Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka
u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa
sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz
izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini
čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici
toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom
i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema.
Tako
nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove
priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i
ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput
pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost
tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.
Ili
možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i
snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli
ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze?
Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u
mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam
osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o
tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže
nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo;
tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili,
a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim
pričanjima, usmenim i pisanim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i
možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te
istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.
Kada
je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da
ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači
prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se
pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre
bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se
prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću,
da s lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u
prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i sa
istim problemima? Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje,
bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet.
Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive
i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri
naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu
tome. Ukratko: biti čovek.
Tako, i s one strane crte koja
proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu
sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa
njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo
tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što
jednostavnije, i što ubedljivije.
Kako da se to postigne, kojim
načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim
razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih
podataka i društvenih pojava; jedni poniranjem u suštinu i smisao
minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj
plodni francuski romansijer koji je govorio: »Šta je istorija? Klin o
koji ja vešam svoje romane«. Ukratko, može postojati sto načina i puteva
kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno,
to je delo samo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i
kao jedino objašnjenje svega i to svima i jednom zauvek, drevne reči:
»Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui« (Razmišljao
sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti).
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali,
na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to
manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega.
Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili
prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to
je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju
ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti
propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi,
po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi
svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što
priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča.
Ali dopušteno
je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča
ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni
zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što
je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom
slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu
ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono
što je bitno.
Iz Andrićeve besjede prilikom primanja Nobelove nagrade, 10. decembar 1961.