Jung: O nesvjesnom

Psihologija

Priroda nije sama po sebi voditeljica, jer ona nije tu zbog volje čoveka. Ali ako hoćemo da je koristimo kao voditeljicu, onda smemo sa našim starima zajedno da kažemo: „Naturam si sequemur ducem, nunquam aberrabimus“ (ako sledimo prirodu kao voditeljicu, nećemo nikada zalutati). Fenomen magnetne igle ne vodi brod. Moramo najpre hteti da kompas proglasimo za vodiča i moramo na njemu još da izvršimo određenu korekciju, jer on ne pokazuje ni tačno ka severu. Tako je i sa vodećom funkcijom nesvesnog. Nesvesno se može koristiti kao izvor simbola sa potrebnom svesnom korekcijom, ali koju mi treba da prenesemo na svaku prirodnu pojavu da bismo je stavili u službu naših potreba.

Smatraće se da ovakvo shvatanje nije dovoljno naučno jer se nigde ne vidi povratna veza sa uzročnim osnovicama, tako da bi se sigurno moglo reći, to nije ništa do ovo ili ono. I u ovom slučaju se lagodno može primeniti objašnjenje koje u osnovi ima seksualnost. Pitanje je međutim: šta pacijent ima od toga? Sta ima žena na pragu starosti od toga ako se na njen problem odgovori na takav način. Ili treba li da duševni tretman bude rezervisan za ljude ispod četrdeset godina?

Naravno da se može postaviti i protivpitanje: šta ima pacijent od odgovora, koji uzima religiozni problem kao prvi? Šta je uopšte religiozni problem? Kakve veze ima, konačno, naučna metoda sa religijom?

Za odgovor na ova pitanja, kompetentna instanca je ipak pacijent. Ima li on nešto od ove ili one vrste odgovora? Šta se njega, konačno, tiče nauka! Ako je on čovek sa religioznim obrazovanjem, onda mu je njegov odnos prema Bogu svakako mnogo važniji od naučno zadovoljavajućeg objašnjfnja, isto onako, kao što je telesno bolesnom potpuno svejedno na koji će način ozdraviti, samo ako taj put vodi do ozdravljenja. Naš slučaj, uopšte svaki slučaj, tretira se, međutim, samo onda ispravno ako se tretira individualno. U to spada da se unesemo u problem pacijenta, a ne da se preko njegove glave, na osnovu ,,naučnih“ principa, daje neko možda biološki ispravno objašnjenje.

Prema mom shvatanju, naučna psihologija treba jednostavno da se prilagodi životnim činjenicama duše, koju treba kao takvu posmatrati i time najpre stvoriti dublja iskustva, koja joj apsolutno nedostaju. Ako otuda ova ili ona individualna duša ima seksualni konflikt, ova ili neka druga pak religiozni problem, onda prava nauka treba da prepozna razliku koja bode oči i prema tome mora da se bavi kako religioznim, tako i seksualnim problemom, svejedno, da li biološko veruju ostavlja mesto bogovima ili ne. Istraživač, koji zaista nema predrasuda, ne mora nikakvim subjektivnim ispovedanjem vere da ometa i prisiljava material koji pred njim leži, a izuzetak u tom pogledu ne pravi ni bolesni materijal. Nedozvoljena je naivnost za naše vreme, da se na primer konflikt nervoznog bolesnika označava isključivo kao seksualni ili isključivo kao problem moći. Ovakav postupak je isto toliko proizvoljan, kao i tvrdnja, da ne postoji nesvesno i da ne postoji konflikt koji podstiče bolest. Kao što vidimo da su ideje delujuće snage na opštem planu, takve su i u pojedinačnim dušama, u svesnom kao i u nesvesnom. Niko ne sumnja u seksualnost kao u psihološki aktivan činilac, a isto tako ne treba sumnjati ni u ideje kao u psihološki delujuće činioce. Između sveta ideja i sveta nagona deluje u svakom slučaju tako napeta suprotstavjjenost, da je po pravilu samo jedan pol svestan. Drugi pol onda vlada u nesvesnom. Dakle, ako neko u svesti stoji sasvim pod predstavom i sugestijom nagona, onda se nesvesno stavlja izrazito na stranu ideje. Pošto sada nesvesni utieaj indirektno ipak doseže do svesti i tajno na nju utiče, to u svesti nastaje kompromisna tvorevina: naime, od nagona potajno postaje fiksna ideja, što znači da nagon postepeno gubi svoju stvamost na taj način što ga nesvesno naduvava u jednu isto tako jednostranu i opštu ideju.

Obmuti slučaj se retko događa, naime da neko svesno stane na stanovište ideje i da postepeno mora da doživi, da nesvesni nagon njegovu ideju unutra tajno ponizi do sredstva koje služi nesvesnim željama.

39 Pošto današnje vreme i njegove štampane novine predstavljaju opštu psihijatrijsku kliniku, to svaki pažljivi posmatrač ima dovoljno prilika da upozna takva stanovišta u praktičnoj nastavi. Pritom se, međutim, mora poštovati sledeće pravilo: nesvesno jednog čoveka projektuje se na drugog, što znači, ono što kod sebe samog previdi, prebacuje dmgome. Ovaj princip ima toliku opštu rasprostranjenost, da činimo dobro, ako svaki put kada hoćemo da nekoga grdimo, prethodno sednemo i brižljivo odmerimo, šta suština onoga, što hoćemo dmgome da natovarimo na glavu, znači za našu sopstvenu ličnost.

Ovom naizgled sporednom primedbom nailazimo na jedno od najčudnovatijih svojstava nesvesnog: naime, na činjenicu da nam ono sa svim svojim delovima takoreći stoji u svako doba dostižno pred očima.

Ovo protivrečno svojstvo počiva na činjenici, da se sve nesvesno, ukoliko je uopšte nekako oživljeno malim dodacima energije, premešta na određene, manje ili više odgovarajuće objekte. čitalac će pitati, odakle se tako nešto uopšte zna? Do spoznavanja činjenice o premešianju došlo se postepeno preko iskustva, to jest da u psihološkom prilagođavanju dolazi do smetnji i grešaka, čiji je uzrok naizgled bio u objektima. Pažljivije ispitivanje je, međutim, pokazalo da se radilo o nesvesnom sadržaju subjekta, koji se, pošto ga subjekt nije video, prividno pomerio na objekt i tamo nekakvu sličnu mrlju tako uvećao, da se pojavila kao dovoljan razlog za smetnju.

Postojanje ove projekcije (premeštanja) uočeno je najpre na smetnjama u psihološkom prilagođavanju, kasnije i na njihovim poboljšanjima, to jest na prividno pozitivnim svojstvima objekta. U ovom slučaju to su previđene, poštovanja vredne osobine sopstvene ličnosti, koje se pojavljuju na objektu i čine ga posebno poželjnim.

Projekcioni karakter nesvesnog prepoznat je, međutim, U celosti, kroz analizu onih tamnih i neobjašnjivih osećajnih pobuda, koje nekim mestima, nekim prirodnim pojavama, nekim umetničkim delima, nekim mislima i nekim ljudima damju neshvatljivu čar. Ta Čarobnost se zasniva isto tako na projekciji, i to na projekciji kolektivno nesvesnog. Ako su to mrtvi predmeti, koji imaju ,,magični“ karakter, onda neretko, već samo zajedničko ređanje dozvoljava da se prepozna njihov značaj kao projekcije mitološke povezanosti u kolektivnom nesvesnom. To su najčeće određeni motivi, koji su nam poznati iz literature o mitovima i bajkama. Pominjem, na primer, motiv tajanstvene kuće, u kojoj stanuje veštica ili čarobnjak, gde se događa nečuveno zlodelo ili se dogodilo, gde ima duhova, gde leži skriveno blago, itd. Projekcija te prastare slike se prepoznaje po tome što se jednog dana negde naiđe na tu tajanstvenu kuću, što znači da se od stvame kuće prima utisak magičnostiž. Najčešće je onda i čitava njena okolina simbolična i otuda projekcija medusobno povezane nesvesne fantazije.

U najlepšem obličju ovu pojavu nalazimo opet kod primitivnog čoveka. Zemlja koju nastanjuje istovremeno je topografija njegovog nesvesnog. U onom posebno stasitom drvetu stanuje bog gromova, u onom izvom je „stara žena“ , u onoj šumi je po predanju nastanjen kralj, po onom plićaku žene ne smeju jahati zbog prisustva nekog posebnog duha, kod one stene se ne sme paliti vatra zbog toga što u njoj stanuje demon, u onoj gomili kamenja stanuju duhovi predaka i žene moraju brzo da izgovore jednu sročenu zakletvu da ne bi zatmdnele, jer bi duh predaka mogao da uđe u njihovo telo. Na takva mesta je postavljeno mnoštvo simbola i crteža i oko označenog mesta vlada smerna plašljivost. Tako primitivan čovek živi istovremeno na svojoj zemlji i u zemlji svog nesvesnog. Svuda mu njegovo nesvesno ide živo i stvarno u susret. Koliko je drugačiji primitivni odnos prema zemlji od našeg! Nama nepoznata osećanja prate primitivnog u korak Šta mu govori kreštanje ptice! Šta njemu znači staro drvo! Za nas je čitav taj svet osećanja zatvoren i zamenjen bledim estetskim dopadanjem. Uprkos tome, primitivni svet osećanja za nas nije sasvim izgubljenen; on živi dalje u nesvesnom.

Ukoliko se više udaljavamo od njega kroz prosvećivanje, kroz logično razmišljanje, utoliko nas ono pomera dalje, ali utoliko biva jače kroz sve ono što do njega dole propada, isključeno našim jednostranim, samo razumom odmerenim usmerenjem. Ovaj nam je izgubljeni deo prirode, međutim, sveti, vraća se ponovo u izopačenom, iskrivljenom obliku, na primer kao epidemija tanga, kao futurizam, dadaizam i kakve već druge ludosti i neukus ne pokazujemo.

U ovom ratu nam se u gigantskoj razmeri vratilo i ono nepoverenje primitivnog čoveka u odnosu na susedno pleme, za koje verujemo da smo ga odavno savladali kroz organizacije koje obuhvataju čitav svet. Ali nije spaljeno samo susedno selo, nije ,,skinuto“ samo nekoliko glava, već se pustoše zemlje i ubijaju milioni ljudi. U neprijateljskoj naciji se ne ostavlja ni jedan konac čitavim, a sopstvene greške izgledaju na drugome fantastično uvećane. Gde su danas mudre glave? Ako uopšte postoje, niko ih u svakom slučaju ne sluša; vlada mnogo više opšta amok trka, zla kob jednog univerzalnog sudbinskog pritiska, protiv koga se pojedinac više ne može braniti. A ipak, ova opšta pojava leži i na pojedincu, jer nacija se sastoji od sve samih pojedinaca. Stoga mora i pojedinac da razmišlja o sredstvima i putevima, sa kojima može da presretne zlo. Prema našem racionalističkom shvatanju smatramo da možemo da postignemo nešto sa organizacijama, sa zakonima i ostalim dobronamernim formama.

U stvarnosti, međutim, samo promena razmišljanja pojedinca može da dovede do obnove duha nacije.

Postoje dobronamerni teolozi i prijatelji ljudi, koji hoće da slome princip moći – kod drugoga. Princip moći se slama najpre kod sebe samog. Tada stvar izgleda verovatna. Sluša se glas prirode koji nam govori iz nesvesnog. Onda svako ima toliko mnogo da se pozabavi sobom, da odustaje od toga da hoće da organizuje svet.

Laiku je možda strana činjenica, što kod rasprave o jednom psihološkom pojmu uključujem i tako opšte probleme. Ali to nije nikakvo odstupanje od teme, kako bi možda moglo da izgleda, već tu takođe spada i zajednički problem, jer ni pitanje odnosa svesti i nesvesnog nije neko specijalno pitanje, već nešto što je najintimnije povezano sa našom istorijom i sadašnjošću, uopšte sa našim pogledom na svet. Mnogo toga nam je samo zato nesvesno što mu naš pogled na svet ne ustupa nikakav prostor, jer ga naše vaspitanje i obrazovanje nikada ne podstiče, pa ako je možda kao povremena fantazija i došlo do svesti, ona ga je odmah potisnula. Granica između svesnog i nesvesnog je u velikoj meri određena našim pogledom na svet. Zbog toga moramo da govorimo o opštim problemima ako hoćemo da rafpravljamo o pojmu nesvesnog. Ako hoćemo da shvatimo biće nesvesnog moramo se pozabaviti ne samo problemom sadašnjosti, već istorijom ljudskog duha u celosti.

Bavljenje nesvesnim ne znači za nas takođe samo teorijsko, već isto tako i praktično interesovanje. Jer na isti način, kako je naš dosadašnji pogled na svet bio odlučujući faktor za oblikovanje i sadržaj nesvesnog, tako nam je sada praktično neophodan zadatak preoblikovanje pogleda na svet u saglasnost sa delujućim sadržajima nesvesnog. Nemoguće je, naime, da se neurorotične smetnje, koje se zasnivaju na karakternim teškoćama, trajno leče individualnim odobravanjem izuzetaka, jer čovek ne može da živi samo kao izdvojena individua s one strane ljudskog društva.

Princip, na kome on gradi svoj život, mora biti istovremeno opšte moguć, inače se lišava one prirodne moralnosti bez koje čovek kao biće grupe teško može da postoji. Jedan takav princip, međutim – ako se ne prepusti mraku nesvesnog instikta- postaje formulisani pogled na svet, a koji je potreban svim onim ljudima koji su navikli da polažu računa o svom mišljenju i delanju. Ova okolnost bi mogla da bude objašnjenje zašto sam u ovoj kratkoj raspravi dodirnuo pitanja za koja bi svakome bilo potrebno više od jedne glave i više od jednog života da ih obradi u sebi samom.

Prvi put objavljeno u: Schweizerlanđ. Monatshefte fiir Schweizer Art und Arbeit IV/9 i 11/12, Cirih 1918, str. 464-472 i 584-558.

Karl Gustav Jung