„Nalazimo se u Kafkalendu“, primećuje Džudit Batler, međunarodno priznata filozofkinja, decenijama jedna od najistaknutijih članica akademske zajednice Univerziteta Kalifornije u Berkliju. Ovog meseca, Batler je saznala da se njeno ime nalazi na spisku 160 profesora, studenata i zaposlenih na univerzitetu, koji je dostavljen Trampovoj administraciji u okviru federalne istrage pokrenute zbog „navoda o antisemitskim incidentima“. U obaveštenju univerziteta nema konkretnih detalja o tim navodima. Batler, jedna od mnogih jevrejskih naučnica i naučnika koji oštro kritikuju napad izraelskih vlasti na Gazu, napisala je upečatljiv odgovor univerzitetu. Objavljujemo ga u celosti, uz njen kratak opis komunikacije sa pravnim savetnikom Univerziteta Kalifornije u Berkliju.
U četvrtak, 4. septembra, 160 članova zajednice Univerziteta Kalifornije u Berkliju primilo je pismo od glavnog pravnog savetnika univerziteta, Dejvida Robinsona, u kojem nas obaveštava da je, u sklopu istrage o antisemitizmu na univerzitetskim kampusima, Kancelariji za građanska prava Ministarstva prosvete dostavljena dokumentacija sa našim imenima. Kad sam primila obaveštenje, nisam znala koliko nas je obuhvaćeno tom dokumentacijom, jer je Univerzitet u Berkliju uveravao univerzitetsku zajednicu da će se angažovati samo na minimalnom nivou poštovanja zakona. U to vreme sam radila na tekstu o Kafki i pravu, pa sam glavnom pravnom savetniku napisala kako su se moj rad i njegov dopis neobično poklopili. U nastavku je neznatno uređena verzija mejla koji sam poslala njemu i pravnim službama Univerziteta u Berkliju 7. septembra.
***
Dragi Dejvide Robinsone,
Nisam sigurna da li smo se upoznali, ali dozvolite da vam se predstavim kao penzionisana profesorka, trenutno angažovana u aktivnostima na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju koje se finansiraju iz grantova, i postavljena za istaknutu profesorku na postdiplomskim studijama. Na svojim seminarima iz komparativne književnosti tokom mnogih godina držala sam predavanja o Kafki i pravu. Vrlo često su ta predavanja bila posvećena suspenziji zakonitog postupka i normalizaciji neograničenog pritvora opisanim u delima fikcije kao ogledalo pravne prakse u stvarnosti. Kao što možda znate, Kafka nije bio samo veliki pisac na nemačkom jeziku, već i član češke jevrejske zajednice, angažovan u debati o tradicijama jevrejskog prava. Školovan za pravnika, veći deo svog odraslog života proveo je odlučujući po prijavama za fizičke povrede koje su radnici pretrpeli na poslu. Starao se o poštovanju procedura i pravičnosti saslušanja. Uveče, a posebno nedeljom, posvećivao bi se pisanju. Naročito je u svojim parabolama ispitivao da li još uvek možemo očekivati pravdu od zakona ili se pravni postupak tako dramatično udaljio od puta pravde da nam sad samo preostaje da prepričavamo kako su pravne procedure porazile nade u pravdu. To je tema mog trenutnog naučnog rada i nadam se da ću do kraja 2025. završiti rukopis.
Nešto od onoga o čemu pišem, međutim, najpotresnije je izraženo u njegovom slavnom romanu „Proces“.1 Roman počinje kada jednog jutra u sobu kancelarijskog službenika po imenu Jozef K. uđu dva gospodina u ime zakona, mada se čini da dolaze sa njegovog radnog mesta. Status im je dvosmislen. U svakom slučaju, obaveštavaju ga da je protiv njega podneta optužba, pa ih on, razumljivo, pita u čemu se ta optužba sastoji? Odgovaraju da ne mogu da mu kažu, ali izgleda da u stvari ne znaju. Oni su zloslutni izaslanici koji ne znaju ili neće da kažu šta je zapravo optužba protiv K. Kada ih pita kako može da sazna suštinu optužbe, šalju ga raznim putevima kroz grad koji podseća na njegov Prag, do zgrade čija su vrata neprohodna. Uzalud pokušava da pronađe nekoga ko može da mu kaže za šta je optužen, ali ne može nikoga da nađe. Trebalo bi da se pripremi za suđenje, ali kako to može da uradi kad ne zna za šta je optužen? Nakon mnogih stranica iščekivanja i zapitkivanja bez rezultata, postaje jasno da je samo suđenje upravo taj proces čekanja da sazna kakva je to optužba protiv njega. K. čeka da počne pravedan postupak, ali se to nikada neće desiti.
Jedan od problema Jozefa K. je u tome što on i dalje veruje da su na snazi zakoniti postupak i ustanovljene procedure koje regulišu žalbe, pritužbe i optužbe, da će pravo da zna i pravo da odgovori na optužbu biti deo tog postupka i da će njegova odbrana biti uzeta u obzir pre nego što se donese bilo kakva odluka. K. pokušava da pronađe pravnog savetnika, ali su advokati koje sreće podjednako zbunjeni proizvoljnim i zloslutnim karakterom procesa.
Kao neko ko poznaje američku pravnu tradiciju, prepoznaćete da K. beznadežno očekuje da će mu biti pružena zaštita ekvivalentna onoj koju pružaju 6. i 14. amandman na Ustav, naime pravo na advokata, pravo na nepristrasnu porotu i pravo da znate ko su vaši tužioci kao i prirodu optužbi i dokaza protiv osobe optužene za nedela. Ove zaštite su vam nesumnjivo poznate i zato što čine proklamovanu politiku univerzitetske Kancelarije za sprečavanje uznemiravanja i diskriminacije. Ta politika je sledeća:
„Za žalbe na bilo koji oblik diskriminacije i uznemiravanja, Kancelarija primenjuje proces rešavanja koji je utvrđen sistemskom politikom Univerziteta Kalifornije i odgovara proceduri implementacije na kampusu. Ovi procesi su razvijeni tako da se svaki slučaj razmatra i rešava na dosledan način. Naš cilj je da sarađujemo sa onima koji podnose optužbe za nedolično ponašanje, onima koji odgovaraju na te optužbe i svima ostalima koji poseduju informacije u procesu prikupljanja činjenica, na način koji je transparentan i poštuje sve uključene što je više moguće. Uloga Kancelarije fokusirana je na sprovođenje pravednog i objektivnog procesa rešavanja, a ne na podržavanje jedne strane u odnosu na drugu.“
Zaista, ova politika ima za cilj da obezbedi da se sa ljudima u K.-ovom položaju stupi u kontakt, da budu obavešteni o pritužbi i pozvani na sastanak, kao i da budu upoznati s resursima koji su im na raspolaganju, uključujući „rešavanje pritužbi“ koje ne podrazumeva učešće pravosudnog sistema. Upozorenje u vašem pismu da bi mogla postojati potreba za „proizvodnjom“ novih materijala, ne ukazuje na to da li tražite otkrivanje dodatnih informacija ili dodatnih oblika neosnovanih i nerazrešenih optužbi.
Naravno, ja nisam K., ali se na čudan način poistovećujem sa njegovom nevoljom. Jer u pismu koje ste poslali, vi i vaše službe ste me obavestili samo da ste poslali „dosije ili izveštaj u vezi sa navodnim antisemitskim incidentima“ koji sadrži moje ime. Dva aspekta ove komunikacije uočljiva su svakome ko je čitao Kafkino delo. Prvi je da implicirate, bez izričitog navoda, da sam optužena za antisemitizam ili da je moje ime povezano sa incidentom te vrste. Ali ste takođe zapravo oprezniji, jer kažete da je incident antisemitskog uznemiravanja ili diskriminacije „navodni“, što jednostavno znači da navod nije ni razmotren niti da se o njemu odlučivalo, već je ostavljen da stoji sam po sebi.
Umesto da se sa prijavom postupa u skladu sa procedurom, kao što ste obavezni da činite i prema ustavnom pravu SAD i prema politici Univerziteta Kalifornije, vi prosleđujete navod, bez odluke, kancelariji savezne vlade. Da li je navod opravdan ili ne, izgleda da nije bitno, jer navod postoji i to je izgleda dovoljno da se moje ime prosledi Kancelariji za građanska prava Ministarstva prosvete (očigledno ne za moja građanska prava), gde će biti na nekom spisku i korišćeno na bilo koji način koji ta kancelarija i ta vlada smatraju prikladnim.
Da li ću sada biti stavljena na neki vladin spisak? Da li će mi putovanja biti ograničena? Da li ću biti pod nadzorom? Da li vam ne smeta što navodite imena „članova zajednice univerziteta u Berkliju“, kako nam se obraćate u svom pismu, a da niste poštovali osnovna pravila postupka institucionalizovana i u američkom zakonu i u politici univerziteta? Pored toga, među dostavljenim imenima nalaze se i strani studenti i vanredni profesori nezaštićeni akademskim slobodama. Kao što znamo iz mera preduzetih protiv studenata na Kolumbiji, Harvardu i Taftsu, da pomenem samo neke, svi oni su potencijalno u opasnosti da budu pritvoreni, deportovani, izbačeni, uznemiravani, otpušteni, čak i oteti na ulici.
Ja sam relativno privilegovana osoba koja će pronaći način da preživi bilo kakve mere koje vlada preduzme protiv mene, ali ideja da ste mnoge profesore i zaposlene na fakultetu kao i studente podvrgli nadzoru predstavlja zaprepašćujuće kršenje poverenja, etike i pravde. Zahtevam da univerzitetska Kancelarija za sprečavanje uznemiravanja i diskriminacije insistira na svojim ovlašćenjima i odbije da popusti pred federalnim zahtevima. Takođe pozivam Kancelariju da zauzme principijelan stav u korist pravičnog postupka i procedure razmatranja, kojom se univerzitet rukovodio pre ove nezapamćene intervencije u ono što bi trebalo da bude stvar samouprave. Nemojmo žrtvovati svoj integritet institucije legalističkim oblicima državnog maltretiranja i iznude.
Kao i K., volela bih da verujem da živimo u svetu u kome se tvrdnje ne tretiraju kao istinite dok ne budu podvrgnute odgovarajućim procedurama i da ne ugrožavamo pojedinca slanjem neosnovane i nerazmotrene tvrdnje saveznoj vladi u ovom trenutku ljudske istorije. Možda sam budala koja živi samo u svetu parabola. Srećna sam što još uvek imam svoje knjige. Ali ne može biti potpuno glupo odupreti se nepravdi kada je tako jasna, kao što, pretpostavljam, i vi sami vidite.
The Nation, 16.09.2025.
Prevela Milica Jovanović