U Nevesinju su živeli kako se dalo – grad u to vreme još uvek nije imao čak ni struju – ali s nadom da će se za koju godinu preseliti na neko bolje mesto. U Sarajevo, recimo. A možda jednom, uz nešto sreće, poznanstava i veza, dobace i do Beograda!
Rat koji je izbio u aprilu četrdeset prve, međutim, u tome ih je sprečio. Zauvek. Sve planove anulirao je jednopotezno i razneo njihove krhke živote koje je sve do tad na okupu držala ničim osnovana vera u to nekakvo „bolje sutra” koje u stvarnosti nije bilo nigde na vidiku.
Oprostivši se na brzinu od žene i dece, moj deda je otišao u rat. Suprugu više nikad neće videti – ona će preminuti, iscrpljena, u onim prvim teškim posleratnim godinama u Požarevcu – a s ćerkama će se susresti tek mnogo godina kasnije. Sve do sloma Jugoslavije borio se protiv Italijana, tu, u okolini Nevesinja, a potom je zarobljen i s grupom drugih oficira prebačen u tzv. Kampo 64 na severu Italije.
Rat se za njega, tako, završio odmah tu, na samom početku. U naredne dve i po godine on je gledao da nekako izađe na kraj s usamljenošću, bespomoćnošću, obespravljenošću, glađu, te akutnim nedostatkom informacija o tome šta se događa u spoljnom svetu. Kroz guste koturove bodljikave žice i rešetke na prozorima barake posmatrao je godišnja doba kako se smenjuju na blagim brdima i masivnim tamnim nanosima Dolomita u pozadini, a ta skoro nestvarna lepota prirode činila je njegov bedni položaj samo još težim.
Kao i mnogi, i moj deda je u rat pošao spreman da pogine ili bude teško ranjen, ali ne i zarobljen. Nedostatak slobode nagrizao ga je iz dana u dan. Kako je vreme odmicalo, sam je sebi bio sve teži. Jedino što je zaista želeo bilo je da legne, zatvori oči i odlebdi negde, bilo gde. Po mogućstvu – zauvek. Kad bi mu se neko obratio, u njemu se budio iracionalan bes. Mrzeo je sve i svakog. Bio je siguran da gubi razum.
Nije bio jedini. Iako su zarobljeni oficiri mogli da zadrže i nose svoje uniforme, iako su dobijali dva (istina – mršava) obroka dnevno, a imali su i priručnu ambulantu – sve to ipak nije moglo da ih spase teškog očajanja. Atmosfera u zarobljeničkim barakama postajala je sve gora. Nekadašnji saborci i prijatelji delili su se na tabore i optuživali jedni druge za sve i svašta i po svim mogućim osnovama, a svi Jugosloveni zajedno često su se nalazili i u različitim besmislenim zavadama s pripadnicima drugih nacionalnosti: Ircima, Škotima, Englezima, Novozelanđanima, Australijancima itd., s kojima su bili prinuđeni da dele prenatrpani logor.
To stanje kolosalne apatije i inercije pomešane s nekontrolisanim izlivima iracionalne mržnje prema svemu što se kreće, pa i prema sebi samima, nazivali su jednostavno – „odumiranje”. Tek kasnije će saznati da su britanski oficiri već skovali nešto duhovitiji naziv za isti sindrom – „gefengenitis”, po nemačkom glagolu „gefangen” koji znači „zarobiti”. Zarobljenička bolest, dakle. Krajnji gubitak životne energije, nesanica, paranoja, raznorazni neurotični simptomi, hipohondrija, histerija i jedan hronični osećaj smrti u nosu, eto šta je sve trpeo moj deda kao i većina drugih zarobljenika u vojnim logorima na severu Italije od 1941. do 1943. godine.
A kad je poznog leta te 1943. došlo do sloma fašističke Italije, čuvari su bez reči napustili logore ostavivši kapije širom otvorene. Većina zarobljenika peške je tada prešla preko Alpa i nekako dosegla granicu sa Švajcarskom, gde su konačno primljeni na slobodnu teritoriju. Istina, ne baš kao slobodni ljudi. Ponovo su internirani u vrstu prihvatnih centara. Iako su uslovi tu bili znatno humaniji nego u logorima iz kojih su uspeli da pobegnu, morali su da sačekaju dok se njihov status pravno ne reši i prošlo je još dosta vremena pre nego što su im odobreni privremeni papiri, a potom i tzv. Nansenovi pasoši – putni dokumenti za izbeglice koje je izdavalo tadašnje Društvo naroda. Rat je već bio gotov kad im je kao političkim azilantima dozvoljen boravak i rad u dobrostojećoj, udobnoj, lepoj i ratnih razaranja pošteđenoj Švajcarskoj.
U vremenu iz kog ga ja pamtim – polovinom sedamdesetih – moj deda je već bio penzioner u pristojnim godinama, odeven jednostavno, ali s vrstom čistoće i urednosti koje su u međuvremenu potpuno iščezle. Ne postoji danas više ništa toliko uštirkano kao što su bile njegove košulje, ništa pravilnije i oštrije ispeglano od linije na njegovim štofanim pantalonama ili revera njegovog mantila, ništa sjajnije od njegovih uvek uglačanih cipela i ništa tako kruto kao njegov šešir uskog oboda. Hodao je veoma uspravno, lupkajući vrškom štapa po ciriškim pločnicima i kaldrmi. Iako je živeo skromno, meni je tada delovalo da je za njega sav taj sjaj, koji je mene zaslepljivao, krajnje prirodan. Danas, međutim, uviđam da to nikako nije moglo da bude i da se moj deda morao osećati apsolutnim strancem u jednoj sredini kojoj je, s jedne strane, bio doživotno zahvalan i koja je bila blagonaklona prema njemu, ali u kojoj je svejedno živeo u neprestanom tihom poniženju. Kako Švajcarska nije priznavala vojne škole koje je on završio, nije imao druge nego da se zaposli kao radnik u fabrici kugličnih ležajeva. Izbora, uostalom, gotovo i da nije bilo, bio je zaglavljen, kući se nije moglo, i on je naprosto radio ono što je morao. Ali, kako su godine prolazile, ona zarobljenička melanholija vraćala se sve češće da ga pohodi. Vukao se kroz život tiho i bezvoljno, ni u čemu nije napredovao, kraj radnog veka dočekao je u fabrici, nemački je govorio s težinom, nije se ponovo ženio, nikad se nije vratio u Jugoslaviju, čak ni kad je to ponovo postalo moguće, nikad nije ni postao Švajcarac, zauvek je ostao vlasnik Nansenovog pasoša, bezemljaš, doživotni izbeglica i doživotni logoraš zaražen neizlečivim virusom gefengenitisa.
Zimski raspust 1975. godine proveo sam kod njega u Cirihu. Imao sam tada deset godina; bilo je to prvi put da sam putujem u inostranstvo. I bilo mi je baš lepo s njim tih hladnih januarskih dana. Istina, čudio sam se njegovoj navici da jede opori švajcarski sir grijer na crnom hlebu premazanom džemom od kajsija, kao i krvavim pomorandžama koje je kupovao jer su, mislim, bile najjeftinije, čudio sam se njegovim nerazumljivim pričama iz zarobljeništva kao i tome što neskriveno mrzi SFRJ i druga Tita, ali moram da priznam da se on, uz sve što me je kod njega zbunjivalo, bavio mnome onoliko koliko se od jednog dede koji je propustio ne samo odrastanje unuka već i sopstvenih kćeri uopšte može očekivati. Vodio me je na ručak u svoj omiljeni restoran, pa do ciriškog jezera da hranimo labudove, vodio me je u zoološki vrt, na bazen i u duge šetnje gradom, pa čak i u „bircuz” u kom se subotom uveče susretao s prijateljima, bivšim oficirima s kojima je nekad davno zajedno prebegao iz logora Kampo 64, da popije piće-dva i odigra koju partiju karata. Kad smo odlazili kući, bilo je već kasno i jako hladno. Držao sam ga za ruku. Bilo je to prvi i jedini put u mom životu da sam osećao da zaista imam – dedu.
U to vreme voleo sam da skupljam nepoznate i čudne reči. I kad sam poslednjeg dana svog boravka u Cirihu zamolio dedu da mi na poslednjoj stranici sveske napiše neku nepoznatu reč, on se zamislio, pa se zamislio još jednom, pa se nasmešio samom sebi i drhtavim rukopisom napisao: „Gefengenitis”.
„Gefengenitis”, pročitao sam s sa divljenjem. „Šta to znači?”
„To je jedna gadna bolest koju sam zaradio u zarobljeništvu”, rekao je moj deda i pomazio me po glavi. „I nikad se od nje nisam baš sasvim izlečio.”
Odleteo sam nazad kući premotavajući tu neobičnu reč po ustima, a moj deda se ubrzo potom, mislim već kasnije iste godine, iz stana u Berninaštrase u predgrađu Erlikon preselio u četvrt u kojoj su stanovali isključivo penzioneri niskih primanja, poput njega. Video sam ga samo još jednom, kad smo ga sestra, majka, otac i ja posetili leta 1978. Imao sam tada trinaest godina. Deda je ponovo pričao o vremenu koje je proveo u italijanskom logoru i ja sam ga tada slušao s pojačanom pažnjom. Ali, nakon toga dugo nisam čak ni mislio na njega – bio sam, kao i svaki pubertetlija, beznadežno usredsređen samo i isključivo na sebe. A moj deda je mirno potpisao pakt sa starošću. Imam utisak da ju je prihvatio sa zadovoljstvom. Desetak godina kasnije, tu u Erlikonu, dočekala ga je tiha smrt.
Sa sobom nije imao da ponese mnogo toga. Samo svoju samoću, svoje uznemirujuće istorijsko iskustvo, kao i onu svoju hroničnu bolest – gefengenitis.
Tek nedavno sam, nakon mnogo godina, ponovo otputovao u Švajcarsku. Imao sam književne nastupe u Bazelu i Tunu, a poslednji dan svog kratkog boravka iskoristio sam da nasamo provedem nekoliko sati u Cirihu, gradu koji predstavlja važan toponim mog detinjstva i odrastanja.
I Cirih me je zaista dočekao elegantan i predivan kakvim ga i pamtim, ali – potpuno stran. Šetao sam se krajem oko železničke stanice, posmatrao mirnu rečnu vodu Limata, bezuspešno pokušavao da se prisetim zajedničkih putanja s dedom, penjao se strmim skalinama Altštata i uskim ulicama koje mirišu na parfeme, okružen bogatstvom i luksuzom, i u jednom trenutku osetio sam se beskrajno izolovan od svega toga, od te švajcarske vekovima utemeljene dobrobiti koja je stajala u tako oštrom kontrastu s mojim životnim okolnostima i istorijskim iskustvom, jednako onako kako je stajala u kontrastu sa životnim okolnostima i istorijskim iskustvom mog dede, doživotnog bezemljaša, čoveka bez domovine, bez porodice, bez ideologije, bez zanimanja, bez smisla, bez slobode.
I setio sam se njegove teške zarobljeničke melanholije, kao i svih ratova kroz koje smo iz generacije u generaciju prolazili, te raznih drugih tragedija i ludosti našeg doba koje smo mi, deca dvadesetog veka, primorani da nosimo na leđima. Stojeći na vrhu brda posmatrao sam prebogati grad kako se prostire poda mnom i osećao jače nego ikada da smo svi samo zarobljenici onog što nazivamo „istorijskim iskustvom”, listovi na nemirnom vetru, nesposobni da utičemo na bilo šta, da pomognemo sebi ili drugima, da izmenimo sopstvene loše okolnosti, obespravljeni, neslobodni i doživotno zaraženi, baš poput mog sirotog, pokojnog dede koji nikad nije uspeo da postane potpuni vlasnik sopstvene sudbine, virusom jedne neizlečive boljke – gefengenitisa.
Tekst preuzet iz Pressa