Bez obzira na to što moja neznatnost izbegava bilo kakvu crno-belu slika sveta, čini mi se da su žene u 21. veku znatno zanimljiviji i vitalniji sloj srpskog društva. Taj utisak verovatno je diktiran pre svega krupnim lokalno-društvenim činjenicama s kraja 20. stoleća čije posledice, kao i svaku nenaučenu lekciju, živimo i dalje vrlo aktivno, ma koliko možda neosvešćeno.
Gotovo u svakom od poslednjih ratova u kojima je učestvovala, srpska strana je poražena. Ishod vojnih sukoba kao virilne rabote uvek znatno neposrednije uživa, odnosno trpi muška strana. U takvim okolnostima, mačistička postavka društva, kakvo srpsko jeste bez daljnjeg, okreće se protiv svojih glasnogovornika. Kao u Nemačkoj ili Italiji posle Drugog svetskog rata, muškarci postaju utučenija i pasivnija strana. Kad se takvom posleratnom kontekstu doda onaj tranzicioni, kao i okvir svetske ekonomske krize, za svakog delatnog portparola muške superiornosti koji se ne bavi visokom politikom ili bar kriminalom, materijalno podržavanje takve uloge pretvara se u zbir svojevrsnih mađioničarskih veština.
Tu negde se verovatno krije i odgovor na pitanje stalnog gubljenja polne moći kod bar trećine srpskih muškaraca. (Ili je taj broj i veći, sudeći po tome što su ,,Večernje novosti” 6. novembra 2006. godine, dakle pre početka svetske ekonomske krize kao bitnog faktora nesigurnosti, objavile istraživački tekst pod naslovom ,,Svaki drugi impotentan”.) U takvim uslovima, ispadi povećanog nasilja u porodici, na stadionima ili prema manjinama i strancima valjda treba da zavaraju najnaivnije – u koje spadaju i sami počinioci – i predstave agresivne sociopatske gestove kao elementarnu vitalnost, a one sasvim psihopatske kao nekakvu muževnost.
Savremene srpske žene su znatno reprezentativnije od svojih zemljaka samim tim što u složena vremena imaju neuporedivo manje problema s iznošenjem sopstvene polnosti i što su u ogromnoj većini slučajeva žrtve a ne subjekti nasilja. (Na ,,javnom slušanju” u Skupštini Srbije 21. novembra 2011. državna sekretarka u Ministarstvu rada i socijalne politike Snežana Lakićević izjavila je, između ostalog, da je tokom te godine u državi ubijeno 46 žena – a 2010. svega 32 – od čega 27 kao direktne žrtve porodičnog nasilja, kome je na neki način bilo izloženo bar 54 odsto žena u Srbiji.)
Ali to, naravno, nije sve. Štaviše, nedovoljno je reći i da su savremene srpske žene ne samo lepše i doteranije, kakve su po prirodi stvari, nego i živahnije i otvorenije, pozitivnije i spremnije, ili bar srazmerno manje mrzovoljne i (ili) depresivne od kastriranih mačista i ostale većine domaćih muškaraca. Ali ni tu nije kraj. One otvoreno prednjače i u pojedinim intelektualnim delatnostima. U jednom zaostalom društvu, baš kao i u najrazvijenijim zemljama, žene, na primer, u 21. veku bitno više čitaju nego pripadnici suprotnog pola. Prema istraživanju ,,Infostuda”, kako je preneo ,,čak 84 odsto žena rado i često čita knjige, dok je broj muškaraca sklonih čitanju znatno manji (66 odsto)”. Prema istom izvoru, one više konzumiraju književnost, a oni stručnu literaturu.
Možda je tako stoga što tranzicija nosi nejasne društvene prioritete jer se jedan sistem menja drugim; a niti je jedan sasvim prihvaćen, niti drugi sasvim pogreben. Tu čvrste strategije tumačenja stvarnosti baš i ne pomažu pa je uputnije osloboditi prostor za intuiciju. Upravo književnost bitno izoštrava dotični spoznajni metod, kome su žene više sklone od muškaraca.
Ipak, Srbija je i dalje mačističko društvo, bez obzira na ukazane elemente superiornosti njenih pripadnica.
A takva je dobrim delom zbog onih među njima koje u praksi, oblačenjem, izgledom i manirima, još uvek ugađaju mačističkom viđenju žene. Ali čak i ta kritika druge strane pokazuje koliko je ona delotvornija od naše, jer upravo one što povlađuju tvrđim muškarcima time sprečavaju da se u snimanju polova uspostavi sasvim crno-bela, po same žene apsolutno povoljna slika.
Tekst preuzet sa sajta Politika
Igor Marojević: Bolje Vas našli