Mnogi mladi ljudi mi govore o svom strahu da budućnost ne postoji. Kad razmišljaju o budućnosti, oni takođe pitaju: šta se još može zamisliti ili čemu se još možemo nadati? Kad kažemo da nema budućnosti ili da budućnost obećava samo još veće uništavanje, i dalje nešto zamišljamo, makar to bila mračna slika u kojoj nema ni tračka nade. Ali čak i kad zamišljamo neizbežan kraj, i dalje nešto zamišljamo.
S druge strane kad kažemo, na primer, da zamišljamo kraj sveta ili kraj sveta kakav smo poznavali, onda zamišljamo kraj same imaginacije. Imaginaciji je izvesno teško, ako ne i nemoguće da to uradi. Jedna stvar je zamisliti da će se proces uništavanja nastaviti, a sasvim druga osetiti da je naša moć zamišljanja nestala, možda zato što su je uništili destruktivni procesi koje posmatramo. Zamišljanje propasti i dalje je očekivanje; ono poprima neki oblik, bilo slike ili niza asocijacija, grupe vizuelnih predstava, priče koju tek treba ispričati o odvijanju istorije ili o novim krajolicima koji su sada pred nama.
Ako imamo sliku ili priču koju želimo da saopštimo drugima, ili ćemo naći neku formu ili ćemo otkriti da su slika ili priča već uobličene i da je priča već ispričana na nekom od jezika koje govorimo. Niko ne predviđa budućnost u takvim trenucima jer nas najviše brine nezamisliva dimenzija budućnosti.
Tako otkrivamo da je ono što zamišljamo uokvireno i uobličeno na načine koji podržavaju jednu vrstu interpretacije onog što će se dogoditi, a ne neku drugu. Okvir i oblik su ključni za svakodnevni oblik nagađanja, onaj kojim se napajaju naš strah i naša imaginacija. Sve se to ne događa samo u unutrašnjosti naše svesti, već i u modalitetima i objektima koji upravo omogućavaju i strahovanje i zamišljanje: u konkretnim čulnim načinima prezentacije i u konkretnim medijima. Oni, naime, nisu samo prenosnici već formiranog mišljenja, već i formativne moći.
Mediji nešto unose u predmet koji predstavljaju: jezik priče, izgubljene zvuke istorije prirode ili pak budućnost demokratije. Kraj sveta je, kao što tvrdi Denis Fereira da Silva, polazište za novu vrstu zamišljanja, onu koja radom imaginacije zamenjuje tradicionalni rad kritike. Ona kaže:
„Veoma me brine to što možda nećemo moći da sprečimo kraj ovog sveta u kom živimo; brine me uništavanje demokratskih struktura koje, koliko god bile ograničene i izvitoperene, pružaju uporište zahtevima starosedelačkih, migrantskih, LGBT+ i nebelih populacija širom sveta za socijalnu i globalnu pravdu i koje (ponekad) uspevaju da ograniče totalno nasilje; brine me izumiranje insekata i drugih živih vrsta, sušenje reka, gušenje okeana plastikom, hidraulično frakturisanje koje ugrožava i kontaminira velika prostranstva podzemnih voda. Dugačak je to spisak. Ali ja se angažujem – jer ne vidim kako bismo inače mogli da živimo na kraju sveta kakav poznajemo.“
I nastavlja: „Taj novi svet moraće ponovo da se izgradi i oporavi od pustošenja izazvanog alatima ekstrakcije i mehanizmima globalnog kapitala.“
Nije, dakle, posredi samo to što je zamišljanje kraja sveta i dalje jedan vid zamišljanja, znak njegovog preživljavanja ili istrajavanja, već o tome da nova vrsta imaginiranja počinje upravo na tom kraju, koji se posmatra kao novo polazište. Svet koji smo poznavali je svet koji je skopčan s kretanjem ka još većem uništenju. Šta je sa svetom koji tek treba da upoznamo?
Suštinsko pitanje humanističkih nauka o tome kako izražavamo neko gledište ili stvaramo viziju sveta već je na delu kad pitamo o budućnosti i pokušavamo da odgonetnemo njene moguće oblike. U tom smislu, najubedljivija i najhitnija egzistencijalna pitanja iziskuju umetnosti i humanistiku. Nisam sigurna da demokratija i humanistika išta duguju jedna drugoj – nije to baš odnos dugovanja – ali jesu potrebne jedna drugoj. Demokratija ne može da funkcioniše bez one vrste imaginativnog eksperimenta koji donosi književnost, jedne perspektive koja se dobija preuređivanjem vremenskih i prostornih koordinata i koja sugeriše da parametri ovog sveta nisu granice svih mogućih svetova.
Zamišljanje budućnosti posle kraja sveta deo je onog što danas znači živeti. Po mom mišljenju, to ne povlači negiranje ovog sveta, već samo kritičko ispitivanje granica zamislivog u svetlosti radikalnih demokratskih zahteva. Moguće je da je kraj od kog strahujemo već ovde, ili da mnogi, posebno oni kojima svet nikad nije pripadao, već neko vreme žive posle kraja sveta. To nam govori Fereira da Silva. Dakle, ako je kraj granica ili polazište s koga treba da zamišljamo budućnost, on je i jedan od pokreta izvan granica koje su naturalizovane kao demokratski imaginarij za ova vremena.
Rezimiraću to na drugi način. Demokratija je vladavina koju vrše ljudi za ljude. Ljudi se okupljaju i odlučuju kako da najbolje žive jedni s drugima, ko donosi zakone pod kojima su saglasni da žive i ko nastoji da debatom proizvede obavezujuće razumevanje onog što znači živeti zajedno.
Postoje, kao što znate, razne slobode u uslovima demokratske samouprave. Ljudi su slobodni da se okupljaju i kreću, da izražavaju svoja gledišta i da se udružuju s političkim grupama. Ali ljudi nisu, da tako kažemo, ova ili ona politička grupa ili konkretna organizacija ili partija. Ljudi se na razne načine povezuju po srodnosti i okupljaju se na različitim mestima i za različite svrhe, prihvataju sukobljena gledišta i nastoje da dobiju podršku za svoju viziju sveta, pa i za svoje tumačenje toga šta demokratija podrazumeva. Ali ko su ljudi?
Oni su uvek raznovrsni – ali u fašističkim političkim stanjima, kaže nam Enzo Traverso, ta mnogostrukost se poriče. Razvijaju se forme potčinjavanja i isključivanja koje sužavaju obim i mnogostrukost ljudi ili naroda. Na primer, u uslovima u kojima se državljanstvo neravnopravno dodeljuje, suspenduje ili poništava, nisu svi ljudi „narod“ jer ne mogu svi uživati slobode koje bi morali jednako da dele svi, pa i oni kojima je uskraćeno državljanstvo ili žive u strukturama aparthejda, kao i oni čiji su životi i političke slobode suspendovani na militarizovanoj granici ili u zatvoru. Oni koji su tražili da južnokorejski predsednik Jun bude uklonjen s tog položaja tvrde da predstavljaju „narod“, ali to tvrde i oni koji su sprečavali policiju da ga ukloni. Da li je narod izabrao Donalda Trampa? Ako je tako, ko je narod?
Problem nije samo to što je narod podeljen u grupe koje često tvrde da su narod nauštrb drugih grupa. „Narod“ ne postoji samo u obliku konstituisanih grupa, pošto su njegovi pripadnici osnova konstituisanja same političke zajednice. U demokratijama narod ustanovljava zakone po kojima se njim vlada. U tom slučaju, reklo bi se da narod postoji i donosi zakone pre nego što se njim vlada i pre nego što je definisan tim zakonima. Kao da je taj „prioritet“ naknadan u pričama koje pričamo o tome kako nastaje demokratija: kaže se da se narod okuplja da bi stvorio državu ili tražio zakonski pristup državi; u tom smislu narod je odvojen od zakona i „prethodi“ mu, bilo vremenski ili prostorno. Ako je tako, narod koji pravi zakon, demos iz kog se pojavljuje demokratski poredak nema zakon u trenutku kad prvi put ustanovljuje zakon.
Ali gde se on tačno nalazi i u kom istorijskom trenutku? Kojim vremenskim i prostornim koordinatama je ograničen? Možemo li da ga lociramo u prostoru i vremenu? Ili je za pojavljivanje same demokratije neophodno privremeno ukidanje vremenskih i prostornih koordinata? Možda treba da pribegnemo basni, kao što to radi Tomas Kinan, ili paraboli koja prebiva u jezgru demokratskog procesa?
Demokratija je vladavina naroda, ali ako samo neki ljudi stvaraju zakone ili odlučuju o tome kakvi bi oni trebalo da budu, onda oni drugi nisu deo demokratije, onda su oni sans part u Ransijerovom smislu, jer ne učestvuju. Narod osniva državu i stvara njene zakone. Kaže se da država i ti zakoni predstavljaju volju (Ruso) ili slobodu (Arent) naroda. Narod je odredio svoju političku zajednicu kao svoju ili bar tako glasi ta priča.
Ali ako je političko samoopredeljenje moć koja pripada samo jednoj grupi i nije jednako raspodeljena, iz toga ne proizlazi demokratija već oligarhija ili aparthejd. Demokratija ima smisla samo ako svi ljudi ravnopravno učestvuju u kolektivnom demokratskom pravu na samoopredeljenje, što znači da će demokratija koja je dostojna svog imena odbiti da prepusti neke ljude stanju neučestvovanja ili da im onemogući učešće u stvaranju vladavine i zakona u skladu s kojima će živeti. Upražnjavanje kolektivne slobode legitimno je samo ako se ravnopravno deli.
Osnivačka sloboda postavljena je izvan i pre zakona, a njene osobine su neodređenost i radikalna univerzalnost. Prvobitnim ili najosnovnijim oblicima te slobode ne upravlja nikakav zakon. Ona stvara zakon i time se određuje kao zakon da bi potpuno prevladala neobuzdanu, nepokornu slobodu koja nam je uglavnom poznata kao nesloga i revolucija, u kojoj narod proglašava kraj vladavine zakona, odbacuje njegove okove i živi bez pravnog sistema ili poziva na izgradnju novog. To anarhično utemeljivanje zakona nemoguće je locirati u prostoru i vremenu, a da ne izgubi svoju prenosivost, svoj potencijal za univerzalizaciju.
Arent, kao i Denis Fereira da Silva, smatraju da je to zapravo eksperiment u vremenu i prostoru, a ne istorijski period koji bi bilo ko mogao da locira na unapred datim mapama. To je hipotetička scena, imaginarno postavljanje koje ponekad ima oblik prirodnog stanja, nekog nemogućeg drugde ili nužne fikcije koje nije isto što i laž.
Nema potrebe da se to kaže: zamisliti bivanje izvan zakona koji su nas formirali ili isključili iziskuje izvesnu razgradnju onog što jesmo unutar slova i kulture zakona, to jest iziskuje način mišljenja izvan ili protiv zakona koji su nas formirali i/ili izbrisali. Moramo misliti protiv sopstvenog formativnog procesa da bismo formirali nešto novo. To sabiranje kritike i imaginacije prenosi nas izvan zakona u jedan nepoznat skup vremenskih i prostornih koordinata ili nas postavlja pred zakon, licem u lice s njim, da bismo se pitali o njegovoj legitimnosti.
Početak demokratije zahteva prelaženje u neophodnu fikciju. Tu vidimo da i demokratija i pitanje legitimiteta počivaju na jednoj vrsti zamišljanja. Ako treba da zamišljamo drugačije, to jest da razmišljamo o novim načinima na koje bi političke zajednice mogle da formiraju svet koji bi u većoj meri ostvario ideale demokratije, potrebna nam je imaginacija. Promena, nepristajanje i revolucija su nemogući bez kolektivnog imaginiranja. A demokratija zahteva upravo to: jedan oblik kolektivnog okupljanja u nemogućem vremenu i prostoru.
Kafka je 1920. napisao parabolu „Problem naših zakona“. Na nemačkom njen naslov glasi Zur Frage der Gesetze: o, ili ka, pitanju zakona. Tu narator pokušava da opiše stanje u kom živi, gde je pristup zakonima koji upravljaju ljudima ograničen na nekolicinu. Samo plemići (die Adelsgruppe) imaju pristup zakonima i narator se muči da objasni zašto to mora biti tako. Dobro je, čak i pravedno da samo plemići imaju pristup zakonu zato što oni znaju kako treba brinuti o zakonima i kako ih treba čuvati. Narator pripada običnim ljudima, dakle nema pristup zakonima. A ipak daje metakomentar o zakonima koji poprima oblik parabole.
Neki ljudi, kaže nam on, dovode u pitanje društvenu hijerarhiju i isključivanje koje je omogućio ovaj pravni sistem. Oni smatraju nepravednim to što ljudima upravlja pravo kom ne mogu da pristupe, zakoni koje ne mogu da znaju. Dok neki sa zadovoljstvom prihvataju tu situaciju, verujući u to da plemići zaista čuvaju zakone, drugi su počeli da razvijaju stavove koji se mogu nazvati kritičkim, pa i razlogom za protest. Narativni glas se koleba između odbrane postojećeg stanja i prihvatanja stanovišta koje osporava to stanje. On se koleba kroz ceo tekst.
Taj narativ se ne događa na određenom mestu i u vremenu koje možemo da prepoznamo. Ne možemo ni da naslutimo koji vek i koja zemlja bi to mogli biti. Sve se zbiva „nigde“, što znači da je forma otvorena za mnoga tumačenja i adaptacije. To je prenosiva forma ili tačnije: prenosivost je u nju ugrađena. U tom smislu, forma je antikontekst, ali je otvorena za beskrajnu kontekstualizaciju.
Ko god da su pripadnici tog naroda, oni uglavnom imaju nesvestan odnos prema zakonu koji ih povezuje. Nemanje pristupa zakonu je ono što ih definiše kao narod, što je očigledno suprotno imaginariju koji su nam ponudili Ruso i Arent. Narator primećuje da je muka za nas, narod [Qual für uns] to što ne poznajemo zakone po kojima se nama vlada, kao ni proces odlučivanja koji je doveo do toga da se nama vlada na ovaj ili onaj način. U takvoj formi, ili pod takvim uslovima, struktura političke zajednice je takva da su građani definisani kao oni koji nemaju pristup zakonu.
To stanje nije demokratija, a ipak u njemu izvan zakona postoje neki ljudi sa imenom. Štaviše, neki od njih planiraju proteste, traže pristup, traže – što je neobično – da zakon pripada narodu. Na taj način oni prkose zakonu isključivanja na kom je izgrađena ta politička zajednica. A neki od njih su čak shvatili da plemići imaju tu moć samo zato što je sami sebi daju. Nema zakona mimo potvrde zakona od samih plemića.: „Zakon je ono što plemići rade (Was der Adel tut, ist Gesetz).“ To je zakon!
Jedna mala grupa zaključuje da je zakon prosto ono što moćni kažu da jeste. Ili tačnije: da neki stiču moć upravo tako što govore da su oni zakon. Ne postoji dodatni zakon kom bi neko mogao pribeći da bi proverio ili popravio performativno (ilokutivno) potvrđivanje zakona. Iz toga mogu slediti mnogi zaključci kao što su revolucija, anarhizam, radikalna demokratija.
U poslednjem pasusu, formulisana je jedna protivrečnost (Widerspruch): svaka stranka koja bi potpuno ukinula (verwerfen) verovanje u zakone i u plemstvo imala bi podršku svih (celog naroda); ali takva stranka ne može da nastane jer se niko ne bi usudio da odbaci plemstvo. Drugim rečima, građani imaju znanje koje je potrebno za odbacivanje ili svrgavanje te operacije moći, ali se ne usuđuju da deluju u skladu sa onim što znaju jer se plaše života bez plemića pošto su plemići zakon koji oni poznaju. Nestanak plemića bio bi kraj sveta, tog sveta, poznatog sveta. Mogli bismo se zapitati: šta je život bez plemstva? Nije nam data slika takvog sveta ako ne računamo figuru koju nam daje Kafka – prostor za disanje, sugerišući da je ta verzija zakona uvek bila gušenje.
Kafkin narator rezimira to stanje tvrđenjem: „Mi živimo na oštrici noža (Auf dieses Messers Schneide leben wir).“ I u najboljim uslovima bilo bi teško živeti na oštrici noža, a pogotovo bi to bilo teško za mnoštvo. Na početku parabole, nismo imali ideju gde taj narod živi, a onda se pokazalo da je to jedno zaista mučno mesto.
Postoji poseban nož na čijoj oštrici živi „mi“, a ono izvesno izgleda kao mesto nepogodno za život, mesto neprestanog rizika i pretnje. Drugim rečima, živimo na mestu koje nije mesto, već alatka za sečenje, neprestano izloženi mogućnosti da budemo iseckani ili desetkovani, kao i zamišljanju za koje je potrebna hrabrost i koje u početku nesumnjivo izgleda zastrašujuće i apsurdno. Ostajemo unutar parabole koja obezbeđuje formalne uslove sopstvenog tumačenja, ali čini se da ta parabola govori o zakonu koji nastoji da radi to isto. Da li je ona zarobila zakon ili on nju?
Zamislite da nam predstavnici organizacije kojoj pripadamo (MLA: Modern Language Association) kažu da moraju da guše demokratska prava iz razloga – finansijskih – koji se, nažalost, ne mogu svima obelodaniti, i da ne mogu da ukinu cenzuru jer postoje zakoni koji to zabranjuju čak i ako je opravdano. Ali nama ti zakoni nisu dati; oni se ne objavljuju i ne opravdavaju, već se jednostavno potvrđuju. Dakle, oni koji su lišeni znanja o procesu odlučivanja, o opravdanosti pa čak i transparentnosti zakona sada su „narod“ (ili možda članstvo) i žive ne poznajući zakone koji ih istovremeno lišavaju i slobode i znanja. Imamo, dakle, neposredan razlog da se zapitamo kako ta parabola utiče na demokratiju i kako demokratija zavisi od takvih parabola. Humanistika i demokratija. Zaista.
Literary Hub, 20.02.2025.
Prevela Slavica Miletić