih pesama i
Disney, upravo to i rade, i to sve agresivnije, koristeći moć državnog
aparata. (Čitaoci verovatno znaju da zaštita vlasničkih prava podiže
troškove po jedinici proizvoda i tako sprečava da granični troškovi
proizvodnje spadnu na nulu.)
Treće rešenje je kontinuirano širenje „polja delovanja“ kapitalizma:
ako se profiti u jednoj oblasti kreću ka nuli, vreme je za prelazak u
neku drugu oblast, u „večnoj trci ka ivici haosa“ između rastuće ponude i
opadajućih cena, ili… možemo pronaći nove stvari koje ćemo
komercijalizovati i komodifikovati.
Čitaoci Rose Luxemburg će ovde prepoznati veoma sličnu ideju – da
opstanak kapitalizma zavisi od kontinuirane interakcije sa
nekapitalističkim načinima proizvodnje; kada ovi jednom budu iscrpljeni,
kapitalizam će završiti u svetu nultog profita. Ista ideja ima još
dublje korene kod Ricarda, koji je smatrao da će, ukoliko ne budu
ukinute protekcionističke mere za zaštitu domaćih proizvođača hrane
(„Corn laws“), sav kapitalistički profit pojesti zemljoposedničke rente,
što će ugušiti razvoj; ili kod Marxa, u „zakonu o tendenciji opadanja
profitnih stopa“, koja je rezultat kapitalno sve intenzivnije
proizvodnje.
Masonovi nalazi u tom pogledu nisu novi, ali novo je njihovo
situiranje u sadašnju fazu razvoja kapitalizma i okruženje informatičke
revolucije. Sva tri metoda kojima kapitalisti pokušavaju da reše problem
neizbežnog pada profitnih stopa pokazali su se kao nedovoljni.
Prihvatanje monopola kao načina održavanja kapitalizma u životu
podrazumeva ukidanje tehnološkog razvoja. Kapitalizam bi postao
„regresivan“ sistem. Malo je onih koji bi se sporili sa Masonovim stavom
da treba sprečiti monopole koje danas grade Amazon i Microsoft. Isto
važi za zaštitu vlasničkih prava intelektualne svojine koju je,
uostalom, ionako sve teže zaštititi.
Uz tendenciju opadanja profita i nemogućnost da se vlasnička prava
zaštite, jedino preostalo rešenje je komercijalizacija svakodnevnog
života (novo „polje delovanja“). Tako Mason objašnjava pokušaje
kapitalista da uđu na područje transakcija koje su nekada bile
netržišne: da stvaraju nove robe od naših domova koje izdajemo na dan,
od naših kola, našeg slobodnog vremena. Praktično svaka ljudska
interakcija će morati da se komodifikuje: majke će naplaćivati jedan
peni za guranje tuđeg deteta na ljuljašci u parku. Ali to, tvrdi Mason,
ne može dugo trajati, jer postoji prirodna granica onoga što su ljudi
spremni da prihvate u procesu komodifikacije svakodnevnih aktivnosti:
„ljude koji se besplatno ljube na ulici morali bismo da tretiramo onako
kako su tretirali lovokradice u 19. veku“ (str. 175).
Mislim da su Masonovi argumenti do ove tačke veoma uverljivi, ali tu
sam u iskušenju da se raziđem sa njim. Njegovo objašnjenje zašto živimo u
doba nezapamćene komodifikacije privatnog života je na mestu. Ali on
nije u pravu kada optimistički veruje da postoje granice komodifikacije,
kao i kada naglašava sve veći značaj netržišnih transakcija (besplatan
softver, besplatno pisanje blogova sličnih ovome itd).
Pođimo od druge tačke. Mason preteruje u značaju koji pripisuje novim
tehnologijama i novim robama koje se razvijaju zajedničkim radom i
besplatno se distribuiraju. Da, mnogo toga se može dobiti besplatno, ali
čak i kada je to naizgled rezultat volonterskog rada, u pozadini se
krije još nešto: možete besplatno pisati kompjuterski kod ili tekstove,
ali to činite da biste uticali na druge, da biste bili primećeni i
konačno plaćeni. Mason je knjigu verovatno pisao besplatno; ali njen
uspeh će osigurati da on bude plaćen za sledeću stvar koju uradi ili
napiše. Zato je pogrešno fokusiranje na prvo uz zanemarivanje drugog.
Gde on greši u tumačenju komodifikacije? Ona nam nije samo spolja
nametnuta od strane kompanija u potrazi za profitom. Mi dobrovoljno
sarađujemo u tom procesu, jer su kroz dugotrajnu socijalizaciju u
kapitalizmu i zahvaljujući njegovom globalnom dosegu, i otuda mimikriji
onih koji nisu bili na taj način socijalizovani – ljudi postali
kapitalističke računske mašine. Svako je danas mali centar
kapitalističkog rezonovanja kojim se našem vremenu, našim emocijama i
porodičnim odnosima određuju implicitne cene.
Krunski uspeh kapitalizma je u tome što je transformisao ili izgradio
ljudsku prirodu na takav način da smo svi postali kalkulatori
„zadovoljstva i bola“, „dobitka i gubitka“, čak toliko da i ako bi
kapitalistička fabrička proizvodnja danas nestala, mi bismo nastavili da
jedni drugima prodajemo usluge za novac: postali bismo male kompanije.
Zamislite ekonomiju (naizgled sličnu veoma primitivnim ekonomijama) u
kojoj se sva proizvodnja obavlja kod kuće. To bi trebalo da bude savršen
model netržišne ekonomije. Ali ako bismo takvu ekonomiju dobili danas,
ona bi u celosti bila kapitalistička, jer bismo robe i usluge prodavali
jedni drugima: komšinica vam ne bi besplatno pričuvala decu; niko vam ne
bi besplatno poklanjao spremljenu hranu; supružnici bi plaćali za seks i
tako dalje. To je svet kakvom se približavamo. Zato je verovatnije da
polje kapitalističkog delovanja neće imati granica, jer će uključivati
sve i svakoga. „U doba kognitivnog kapitalizma fabrika je čitavo
društvo“ (str. 139).
Kapitalizam će trajati veoma dugo zato što je uspešan u
transformisanju ljudskih bića u računske mašine obdarene potrebama
kojima nema granica. Ono što je David Landes video kao jedan od glavnih
doprinosa kapitalizma: bolje korišćenje vremena i mogućnost da sve bude
izraženo kroz apstraktnu kupovnu moć – sada ulazi na teren privatnog
života. Kapitalistički model proizvodnje u fabrikama nam neće biti
neophodan ako se svi pretvorimo u centre kapitalističke aktivnosti.
Global inequality, 29.12.2017.
Preveo Đorđe Tomić