Foto: Mirko Ilić, NYT Book Review, 1996.
Slepi patriotizam jeste naročita grupna samosvest koju spaja slična zabluda o vlastitoj neuporedivoj slavnoj i žrtvenoj prošlosti, ali i zajednička mržnja prema susedima. Održava se tako što se povremeno planski izoštrava podvlačenjem razlike od krvožednog suseda, podsećanjem na njegove zločine i hrabrenjem da Mi nismo takvi.
Dželat je drugi, naš identitet je žrtveni. Još više od toga, moja nacija nije obična, nego neosvećena žrtva. To je moralni fanatizam stada koji se raspiruje odozgo insceniranim sećanjem na patnju vlastite nacije i poji se rđavim Drugim.
Mržnja je slana voda koja još više podstiče žeđ, iracionalni grč za identitetom moralno nadmoćne žrtve. Za političare to je idealno stanje jer se ekstatična mržnja uvek može vešto kanalisati. Što je ekstaza žešća to joj je i politički potencijal izdašniji. Slepi patriotizam se meri slogom u mržnji, a izdajnici su oni koji nedovoljno mrze. Drugim rečima, na delu je sekundarni šovinizam. Hrvate razjaruje podsećanje na Jasenovac, a Srbe Srebrenica. Gledano odozgo to je zadah palanke lišene samosumnje koja nikada nije kadra da kaže “ne dopada mi se Drugi zato što mu nisam dorastao”.
Za nacionaliste je to nemoguć iskaz jer ako se tako nešto kaže nastaće zabuna. To je opasna samosumnja koja je svuda u regionu definisana kao izdaja. Dalje, to je skučenost i glupost žablje perspektive jer moralni imperativ neosvećene žrtve, koji se pravda tobožnjim hrišćanskim praštanjem, dodatno sugerira sunarodnicima da je pravda izostala. Praštam, dakle žrtva sam.
Ovaj refren horskog disciplinovanja nacije jednako je prisutan na grobljima i na jubilejima pobede. Ekstaza slepog patriotizma svakog leta redovno eksplodira u regionu, pa se posle toga malo smiri. To su ciklusi buđenja naroda. Red mrtvih, pa red živih, faza saradnje, faza tanatopolitike. Jedna drugu priprema. Ako bi se pomenuti pojmovi zgusnuli u diskurs, moglo bi se reći da je reč o cikličnoj nazadnoj kulturi sećanja. Suočiti se sa njom jeste samo nagoveštaj i prvi korak u objašnjenju paradoksa zašto je prošlost uprkos protoku vremena sve ubitačnije oružje.
Treba jasno reći da je to samonadmudrivanje, barijera kritičkom samoviđenju. Nezaboravom naših žrtava kao municijom protiv istog njihovog nezaborava. Nikada se ne kaže “vaši dželati nisu dorasli našim dželatima” nego uvek “vaše žrtve nisu dorasle našima”. U suštini je reč o neodraslom mišljenju. To je samoosakaćivanje i zarobljavanje u mržnji. Voli se i mrzi bez nijansi (u regionu u julu i avgustu), a sve po zakonu spojenih sudova. Kada mržnja podgreva poštovanje žrtava samo zato što su neosvećene na delu je izopačeno samoštovanje.
Osvećena žrtva se manje poštuje. Politici su potrebni neosvećeni grobovi. Gnev koji se raspaljuje sa komemorativnih govornica nije samo periodično samozaslepljivanje nego trajna slepa mrlja patriotizma. Hrani se strahopoštovanjem prema nenatkriljivom zločinu nad nama. Tiranija osećanja bez nijansi. U njoj se nikada ne vidi da je osnova prosvećenog sećanja sumnja u sve one koji nam nameću ova mutna sočiva. Kroz njih se ne razaznaje da sumnja u režisere komemoracija slepog patriotizma nije izdaja nego, naprotiv, privilegija onih koji se trude da se izdignu do horizonta sa kog tragedija prestaje da bude tragedija i gde puca vidik na to da je politička upotreba nacionalne sapatnje neiscrpna osnova biznisa. To je sinergija neoliberalizama i nacionalizma.
Izvor: Normalizuj.me
