Priroda nije sama po sebi voditeljica, jer ona nije tu zbog volje
čoveka. Ali ako hoćemo da je koristimo kao voditeljicu, onda smemo sa našim
starima zajedno da kažemo: „Naturam si sequemur ducem, nunquam aberrabimus“
(ako sledimo prirodu kao voditeljicu, nećemo nikada zalutati). Fenomen magnetne
igle ne vodi brod. Moramo najpre hteti da kompas proglasimo za vodiča i moramo
na njemu još da izvršimo određenu korekciju, jer on ne pokazuje ni tačno ka
severu. Tako je i sa vodećom funkcijom nesvesnog. Nesvesno se može koristiti
kao izvor simbola sa potrebnom svesnom korekcijom, ali koju mi treba da
prenesemo na svaku prirodnu pojavu da bismo je stavili u službu naših potreba.
Smatraće se da ovakvo shvatanje nije dovoljno naučno jer se
nigde ne vidi povratna veza sa uzročnim osnovicama, tako da bi se sigurno moglo
reći, to nije ništa do ovo ili ono. I u ovom slučaju se lagodno može primeniti
objašnjenje koje u osnovi ima seksualnost. Pitanje je međutim: šta pacijent ima
od toga? Sta ima žena na pragu starosti od toga ako se na njen problem odgovori
na takav način. Ili treba li da duševni tretman bude rezervisan za ljude ispod
četrdeset godina?
Naravno da se može postaviti i protivpitanje: šta ima pacijent
od odgovora, koji uzima religiozni problem kao prvi? Šta je uopšte religiozni
problem? Kakve veze ima, konačno, naučna metoda sa religijom?
Za odgovor na ova pitanja, kompetentna instanca je ipak pacijent.
Ima li on nešto od ove ili one vrste odgovora? Šta se njega, konačno, tiče
nauka! Ako je on čovek sa religioznim obrazovanjem, onda mu je njegov odnos
prema Bogu svakako mnogo važniji od naučno zadovoljavajućeg objašnjfnja, isto
onako, kao što je telesno bolesnom potpuno svejedno na koji će način ozdraviti,
samo ako taj put vodi do ozdravljenja. Naš slučaj, uopšte svaki slučaj, tretira
se, međutim, samo onda ispravno ako se tretira individualno. U to spada da se
unesemo u problem pacijenta, a ne da se preko njegove glave, na osnovu
,,naučnih“ principa, daje neko možda biološki ispravno objašnjenje.
Prema mom shvatanju, naučna psihologija treba jednostavno da
se prilagodi životnim činjenicama duše, koju treba kao takvu posmatrati i time
najpre stvoriti dublja iskustva, koja joj apsolutno nedostaju. Ako otuda ova
ili ona individualna duša ima seksualni konflikt, ova ili neka druga pak religiozni
problem, onda prava nauka treba da prepozna razliku koja bode oči i prema tome
mora da se bavi kako religioznim, tako i seksualnim problemom, svejedno, da li
biološko veruju ostavlja mesto bogovima ili ne. Istraživač, koji zaista nema
predrasuda, ne mora nikakvim subjektivnim ispovedanjem vere da ometa i
prisiljava material koji pred njim leži, a izuzetak u tom pogledu ne pravi ni bolesni
materijal. Nedozvoljena je naivnost za naše vreme, da se na primer konflikt
nervoznog bolesnika označava isključivo kao seksualni ili isključivo kao
problem moći. Ovakav postupak je isto toliko proizvoljan, kao i tvrdnja, da ne
postoji nesvesno i da ne postoji konflikt koji podstiče bolest. Kao što vidimo
da su ideje delujuće snage na opštem planu, takve su i u pojedinačnim dušama, u
svesnom kao i u nesvesnom. Niko ne sumnja u seksualnost kao u psihološki
aktivan činilac, a isto tako ne treba sumnjati ni u ideje kao u psihološki
delujuće činioce. Između sveta ideja i sveta nagona deluje u svakom slučaju
tako napeta suprotstavjjenost, da je po pravilu samo jedan pol svestan. Drugi
pol onda vlada u nesvesnom. Dakle, ako neko u svesti stoji sasvim pod
predstavom i sugestijom nagona, onda se nesvesno stavlja izrazito na stranu
ideje. Pošto sada nesvesni utieaj indirektno ipak doseže do svesti i tajno na
nju utiče, to u svesti nastaje kompromisna tvorevina: naime, od nagona potajno
postaje fiksna ideja, što znači da nagon postepeno gubi svoju stvamost na taj
način što ga nesvesno naduvava u jednu isto tako jednostranu i opštu ideju.
Obmuti slučaj se retko događa, naime da neko svesno stane na
stanovište ideje i da postepeno mora da doživi, da nesvesni nagon njegovu ideju
unutra tajno ponizi do sredstva koje služi nesvesnim željama.
39 Pošto današnje vreme i njegove štampane novine
predstavljaju opštu psihijatrijsku kliniku, to svaki pažljivi posmatrač ima
dovoljno prilika da upozna takva stanovišta u praktičnoj nastavi. Pritom se,
međutim, mora poštovati sledeće pravilo: nesvesno jednog čoveka projektuje se
na drugog, što znači, ono što kod sebe samog previdi, prebacuje dmgome. Ovaj
princip ima toliku opštu rasprostranjenost, da činimo dobro, ako svaki put kada
hoćemo da nekoga grdimo, prethodno sednemo i brižljivo odmerimo, šta suština
onoga, što hoćemo dmgome da natovarimo na glavu, znači za našu sopstvenu
ličnost.
Ovom naizgled sporednom primedbom nailazimo na jedno od
najčudnovatijih svojstava nesvesnog: naime, na činjenicu da nam ono sa svim
svojim delovima takoreći stoji u svako doba dostižno pred očima.
Ovo protivrečno svojstvo počiva na činjenici, da se sve
nesvesno, ukoliko je uopšte nekako oživljeno malim dodacima energije, premešta
na određene, manje ili više odgovarajuće objekte. čitalac će pitati, odakle se
tako nešto uopšte zna? Do spoznavanja činjenice o premešianju došlo se
postepeno preko iskustva, to jest da u psihološkom prilagođavanju dolazi do
smetnji i grešaka, čiji je uzrok naizgled bio u objektima. Pažljivije
ispitivanje je, međutim, pokazalo da se radilo o nesvesnom sadržaju subjekta,
koji se, pošto ga subjekt nije video, prividno pomerio na objekt i tamo nekakvu
sličnu mrlju tako uvećao, da se pojavila kao dovoljan razlog za smetnju.
Postojanje ove projekcije (premeštanja) uočeno je najpre na
smetnjama u psihološkom prilagođavanju, kasnije i na njihovim poboljšanjima, to
jest na prividno pozitivnim svojstvima objekta. U ovom slučaju to su previđene,
poštovanja vredne osobine sopstvene ličnosti, koje se pojavljuju na objektu i
čine ga posebno poželjnim.
Projekcioni karakter nesvesnog prepoznat je, međutim, U celosti,
kroz analizu onih tamnih i neobjašnjivih osećajnih pobuda, koje nekim mestima,
nekim prirodnim pojavama, nekim umetničkim delima, nekim mislima i nekim
ljudima damju neshvatljivu čar. Ta Čarobnost se zasniva isto tako na
projekciji, i to na projekciji kolektivno nesvesnog. Ako su to mrtvi predmeti,
koji imaju ,,magični“ karakter, onda neretko, već samo zajedničko ređanje dozvoljava
da se prepozna njihov značaj kao projekcije mitološke povezanosti u kolektivnom
nesvesnom. To su najčeće određeni motivi, koji su nam poznati iz literature o
mitovima i bajkama. Pominjem, na primer, motiv tajanstvene kuće, u kojoj stanuje
veštica ili čarobnjak, gde se događa nečuveno zlodelo ili se dogodilo, gde ima
duhova, gde leži skriveno blago, itd. Projekcija te prastare slike se
prepoznaje po tome što se jednog dana negde naiđe na tu tajanstvenu kuću, što
znači da se od stvame kuće prima utisak magičnostiž. Najčešće je onda i čitava
njena okolina simbolična i otuda projekcija medusobno povezane nesvesne fantazije.
U najlepšem obličju ovu pojavu nalazimo opet kod primitivnog
čoveka. Zemlja koju nastanjuje istovremeno je topografija njegovog nesvesnog. U
onom posebno stasitom drvetu stanuje bog gromova, u onom izvom je „stara žena“
, u onoj šumi je po predanju nastanjen kralj, po onom plićaku žene ne smeju
jahati zbog prisustva nekog posebnog duha, kod one stene se ne sme paliti vatra
zbog toga što u njoj stanuje demon, u onoj gomili kamenja stanuju duhovi
predaka i žene moraju brzo da izgovore jednu sročenu zakletvu da ne bi
zatmdnele, jer bi duh predaka mogao da uđe u njihovo telo. Na takva mesta je
postavljeno mnoštvo simbola i crteža i oko označenog mesta vlada smerna plašljivost.
Tako primitivan čovek živi istovremeno na svojoj zemlji i u zemlji svog
nesvesnog. Svuda mu njegovo nesvesno ide živo i stvarno u susret. Koliko je
drugačiji primitivni odnos prema zemlji od našeg! Nama nepoznata osećanja prate
primitivnog u korak Šta mu govori kreštanje ptice! Šta njemu znači staro drvo!
Za nas je čitav taj svet osećanja zatvoren i zamenjen bledim estetskim
dopadanjem. Uprkos tome, primitivni svet osećanja za nas nije sasvim
izgubljenen; on živi dalje u nesvesnom.
Ukoliko se više udaljavamo od njega kroz prosvećivanje, kroz
logično razmišljanje, utoliko nas ono pomera dalje, ali utoliko biva jače kroz
sve ono što do njega dole propada, isključeno našim jednostranim, samo razumom
odmerenim usmerenjem. Ovaj nam je izgubljeni deo prirode, međutim, sveti, vraća
se ponovo u izopačenom, iskrivljenom obliku, na primer kao epidemija tanga, kao
futurizam, dadaizam i kakve već druge ludosti i neukus ne pokazujemo.
U ovom ratu nam se u gigantskoj razmeri vratilo i ono
nepoverenje primitivnog čoveka u odnosu na susedno pleme, za koje verujemo da
smo ga odavno savladali kroz organizacije koje obuhvataju čitav svet. Ali nije
spaljeno samo susedno selo, nije ,,skinuto“ samo nekoliko glava, već se pustoše
zemlje i ubijaju milioni ljudi. U neprijateljskoj naciji se ne ostavlja ni
jedan konac čitavim, a sopstvene greške izgledaju na drugome fantastično uvećane.
Gde su danas mudre glave? Ako uopšte postoje, niko ih u svakom slučaju ne
sluša; vlada mnogo više opšta amok trka, zla kob jednog univerzalnog sudbinskog
pritiska, protiv koga se pojedinac više ne može braniti. A ipak, ova opšta
pojava leži i na pojedincu, jer nacija se sastoji od sve samih pojedinaca.
Stoga mora i pojedinac da razmišlja o sredstvima i putevima, sa kojima može da
presretne zlo. Prema našem racionalističkom shvatanju smatramo da možemo da
postignemo nešto sa organizacijama, sa zakonima i ostalim dobronamernim
formama.
U stvarnosti, međutim, samo promena razmišljanja pojedinca može
da dovede do obnove duha nacije.
Postoje dobronamerni teolozi i prijatelji ljudi, koji hoće
da slome princip moći – kod drugoga. Princip moći se slama najpre kod sebe
samog. Tada stvar izgleda verovatna. Sluša se glas prirode koji nam govori iz
nesvesnog. Onda svako ima toliko mnogo da se pozabavi sobom, da odustaje od
toga da hoće da organizuje svet.
Laiku je možda strana činjenica, što kod rasprave o jednom psihološkom
pojmu uključujem i tako opšte probleme. Ali to nije nikakvo odstupanje od teme,
kako bi možda moglo da izgleda, već tu takođe spada i zajednički problem, jer
ni pitanje odnosa svesti i nesvesnog nije neko specijalno pitanje, već nešto
što je najintimnije povezano sa našom istorijom i sadašnjošću, uopšte sa našim
pogledom na svet. Mnogo toga nam je samo zato nesvesno što mu naš pogled na
svet ne ustupa nikakav prostor, jer ga naše vaspitanje i obrazovanje nikada ne
podstiče, pa ako je možda kao povremena fantazija i došlo do svesti, ona ga je
odmah potisnula. Granica između svesnog i nesvesnog je u velikoj meri određena
našim pogledom na svet. Zbog toga moramo da govorimo o opštim problemima ako
hoćemo da rafpravljamo o pojmu nesvesnog. Ako hoćemo da shvatimo biće nesvesnog
moramo se pozabaviti ne samo problemom sadašnjosti, već istorijom ljudskog duha
u celosti.
Bavljenje nesvesnim ne znači za nas takođe samo teorijsko, već
isto tako i praktično interesovanje. Jer na isti način, kako je naš dosadašnji
pogled na svet bio odlučujući faktor za oblikovanje i sadržaj nesvesnog, tako
nam je sada praktično neophodan zadatak preoblikovanje pogleda na svet u
saglasnost sa delujućim sadržajima nesvesnog. Nemoguće je, naime, da se
neurorotične smetnje, koje se zasnivaju na karakternim teškoćama, trajno leče individualnim
odobravanjem izuzetaka, jer čovek ne može da živi samo kao izdvojena individua
s one strane ljudskog društva.
Princip, na kome on gradi svoj život, mora biti istovremeno
opšte moguć, inače se lišava one prirodne moralnosti bez koje čovek kao biće
grupe teško može da postoji. Jedan takav princip, međutim – ako se ne prepusti
mraku nesvesnog instikta- postaje formulisani pogled na svet, a koji je
potreban svim onim ljudima koji su navikli da polažu računa o svom mišljenju i
delanju. Ova okolnost bi mogla da bude objašnjenje zašto sam u ovoj kratkoj raspravi
dodirnuo pitanja za koja bi svakome bilo potrebno više od jedne glave i više od
jednog života da ih obradi u sebi samom.
Prvi put objavljeno u: Schweizerlanđ. Monatshefte fiir
Schweizer Art und Arbeit IV/9 i 11/12, Cirih 1918, str. 464-472 i 584-558.
Karl Gustav Jung