Ne samo dežurni spineri, srpski mediji uopšte zauzeli su gotovo jedinstven stav u odnosu na prošlonedeljne nerede u Britaniji. Razlika je bilo samo u prefinjenosti pristupa. Stari i novi nacionalisti sa uobičajenom dozom frustracija dočekuju svaki incident u bilo kojoj civilizovanoj zajednici, pošto ni u jednoj od takvih ne mogu dobiti jasnu podršku. Populistički evroskepticizam verovatno će biti jedna od predizbornih platformi vladajuće koalicije. Evro-levica, koja ostaje bez izdašnih fondova kojima se sa Zapada podsticala antiratna, antinacionalistička kampanja, takođe je požurila da ukaže na ekonomsku i moralnu krizu kapitalizma. I na klasističku aroganciju britanskog prvog ministra. Ponekad sve neodoljivo podseća na ’68. Koja se odigrala 12 godina nakon sovjetske intervencije u Mađarskoj, sedam godina nakon podizanja Berlinskog zida, a krenula svega nekoliko meseci pre sovjetskog upada u Čehoslovačku, dok su milioni nestajali u kineskoj kulturnoj revoluciji.
Primetno je i jedinstvo u negaciji načela ljudske jednakosti i individualne odgovornosti. Retka su upozorenja da britanski huligani, kao „izgubljena generacija“, zapravo pripadaju manjini globalne populacije koja uživa redovan pristup socijalnom stanovanju i ostalim beneficijama i ugodnosti uređene infrastrukture. Da nisu svi pripadnici njihove generacije, a sličnog su socijalnnog porekla, posegli za nasiljem. Da većina uopšte ne vlada engleskim jezikom. U najboljem slučaju natuca nekoliko desetina uličarskih fraza. Da nemaju nikakve radne sposobnosti, niti navike. Da su njihova radna mesta zauzeli vredni i kompetentni imigranti iz Istočne Evrope. I mada nisu izneli konkretne zahteve, podseća se da među njima ima i studenata i anarhista. Koji bi trebalo da su izuzeti od svake lične odgovornosti.
Prozivaju i Margaret Tačer i Toni Blera. Podsećaju, da su poništena sva dostignuća i uspesi posleratnog privrednog i kulturnog rasta, sa kojim je Engleska u šezdesetim postala centar mode, zabave, uživanja, slobode i dobrog organizovanja radnika. Trideset godina intenzivnog rada, rasturanja socijalne brige i samog društvenog tkanja je uspelo. Samo se zaboravlja da su posleratni procesi nacionalizacije, etatizacije i dekolonizacije doveli Britaniju do ekonomskog kolapsa, a bivše kolonije do društveno-političke dezintegracije. Da su se tokom sedamdesetih britanske kreativne snage odlivale u SAD, kao poreski raj.
Nakon socijalno izdašnih laburista, danas se konzervativci suočavaju, slično premijerki Tačer na kraju sedamdesetih, s posledicama socijalne degeneracije. U pojedinim „bolesnim džepovima“ društva, rečima prvog ministra Kamerona, na sredstvima socijalne pomoći kojom „radnici“ svih slojeva izdržavaju „izgubljene generacije“, iznikla je nova britanska nacija, „Pyjama People“, čije je vojno krilo napalo izloge ne samo korporacija, koje su se možda otuđile i od izvornog kapitalizma, nego svojih vrednih, gotovo nevidljivih suseda. Ostrvljeni i na njihov mali biznis, i na njihove male, skromne egzistencije. Intelektualna levica, koja je zapatila univerzitete, medije i novu javnu savest, nažalost još nije izumela taj ekonomski perpetuum mobile koji bi praznio fondove bogatih kako bi se punili džepovi siromašnih. A da pri tom ekonomski i politički ne nastrada opšta građanska društvena i ekonomska osnovica „srednjih“ slojeva, kojoj sama inteligencija pripada. Humanistička inteligencija kao da prezire (solidarna s huliganima?) svoje male, tihe i vredne susede, posvećene karijeri i porodici.
Odsustvo političkog pritiska kojim bi se raščistili skandali u bankama, parlamentu, medijima i samoj politici nije samo karakteristika britanskog sistema. Srpsko političko društvo, na evropskom vrhu po dometima korupcije, najstarija (i najkraćeg životnog veka) evropska zajednica, najnepismenije, na evropskom dnu u ekonomskim i medijskim slobodama, opterećeno rastućim evroskepticizmom, s Pakistanom na svetskom vrhu u antiamerikanizmu, opterećeno galopirajućom stopom nezaposlenisti, prepušteno stihiji partokratskog prekapitalizma, sa slabim institucijama i izopačenim regulatornim telima, propustilo je da izvuče pouke. Ma koliko britanski sistem bio udaljen i poseban, možda je nastupila kataklizma britanskog, i evropskog multikulturalizma, ali još ne kreću migracije u Pakistan, Indiju, u Tursku ili na Karibe. Država blagostanja i dalje je opsesija humanističke inteligencije i populističkih političara. Samo niko nije izumeo recept, kako da nacionalizovana, etatizovana ekonomija postane efikasna, tako da ne generiše diktatorske težnje u politici i anomiju u društvu.
Beograd iščekuje novi Gay Pride. I vojno krilo profesionalnog fudbala i političkog pravoslavlja, socijalni otpad vladajućeg post-nacionalkomunizma, koji će ponovo da navali ne samo na kolonu onih koji su opravdano ponosni zbog svih svojih različitosti, nego i na privatnu i javnu imovinu, možda i ponekog slučajnog prolaznika. U britanskim gradovima su stari i novi Britanci zajedno izašli da sačekaju huligane i odbrane ne samo svoju imovinu i biznise, nego i građansku i ljudsku čast i dostojanstvo. Ti obični, vredni, dostojanstveni ljudi, poslednji pregaoci protestantske etike i kapitalističkog duha, nisu slučajno dočekani uzdržanošću inteligencije i medijskih humanista. Oni kao da su dosadniji od dosade koja je bande isterala na ulice i u izloge.
Proteklog vikenda oko 60.000 Beograđana prošetalo se novim mostom koji je najskuplji na svetu po jedinici gradnje, ne pitajući za tu cenu, kao ni za bilo koju drugu cenu javne politike koju nisu u stanju da izmene. Kad huligani ponovo navale, oni će ostati u svojim kućama. Možda će se osećati kao kad su pre 20 godina pratili prenos iz Vukovara, pošto su tenkove zasipali cvećem. Možda Beograd nije manje hrabar od Londona. Samo nedovoljno jasno i brzo, uspeva da razume sebe i sopstveno vreme.
(Autor je redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu)
Tekst je preuzet sa portala Pobjeda