Tip ima 52 godine, telo i lik zavodnika iz turskih serija i glas Deda Mraza.
“Bonđorno! Ja sam Milan Lukić!”
Pozdravlja veselo, neodoljivo, zavodljivo, preko telefona iz zatvora najviših mera sigurnosti uEstoniji. Tamo, poslat od Haškog tribunala, izdržava doživotnu robiju zbog mučenja, ubistava i etničkog čišćenja.
Nakon 25 godina ćutanja progovorio je ne bi li napravio dobar publicitet za izlazak iz zatvora. Želi da živi u Argentini, između ostalog i kako bi savetovao vladu po pitanju povraćajaMalvinskih ostrva (Folklandi, prim. ur.). Kaže da zna jednu tajnu koja može poslužiti kako bi se Britanci ubedili da im je bolje da vrate ostrva. Da. Takođe, kaže da nikada nije ubio ni mrava.
Lukić je već odlučio. Kaže da ne želi da zakorači u Bosnu, zemlju njegovih roditelja, niti Srbiju, zemlju za koju se borio. Želi da se vrati tamo gde je pobegao nakon pakla, u beskrajnu dolinu, tu ogromnu metropolu, gde niko ne poznaje njegov lik niti ime, gde može da legne da spava makar nakratko a da ga niko ne juri sa ciljem da ga ubije. Da se vrati u usvojenu zemlju koju je jedva upoznao, a odakle su ga ščepali 2005. godine kako bi ga poslali tribunalu. U zemlju nacista i nestalih. Argentinu. Buenos Ajres. Ovde.
“Rodio sam se u Srbiji, ali moje srce je u Argentini. Ako izađem iz zatvora pre smrti, mesto gde želim da odem je Argentina.”
Vi mislite da će Argentina prihvatiti kriminalca koji je osuđen za etničko čišćenje?
Zašto me ne bi prihvatila nakon što su onako prihvatili nacističke vojnike?
Ali oni su došli tajno…
Nisu tajno došli. Bilo je više od 30.000 nemačkih vojnika. AntePavelić je bio jedan od vrhovnih ubica i živeo je u Belgranu. Tako da ne vidim nikakvu prepreku da i ja dođem da živim.
U pozadini Lukićevog glasa čuje se žamor popodnevnog odmora, tri sata da se protegnu noge, pojede supa i razgovara sa par javnih telefona u paviljonu. Kaže da troši 400 evra na telefonske kartice mesečno i 300 za hranu koju kupuje u zatvorskoj kantini. Izdržava ga poslednja žena, koju je upoznao u Hagu. Ima porodicu i dvoje dece, ali moli da se izostavedetalji iz bezbednosnih razloga. Kaže da ima veoma dobar tretman i da zatvor nije loš, ali moli da ga premeste jer ga uEstoniji niko ne razume. Prošle godine njegovi advokati su podneli zahtev sudu: “Njegova nemogućnost da se sporazume sa drugim zatvorenicima i zaposlenima predstavlja dodatni psihički bol, koji se može protumačiti kao okrutan i nečovečantretman. Navedena jezička barijera ga onemogućava da učestvuje u društvenim, radnim i rehabilitacionimprogramima.”
Lukić želi da ide u neku zemlju koja je više kosmopolitska,poput Francuske i Nemačke, ili u neku drugu evropsku zemlju u kojoj bar nije tako hladno.
Ne plaši ga pomisao da će provesti svoje poslednje dane u zatvoru. “Ne, ne! I ko ti je to rekao da će to da se desi!” Naprotiv, raduje se. Veruje, ili kaže da veruje, da će izaći svakog momenta. Objašnjava da, zbog toga što se dešava sada u Siriji sa Islamskom državom, ljudi konačno razumeju kakva je to vrsta ljudi, ti muslimani protiv kojih se on borio u Bosni. Štaviše, on zaključuje, na osnovu političke situacije, da će izaći zato jer jako veruje u ljudska prava.
“Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i evropski zakoni ne dozvoljavaju kazne preko 20 godina. U Velikoj Britaniji se može dobiti do 25 godina, ali u Holandiji ne više od 12. Ako uzmemo 20 godina, manje jedna trećina zbog dobrog vladanja, već sam deset godina odležao, za tri-četiri godine možemo da pijemo kafu na Rekoleti.”
Ne vidi mu se lice. Priča preko Skajp broja koji je kupio uEstoniji. Sa mnom je prevodilac koji govori čist srpski, bez hrvatskog i slovenačkog akcenta, kako bi Lukić bio smiren tokom intervjua – 2005. godine kada sam saznao za njegovo hapšenje, pokušao sam da ga intervjuišem u zatvorskoj jediniciEzeiza. Njegovi šefovi bili su u bekstvu i spekulisalo se da bi bio voljan da kaže neke stvari kako bi pridobio interesovanje Haga i time izbegao deportaciju u BiH. Do intervjua nije došlo. Došao sam u zatvor sa autorizacijom sudije koja je bila potpisana od Lukića, međutim, u poslednjem momentu se predomislio i odbio da me primi. Deset godina nakon toga stupio je u kontakt sa mnom preko argentinskog advokata. Hoće da priča. Ali sada su njegovi šefovi u zatvoru, a on je osuđen. Povrh svega, napisao je autobiografiju u kojoj je na momente Rambo, na momente Hajdi, na momente MarčeloMastrojani. Naivni heroj kojem žene ne mogu da odole. Uknjizi svaki put iznova ponavlja da nikada ništa loše nije uradio i da je žrtva mržnje i zablude.
Zvoni telefon šest minuta nakon dogovorenog vremena. Zvoni, zvoni, klik miša i počinje:
“Do sada nisam hteo da dam nijedan intervju, nikome. U znak protesta. Još uvek verujem u zakon i ljudska prava. Iz tog razloga nisam prihvatio nijedan intervju, ali sam pristao tebi da dam, iako sam te prvi put odbio.”
Zašto sad hoćeš?
Zbog iskrenosti mojih advokata Dijega (Olmeda) i Marije (VilaEćage) i zbog argentinskog naroda. Ja sam Srbin, ali sam proveo neko vreme u Argentini i sad se osećam kao Argentinac. Sad imam veliku želju da podelim ono što znam saargentinskim narodom.
Ono što želi da podeli sa argentinskim narodom tek će se videti, ali nema sumnje u ono što zna: o deratizaciji.
Lukić je 2009. godine osuđen u Hagu. Taj sud je nadležan samo za najodgovornije ili, kao što je slučaj sa Lukićem, za šaku njihovih notornih kriminalaca, simbol etničkog masakra. Presuda, potvrđena od strane apelacionog suda i drugog, koji je zadužen za reviziju, kaže da je Lukić ubio – upucao, zadavio ili prebio – najmanje 132 osobe samo zato što nisu bile iste nacionalnosti kao on. Takođe, kaže i da je Lukić izveo sva ubistva tokom par meseci 1992. godine, pre nego što je napunio25 godina. Kaže i da je u dva slučaja odveo grupu muslimanskih porodica u jednu kuću, zapalio je i sa svojim ljudima upucao svakog ko je uspeo da iskoči kroz prozor.
Lukić je već imao dosije, 1994. godine srpski pravosudni organi osudili su ga na 20 godina zatvora zbog sjeverinskog masakra iz oktobra 1992. godine. Prema svedocima, na jednom putu tog bosanskog mesta, oružana grupa predvođena Lukićem zaustavila je autobus, ušla da traži dokumenta i izbacila grupu od 16 muslimana, koje je ubila samo zato što nisu Srbi. On je bio identifikovan i kao saučesnik od preživelih iz sličnog masakra, koji se desio u blizini bosanskog mesta Štrpce gde su1993. godine ubijeni 18 muslimana i jedan Hrvat. Ubicama nikada nije suđeno. Kada je objavljena presuda Haškog tribunala, Bakira Hasečić, predsednica Udruženja “Žena – žrtva rata”, kritikovala je Tribunal što nije optužio Lukića za silovanja. Ona je jedna od desetina žena koje su ga optužile za silovanje, kako pred tužilaštvom, tako i u intervjuima datim britanskim i američkim novinama. Jedan izveštaj iz UN iz1994. godine potvrđuje da je hotel “Vilina vlas” u Višegradu, koji je Lukić koristio kao bazu tokom rata bio i centar za masovna silovanja i seksualno ropstvo muslimanskih žena.
Lukić kaže da žene lažu i da nije optužen za silovanje zato što ne postoje dokazi. “Lažljive i prodate.” Prema Lukiću, one znaju vrlo dobro ko ih je silovao, ali optužuju njega jer ih je pravi silovatelj platio da optuže drugu osobu.
Vi shvatate da je tužiti za silovanje veoma teško i strašno…
Znam da ima mnogo žena koje bi to uradile za novac. Ako se one prostituišu za 10 i 20 evra i neko im ponudi 400 evra ili penziju ili naknadu do kraja života, mogu se pojaviti hiljade njih koje će dati lažnu izjavu. Nisam imao nijedan razlog da ihsilujem, jer su moja žena i moje devojke mnogo lepše negomuslimanke.
Vi shvatate da imate vrlo mizogeni i omalovažavajućiodnos kad pričate o ženama?
Ne slažem se sa vašim viđenjem. Ja sam pre rata imao par devojaka koje su bile muslimanke. U mojoj porodici takođe imamuslimanki, nemam takav odnos.
Ali kad kažete da bi mnoge žene za 400 evra tužile za silovanje, vrlo je uvredljivo da se tako odnosite prema ženama.
Kako to da se sve što su srpske žene svedočile u Tribunalu nije smatralo istinitim, a da sve što su muslimanske žene svedočile jeste. Ta činjenica me navodi da pomislim da su bilepodmićene. Kada sam radio u Švajcarskoj i Nemačkoj, pre rata, bio sam sa muslimankama, takođe i kada sam bio u Višegradu. Zbog toga optužbe za silovanje nemaju osnova. Zašto su me optužile? Zato što su neki koji su izgubili svoju rodbinu želeli da se osvete tako što će me optužiti, kako bi me uhapsili.
Višegrad je mali grad u Bosni i Hercegovini. Tamo je živeo Milan Lukić skoro čitavo svoje detinjstvo. Tamo je, tokom devedesetih, izbio rat koji je sukobio Srbe, kao što je on, sa Hrvatima i muslimanima, i koji se završio raspadom Jugoslavije. Tokom tog rata, Lukić je vodio paravojnu jedinicu koja se zvala “Beli orlovi” ili “Osvetnici”. Tamo su se desili skoro svi zločini za koje je optužen. Višegrad se nalazi na putu između Beograda i Sarajeva, blizu srpske granice, u jednoj dolini kraj Drine. Sve do početka rata 1992. godine, dve trećine od 21.000 stanovnika Višegrada bili su muslimani, dok su jedna trećina bili Srbi. Tokom vekova su živeli manje-više u miru. Na ulasku u grad prostire se najemblematičniji spomenik Bosne: kameni most u osmanlijskom stilu iz 1571. godine. Taj most inspirisao je pisca Ivu Andrića da napiše roman Na Drini ćuprija koji mu je doneo Nobelovu nagradu za književnost.
“Osvetnici” su bili glavni tokom proleća 1992. godine, nakon poraza muslimanske i hrvatske vojske Bosne i okupacije Višegrada od srpske Vojske Jugoslavije, što je dovelo do masovnog izgnanstva muslimanske populacije. Nakon nekoliko nedelja, jugoslovenska vojska se povukla sa ulica Višegrada. Imenovali su civilne vlasti, predali im gradsku vlast i pozvali muslimane da se vrate u svoj grad. Hiljade su prihvatile iz straha da ne izgube svoje kuće. Kada su se vratili, našli su grad koji je vodio savet građana srpske manjine, sa “Osvetnicima”kao oružanom snagom. Kada je došao kraj rata 1995. godine,14.000 muslimana je napustilo Višegrad zbog smrti ili izgnanstva, praktično celokupno muslimansko stanovništvo, i preživeli su tražili uglas glavu Lukića.
Problemi Lukića počeli su odmah po završetku ratnog sukoba. Bio je jedan od prvih uhapšenika zbog ratnih zločina. Iz Bosne je izručen u Srbiju 1994. godine, gde se vodio proces zbog masakra u Sjeverinu. Putnici autobusa poslednji put su viđeni kod elektrane u Višegradu pod pratnjom “Osvetnika”. Njihova tela nikada nisu pronađena. Od momenta kada je Lukić uhapšen pričalo se o srpskom planu da se izbegne da on padne u ruke UN i prividnom prikazu da je Jugoslavija gonila ratne zločince na osnovu hapšenja manje bitnih kriminalaca poput Lukića. Sumnje su porasle kada ga je Vrhovni sud oslobodio krivice i optužbe, nakon što su tri svedoka – dva policajca i jedan pripadnik paravojne formacije – promenila iskaze rekavši da se ne sećaju da su ga videli u autobusu. Sudije su, takođe, uzele u obzir argument odbrane da porodice nisu mogle da dokažu da su nestali u stvari mrtvi.
Stvari su se pogoršale za Lukića 1996. godine, kada ga je novinar Ed Vulijami opisao u prestižnim britanskim novinama Gardijan. Nije to bio baš laskav opis. “Za mnoge u Bosni, Lukić je čovek koji najverovatnije ima najviše krvi na svojim rukama”, pisao je Vulijami. Opis novinara nije bio štedljiv na detaljima. Rekao je, u suštini, da je Lukić transformisao voljeni most na Drini, ranije simbol spoja različitih kultura, u nemog svedoka divljaštva prouzrokovanog mržnjom na rasnoj osnovi. Prema članku, bilo je i onih koji su sa svojih prozora videli Lukića kako je bacao osobe u reku i posle bi ih on ili njegovi “Osvetnici” rešetali sa mosta i obale. Članak je dao lik, ime i prezime etničkom čišćenju koje se dogodilo tokom rata i Međunarodni sud nije čekao sa pokretanjem istrage. Dve godine kasnije Haški tribunal je osudio Lukića.
Desetine svedoka opisuju Lukića kao vođu Višegrada, kao