Vozači se dobro sećaju dana kada je usvojen novi Zakon o bezbednosti saobraćaja, takozvani ZOBS. Plašili su nas ovim zakonom kao da ćemo, bože me sačuvaj, morati svi da počnemo da vozimo levom stranom, ili isključivo u rikverc, a ko ne bude umeo da se momentalno prilagodi na novonastalu situaciju, negativni bodovi će mu se kačiti nemilice.
Posle toga su nas na dotični zakon navikavali postepeno, jer zaista, koje ljudsko biće može simultano da obavlja ove akcije: da se nauči da uvek pali svetla, da uvek vezuje pojas, a da istovremeno vozi. Skoro pa nesavladivo. Takođe, jedno vreme je u našim šoferskim glavama glavna preokupacija bila gde je pravo mesto na kome se mora držati onaj svetleći prsluk. Daleko bilo da ga neko drži u gepeku. Taj je mogao odmah sam da ode i da se prijavi gde treba. Polomili smo se i da nabavimo neke formulare za slučaj sudara, za koje nikad do tada, a ni posle toga, nismo čuli. Kupili smo kuke, lance, novi skupi komplet za hitnu pomoć, zimske gume, letnje gume, sijalice, lampice, sve smo kupili što se moglo kupiti. Kupili smo i sve novine u kojima je pomenuti zakon svečano objavljen jednog dana, važnog po nas vozače, i seli smo da zakon proučimo. Podvlačili smo važne zamke ZOBS-a.
Skinuli smo ZOBS na svoje kompjutere, da nam uvek bude pri ruci. Nabavili smo sprave kojima možemo u svako doba dana i noći da izmerimo dubinu šara na svojim pneumaticima, da se stručno izrazim. Pomalo nas je zbunjivao aparat za gašenje požara, neke su glasine govorile da nam treba uvek i svuda, a bilo je i suprotnih mišljenja. Zlu ne trebalo, kupili smo i aparat, koji nam je odlično poslužio da njime porazbijamo svoja zatamnjena stakla i zamenimoih dozvoljenim providnim verzijama. Transparentno smo krenuli u budućnost. Naučili smo da zamenimo sijalice na svom automobilu. Ne smem ni da mislim šta se sve dešavalo nesrećnicima u zakonskom vrtlogu koji su obuku za vožnju počeli po starom zakonu, pa negde na pola upali u ovu „saobraćajnu Bolonju”. Ali, i iz toga smo se ispetljali nekako.
Naučili smo razliku između sajle za šlepanje i krute rude. Podrazumeva se da smo imali obe stvari i da smo naučili da ih nakačimo. Kao i lance. Međutim, preventivno, oprostili smo se, barem do proleća, od svih prijatelja koji žive na Banovom brdu, jer nas je mrzelo da kačimo lance svaki put kad im idemo u posetu. Dali smo krv, urin i uzorak tkiva na pregled, za svaki slučaj, da nam se nađe kod registracije auta, ako ko zatraži. Dobili smo blokče u koje ćemo samokritički, ali pošteno, da upisujemo svoje negativne poene. Da znamo kako se kotiramo kod onog gore i koliko nam je još ostalo do sudnjega dana oduzimanja dozvole. Kupili smo nove mobilne telefone da možemo da se parkiramo na novi, moderan način.
Mada nismo baš bili spokojni jer nas je mobilni često upozoravao koliko nam je još sekundi ostalo do trenutka kada će se vozilo samouništiti ako ga sa dotičnog mesta ne isparkiramo na vreme. Dobili smo nove skupe tablice i precizno izmerili tačku gde ćemo na šoferšajbnu da zalepimo nalepnicu sa hologramom, deset centimetaraod gornje i desne ivice i nemoj da bi nekom otišlo milimetar levo ili desno. Doduše, niko nam nije kazao da dotične nalepnice ničim neće moći da se odlepe naredne godine kad dobijemo nove, ali to je već sasvim druga priča. Jednom rečju, bili smo strašno dobri, učinili smo sve što je do nas!
I evo nas, oko godinu i po dana kasnije. Statistike ne pokazuju nikakvu značajnu promenu u broju saobraćajnih nesreća. Veseli motoristi-kamikaze i drugi adrenalinski zavisnici i dalje jurcaju ulicama dovodeći nas do belog usijanja, a lepi ljudski običaji dogovora sa saobraćajcem su, na svu sreću, preživeli nehumane zakonodavne alijenacije. Iskusni vozači i dalje u svojoj vozačkoj dozvoli drže novčanicu, koja je tu slučajno zapala, i jedino što nas istinski brine jeto šta će se desiti ako ne uspemo da odlepimo one nalepnice nego krenemo da lepimo jednu pored druge dok ne prekriju čitavu šoferšajbnu.Meni se, sa ove vremenske distance, samo još to čini kao stvarni problem.
Tekst je preuzet iz Politike