Hana Arent – mišljenje bez oslonca

Prikaz novih knjiga o Hani Arent i reprinta njene prve knjige – „Ne rađamo se jednaki, već to postajemo kao članovi neke grupe snagom zajedničke odluke da jedni drugima garantujemo prava.“

17. august 2022, 11:22

Prikaz knjiga:1. Samantha Rose Hill, „Hannah Arendt“, Reaktion 2021;2. Hannah Arendt, „Rahel Varnhagen: The Life of a Jewish Woman / Rahel Varnhagen: Život jedne nemačke Jevrejke“, New York Review of Books 2022;3. Dana Villa, „Arendt“, Routledge 2021;4. D. N. Rodowick, „An Education in Judgment: Hannah Arendt and the Humanities / Obrazovanje moći suđenja: Hannah Arendt i humanističke nauke“, University of Chicago Press 2021.

Sve češće krize američke republike podstakle su oživljavanje interesovanja za život i delo Hane Arent. Njena knjiga Izvori totalitarizma, objavljena na engleskom jeziku 1951, vinula se na vrh liste bestselera posle Trampove pobede na izborima, jer su čitaoci shvatili da opasnost od autoritarnih režima i političara ne postoji samo u Mađarskoj, Turskoj, Brazilu i Indiji već i u Sjedinjenim Državama. Iskustva Hane Arent (bekstvo, progonstvo, spasavanje u poslednji čas i apatridstvo) oličavaju potrese u životima miliona ljudi u 20. veku. Naša želja da saznamo više o toj prošlosti pokazuje da je ona i dalje relevantna. Ono što je istoričar Erik Hobzbaum nazvao „kratki 20. vek“ još nas ne pušta iz svog stiska.1

Rođena u Nemačkoj 1906, Hana Arent je bila apatrid od 1933. do 1951, kada je postala naturalizovana američka građanka. Pobegla je s majkom od Gestapoa one godine kad su nacisti došli na vlast i nastanila se u Parizu. Kada je nemačka vojska porazila Francusku 1940, bila je internirana na Zimskom velodromu (koji sad nosi ime Trg jevrejskih mučenika) kao pripadnica neprijateljskog nemačkog naroda. Pošto je provela nekoliko nedelja u vrlo teškim uslovima, prebačena je u logor u Girsu, na jugu Francuske. Pre nego što je višijevski režim uspostavio potpunu kontrolu nad logorom, grupa žena, s austrijskom militantnom komunistkinjom Lizom Fitko na čelu, nabavila je lažna dokumenta i nagovorila nekoliko stotina interniranih, među njima i Hanu Arent, da ga napuste. Većina onih koji su ostali u Girsu završila je u Aušvicu.

U vreme bekstva iz Francuske u Sjedinjene Države 1941. počela su da se uobličuju najpoznatija politička dela Hane Arent – „Mi izbeglice“ i Izvori totalitarizma. Svoja mučna, ponižavajuća iskustva izgnanstva i apatridstva jezgrovito je formulisala kao nemanje „prava da se imaju prava“. Politički filozofi u vreme prosvetiteljstva smatrali su da ljudima pripadaju neka osnovna prava kao što su pravo na život, slobodu i imovinu, i da je zadatak nacionalne države da prizna i štiti ta prava. Ali Hanu Arent je iskustvo navelo da se zapita na kakve mere zaštite ljudi mogu da računaju kad ih njihova država odbaci. Kao što je objasnila u Izvorima totalitarizma:

„Pravo koje ne isključuje [gubitak prava]… ne može biti izraženo kategorijama 18. veka zato što one pretpostavljaju prava koja neposredno proističu iz čovekove ‘prirode’. Pravo da se imaju prava, ili pravo svakog pojedinca da pripada čovečnosti, mora garantovati sama čovečnost. Nije izvesno da je to moguće.“2

Možda nijedan drugi odlomak ne pokazuje tako jasno političku misao Hane Arent kao paradoksalna tvrdnja da zajednice mogu nekim građanima odreći prava i pripadnost i da to može sprečiti samo čovečnost, a ne svemogući vladar ili božanska sila. Čovečnost je istovremeno i okrivljeni i sudija.

Dvadeseti vek je diskreditovao ranija uverenja o ljudskoj prirodi, kako ona po kojima ljude pre svega pokreću osećanja i razum, kao što su smatrali Ruso i Kant, tako i ona koja su ljude videla kao hobsovske borce koji tragaju za predahom od stalnog sukobljavanja. U koncentracionim logorima i logorima za istrebljenje ljudska psihologija toliko se promenila da je izašla iz okvira onoga što su tradicionalni političari smatrali mogućim; nedela monarha iz 17. i 18. veka nisu se mogla uporediti sa industrijalizovanim ubijanjem.

Dilema koju postavlja pravo na imanje prava rešava se, po mišljenju Hane Arent, izgradnjom institucija i običaja koji održavaju jednakost. „Ne rađamo se jednaki“, piše ona, već „postajemo jednaki kao članovi neke grupe zahvaljujući snazi zajedničke odluke da jedni drugima garantujemo jednaka prava“. Kao i sve političke odluke, i ova zahteva hrabrost i odlučnost jer je ishod neizvestan. Samo slepilo za istorijske činjenice može nekoga navesti da veruje, kao što još veruju liberali i neki marksisti, da u istoriji vlada neizbežno napredovanje ka pravdi i emancipaciji.

Dokle se može protezati područje jednakosti? Može li zaista svaki čovek biti smatran jednakim članom iste grupe? Arent ne nudi recept, i za razliku od političkih filozofa od Platona i Aristotela do Hegela i Marksa, ne pribegava opštim teorijama o ljudskoj prirodi, istoriji ili dobru da bi izvela zaključak o tome kakve bi trebalo da budu institucije i šta bi trebalo da čine politički akteri. Ona smatra da su neki događaji u 20. veku izazvali nepopravljiv prekid u filozofskoj tradiciji. Koncentracioni logori i genocidi; uspon imperijalizma i totalitarizma; sudbina apatrida i pojavljivanje masa za koje niko ne želi da preuzme odgovornost – sve je to zahtevalo radikalno novo promišljanje ljudskog stanja, njegovih ograničenja i mogućnosti.

***

Hana Arent je rođena u industrijskom gradu Hanoveru. Roditelji su joj bili relativno sekularni Jevreji. Oca je izgubila u detinjstvu. Porodica se onda preselila u Kenigsberg, najistočniji nemački grad u blizini granice s carskom Rusijom. Kao što kaže Samanta Rouz Hil, stručni saradnik na Bruklinskom institutu za društvena istraživanja u svojoj knjizi Hannah Arendt, tokom tih godina Hanu Arent su zanimale filozofija i književnost, a ne politika: „Živela je u biblioteci, čitala i učila napamet Fridriha Šilera, Getea, Fridriha Helderlina i Homera, i istraživala filozofska dela, gutala Psihologiju pogledâ na svet (1919) Karla Jaspersa i Kritiku čistog uma (1781) Imanuela Kanta“.

Godine 1924. napunila je 18 i otišla na Univerzitet Marburga da studira filozofiju kod Martina Hajdegera, koji je tada razvijao elemente svog seminalnog dela Biće i vreme (1927). Njegova teško razumljiva, ali brilijantna predavanja o Platonu i Aristotelu pohađali su budući sjajni umovi nemačke filozofije, među njima Hans-Georg Gadamer, Karl Levit, Hans Jonas i Herbert Markuze; na sve njih duboko je uticala Hajdegerova misao. Profesora je ubrzo „očarala“ stidljiva mlada žena koja ga je posećivala u kabinetu. Nepune dve nedelje posle njene prve posete izjavio joj je ljubav. Njihova strasna veza je trajala nekoliko godina, do 1928, kad je ona napustila Marburg i nastavila studije s Jaspersom na Univerzitetu Hajdelberga, po Hajdegerovoj preporuci.

Godine 1929. Hana Arent je završila tezu na latinskom o pojmu ljubavi kod Svetog Avgustina. Analizirala je odnos između ljubavi prema bogu i ljubavi prema bližnjem. Hil primećuje da ju je bavljenje Avgustinom dovelo do jednog od njenih osnovnih pojmova – a to je ljubav prema svetu ili amor mundi. Ona citira: „Zahvaljujući ljubavi prema svetu čovek se eksplicitno odomaćuje u svetu“. „Svet“ je jedna od središnjih kategorija u Hajdegerovoj misli; odbacivši zaokupljenost moderne filozofije umom i svešću pojedinca, Hajdeger je analizirao ono što je nazvao naše bivstvovanje u svetu, stalnu zaokupljenost predmetima, zadacima i poslovima. Po Hajdegeru, način života navodi modernog čoveka da zaboravi autentično sopstvo, da zaboravi da su ljudi konačna bića čije je putovanje vremenski ograničeno i neizbežno se završava smrću.

Za Hanu Arent svet nije prostor u kome zaboravljamo svoje bivstvovanje-za-smrt dok idemo za trivijalnim poslovima, već prostor koji delimo s drugima, s kojima gradimo trajne institucije javnog života. Bivstvovanje-u-svetu znači bivstvovanje u društvu s drugima sa kojima razgovaramo i sadejstvujemo. Radimo da bismo zadovoljili telesne potrebe, stvaramo umetnost i artefakte, i upuštamo se u moralne i političke aktivnosti.

Hajdeger bi takvo poverenje u javnu sferu smatrao naivnim; on je pisao o „svetlosti javne sfere koja sve zamračuje“. Za njega ljudsko stanje znači ne samo suočavanje sa sopstvenom smrtnošću već i slušanje zova istorije i sudbine. (On se poigrava sa fonološkom srodnošću nemačkih reči „hören“, čuti, i „horchen“, poslušati.) Taj „zov“ je on čuo u nacističkoj politici obnavljanja nemačke nacije – smlavljene ratom, inflacijom i političkim krizama posle Prvog svetskog rata – kroz povratak „krvi i tlu“. Hajdeger je postao rektor Frajburškog univerziteta u aprilu 1933. i pridružio se Nacističkoj partiji. Povukao se s položaja na univerzitetu, ali nikada se nije odrekao članstva u partiji.

Kada je 1950. posetila Nemačku, Hana Arent je potražila Hajdegera, i njihova osećanja su oživela. Odlučila je da se sa njim ne sukobi javno i da ga se ne odrekne, ali u njenoj prepisci s Jaspersom, s njenim mužem Hajnrihom Bliherom i drugima ima mnogo dokaza da je bila svesna njegove dvoličnosti i oportunizma. U svom eseju povodom Hajdegerovog 80. rođendana protumačila je njegov položaj rektora pod nacistima kao „déformation professionelle“,3 slepilo filozofa u odnosu prema političkoj realnosti.

Ljubavni odnos Arent-Hajdeger prvi put je obelodanjen u biografiji Hane Arent iz pera Elizabet Jang Bril Za ljubav sveta (For Love of the World), objavljenoj 1975, 7 godina posle smrti Hane Arent. Jang-Bril, koja je radila doktorsku tezu pod mentorstvom Hane Arent u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku, nije imala pristup prepisci Arent-Hajdeger, ali je uspela da rekonstruiše njihov odnos na osnovu autobiografskih spisa, pesama i prepiske Hane Arent s prijateljima. Otad su intelektualne dimenzije odnosa Arent-Hajdeger uglavnom gurane u drugi plan pošto su mnogi autori u tu priču unosili različite romantične ili kvaziduhovne aspekte.4 Privatni životi žena mogu baciti na njih senku i povući sve vrste brzopletih zaključaka i vrednovanja čak i kada je reč o sjajnim intelektualnim ličnostima kakva je Hana Arent.

***

I Hana Arent je eksperimentisala sa prikazivanjem života žena u svojoj biografiji nemačke salonistkinje Rahel Varnhagen, rođene kao Rahel Levin u Berlinu, 1771. godine. Čini se da je ta knjiga, započeta 1929, trebalo da bude njena Habilitationsschrift (habilitacija ili druga doktorska disertacija), koja bi joj dala pravo da predaje na nemačkom univerzitetu. Pišući o životu Rahele Varnhagen, ona dokumentuje paradokse emancipacije nemačkih Jevreja između propasti jevrejskog geta u 18. veku i pojave buržoaske hrišćanske nacionalne države u 19. veku. Do 1933, kad je Arent pobegla iz Nemačke, knjiga je bila gotovo završena – ostala su samo dva poslednja poglavlja, koja je napisala 1938, za vreme egzila u Francuskoj. Biografija se prvi put pojavila na engleskom 1957. pod naslovom Rahel Varnhagen: The Life of A Jewish Woman (Rahel Varnhagen: život jedne Jevrejke); sad postoji u prelepom izdanju kao drugi tom dvojezičnih Sabranih dela koje je uredila Barbara Han u saradnji s Johanom Eger i Frederikom Vajn.5

Hana Arent je želela da „ispriča priču o životu Rahele Varnhagen onako kako bi je ona sama mogla ispričati“. U središtu njenog interesovanja bila je psihološka evolucija Rahele Varnhagen, posebno njenog jevrejskog identiteta. Od 1790. do 1806. Rahela je u svom berlinskom potkrovlju vodila salon koji su posećivali sjajne intelektualne i političke ličnosti kao što su Aleksandar i Vilhelm fon Humbolt, filozof Fridrih Šlegel, diplomata Fridrih Genc, teolog Fridrih Šlajermaher i pruski princ Luj Ferdinand. Salonske večeri su prestale s Napoleonovim osvajanjem Pruske 1806. i potonjim usponom nemačkog nacionalizma. Rahelin pokušaj da oživi salon posle preobraćanja u hrišćanstvo i udaje za Karla Avgusta fon Varnhagena nije uspeo.

Hana Arent je smatrala da je romantična koncepcija unutrašnjosti (Innerlichkeit), karakteristična za tu generaciju nemačkih Jevreja, bila naivna. Po njenom mišljenju, Rahela je gradila pasivan pristup i pokušavala da živi svoj život „kao da je on umetničko delo“. Arent napominje da je „uverenje da se ‘kultivisanjem’ [Bildung] sopstveni život može pretvoriti u umetničko delo velika greška koju je Rahela delila sa svojim savremenicima“. Kultivisanje nije ublažavalo nepravde u svetu oko nje niti je suzbijalo antisemitske predrasude. Generacija Hane Arent odbacila je usredsređenost na sebe u korist političkog angažmana – bilo pridruživanjem komunističkom i socijalističkom otporu nacizmu ili pomaganjem raznim cionističkim grupama koje su se nadale da će osnovati jevrejsku domovinu u Palestini. Hitlerov dolazak na vlast i široko rašireni antisemitizam u otmenom evropskom društvu uverili su Hanu Arent da se, u političkoj sferi, „može pružati otpor samo polazeći od identiteta koji je napadnut“ – u njenom slučaju od jevrejstva.

Jevrejska politika stupila je u život Hane Arent 1926, kada je upoznala cionističkog vođu Kurta Blumenfelda na studentskom skupu u Hajdelbergu. Za vreme izgnanstva u Francuskoj nastavila je da pruža pomoć cionističkim grupama i ostala je aktivna u cionističkim krugovima čak i po dolasku u Sjedinjene Države, mada nikada nije želela da se nastani u Palestini. Godine 1949, posle smrti Jude Magnusa, vođe Brit Šaloma, pokreta nemačkih jevrejskih intelektualaca koji su se zalagali za dvonacionalnu federaciju Jevreja i Palestinaca i koje je ona podržavala, gotovo 15 godina nije govorila o cionističkoj politici. Ogorčena kontroverza koja je izbila 1963, po objavljivanju njene knjige Ajhman u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla, kada je optužena za antisemitizam i autošovinizam, koštala je Hanu Arent gubitka nekoliko starih prijatelja, među ostalima Blumfelda i slavnog istoričara jevrejskog misticizma Geršoma Šolema, koga je poznavala iz vremena kada su oboje živeli u Berlinu. Ono što je Irving Hau, jedan od osnivača magazina Dissent, nazvao „građanski rat koji izbije među američkim intelektualcima svaki put kada se otvori novi arhiv“, nastaviće i dalje da izbija kad god se na svetlost dana iznese novo svedočanstvo.6 Čuvena fraza „banalnost zla“ (pokazalo se da ju je Hajnrih Bliher prvi primenio na Ajhmana7) često je pogrešno bila tumačena kao ublažavanje zla Holokausta umesto kao opis birokratskog aparata koji je neophodan za funkcionisanje totalitarnog društva. Istoričari s više razloga osporavaju njen prikaz navodne kolaboracije jevrejskih saveta (Judenräte), koje su nacisti osnovali u okupiranoj Poljskoj i Istočnoj Evropi da bi mirno odvozili jevrejske građane u koncentracione logore. Ona je, međutim, smatrala da je država Izrael opravdano osudila Ajhmana na smrt, mada je kritikovala izraelski sud zbog toga što ga je osudio za „zločine protiv jevrejskog naroda“ umesto za „zločine protiv čovečnosti“.

***

Bavljenje Hane Arent tim iskustvima, kao učesnice i kao teoretičarke, uobličilo je njeno tragično osećanje politike. Dejna Vila, politikolog na Notr Damu i autor značajnog ranog rada o Hani Arent i Hajdegeru, piše u svojoj novoj knjizi Arendt o dva svetska rata, usponu totalitarizma i Holokaustu:

„Ono što na prvi pogled izgleda kao apsolutna katastrofa istovremeno otvara mogućnost novog pogleda na prošlost… ta mogućnost se može ostvariti samo ako posmatramo kasnu modernu situaciju s visokim stepenom intelektualnog poštenja i raskrstimo s bilo kakvim pokušajem da ‘zakrpimo pokidane niti tradicije’.“

U svom obuhvatnom prikazu života Hane Arent, autor naglašava da je ona ostala u neprekidnom dijalogu s Platonom i Aristotelom, Svetim Avgustinom i Ničeom, Makijavelijem i Kantom, Hegelom i Marksom iako je često pisala o prekidu u tradicionalnoj političkoj filozofiji koji nas onemogućuje da se oslonimo samo na saznanja iz prošlosti. Ključna za tu konverzaciju je njena kritika filozofskog prezira prema „slabosti“ i nepredvidljivosti javnih poslova, koja često obeshrabruje političke aktere jer oni obično tek naknadno mogu otkriti puno značenje svojih postupaka.

Vila posebno pronicljivo analizira iskušenja koja povlači nepredvidljivost: ona neke navodi da vide politički život kao artefakt koji se može konstruisati onako kao što arhitekta projektuje zgradu ili kao što vajar gradi spomenik. Tehnokratska sklonost da se od neizvesnosti moralnog i političkog delovanja beži u trajnost proizvedenih objekata istrajava do dan-danas u planovima birokrata da u potpunosti regulišu i kontrolišu društvo, kao i u sklonosti revolucionara i utopista da menjaju ljudsku psihologiju. Hana Arent je smatrala da je Platon već u Državi pokušao da pobegne od nepredvidljivosti ljudskih poslova konstruišući „u govoru“ ideal grada i zanemarivši sveden i buran politički život starogrčkih gradova-država u čijoj se haotičnosti filozofi nisu najbolje snalazili.

U svojim razmišljanjima o slobodi, Hana Arent se okrenula iskustvima grčkih i rimskih zakonodavaca, savetnika vladara poput Makijavelija i ustavotvoraca poput američkih očeva osnivača da bi iz njihovih doživljaja i spisa izvukla jedan zaboravljeni pojam slobode. U običnom govoru koristimo reči koje označavaju izražavanje slobodne volje (freedom) i ličnu slobodu ili nesputanost (liberty) kao sinonime koji označavaju našu sposobnost da izaberemo određeni niz činova, a ne neki drugi, i iskažemo jedan niz preferencija, a ne neki drugi. U oba smisla sam slobodan da odlučim da li ću slušati džez ili klasičnu muziku, otići u šetnju ili čitati knjigu. Za Hanu Arent, međutim, sloboda nije isto što i lične slobode. Istinska sloboda je „javna sloboda“, sloboda zajednice da sebi podari zakone i zamisli novi zajednički svet.

Vila zapaža da „Hana Arent postavlja [javnu slobodu] (zajedno s javnim duhom i javnom srećom) u središte svoje analize moderne revolucionarne tradicije, koja započinje s francuskom i američkom revolucijom“. Javni duh znači posvećenost stvarima zajednice koju delimo s drugima, a javna sreća je radost koju osećamo kad u saglasnosti s drugima gradimo novi oblik političkog života. Prema tim merilima, američka revolucija je bila uspešnija od francuske, koja se izrodila u ogorčene podele i vladavinu terora.

***

Hana Arent je pravila razliku između angažmana u moralnom i političkom životu (vita activa) i života duha (vita contemplativa). Njeno trotomno delo Život duha (The Life of the Mind) ostalo je nezavršeno. Priredila ga je njena prijateljica Meri Makarti. Prvi deo je Mišljenje, drugi Htenje a treći, tek započet i najzanimljiviji, Suđenje. Tu autorka polazi od Kantove teorije suđenja, razvijene u Kritici moći suđenja, njegovoj estetici, u svom razmatranju jednog od ključnih aspekata moralnog i političkog delovanja: kako pravilno suditi o principima kojima se rukovode naši postupci u postojećim okolnostima.

U knjizi Obrazovanje moći suđenja: Hana Arent i humanističke nauke (An Education in Judgment: Hannah Arendt and the Humanities), D. N. Rodovik, profesor humanistike na Univerzitetu Čikaga, pokazuje kako je Arent u svom vrlo originalnom tumačenju povezala Kantovu teoriju estetskog suda s moralom i političkom slobodom. Rodovik skreće pažnju na njen esej „Kriza u kulturi: njen društveni i politički značaj“, u kome se raspravlja o negativnom dejstvu masovnih medija na umetnost i kulturu. U tom eseju iz ranih 60-ih godina 20. veka Arent piše da Kritika moći suđenja (1790) „sadrži možda najveći i najoriginalniji aspekt Kantove političke filozofije“. Ta tvrdnja je zbunila mnoge. Vila napominje da je njen zaokret ka Kantu „kontraintuitivan“. Harvardska teoretičarka politike Džudit Šlar smatrala je da se ne smeju zanemariti Kantovi spisi o politici, posebno o zakonu, kao što je to učinila Hana Arent usredsredivši se na njegovo delo o estetici.8

Ali Arent je našla nešto suštinski političko u Kantovoj estetici, naime njegovo odbijanje subjektivizma i relativizma sudova ukusa. Reći da je engleska bašta lepa nije isto što i reći: „Više volim engleske bašte nego nemačke“, već to znači ponuditi jedan sud na evaluaciju; nastojim da nekog ubedim dobrim razlozima da bi se složio sa mnom. Estetski sudovi nisu čisto subjektivni; oni se podastiru potencijalnoj kritici drugih i omogućuju zajednički svet usaglašavajući našu perspektivu s perspektivom ljudi oko nas. Tu sposobnost da se uzmu u obzir druga stanovišta Kant naziva „prošireno mišljenje“ (erweiterte Denkungsart). A postižemo je, piše on, tako što „upoređujemo svoj sud ne sa stvarnim, već sa mogućim sudom drugih i tako se stavljamo u položaj svakog drugog“ (podvukla autorka).9

Tom delatnošću uobrazilje nadilazimo ograničenosti sopstvenih preferencija i idiosinkrazija tako što se obraćamo drugima s kojima težimo da izgradimo zajednički svet. Estetski sudovi su, dakle, politički jer teže da ubede druge i uzimaju u obzir njihovo stanovište. Hana Arent to opisuje kao pridobijanje saglasnosti drugih „udvaranjem“ ili „dodvoravanjem“. Takvi sudovi su deo onoga što ona u Ljudskom stanju naziva „mrežom narativa“ pomoću koje kazujemo ko je neko i šta je uradio. „Sa stanovišta tog opšteg iskustva“, kaže Arent u „Krizi u kulturi“ čini se „kao da ukus ne odlučuje samo o tome kako treba gledati svet, već i o tome ko u njemu treba da bude zajedno“.

Zanimanje za moć suđenja u estetici kao i u politici, karakteristično za Hanu Arent, izazvala je pre svega njena užasnutost uništavanjem zajedničke evropske kulture. Kad nam je svet kulturnih značenja i referenci zajednički, zajednička nam je i izvesnost suda: kažemo da ovo ili ono ne treba raditi jer je protivno božjem zakon, naciji, humanosti, itd. Kant je takve tvrdnje u kojima se primenjuje neko opšte pravilo nazivao „odredbenim“ sudovima. Ali sudovi ukusa i sudovi o lepoti nisu odredbeni, kaže on, zato što za njih nema takvih zajedničkih pravila. Potrebno je da pribegnemo „refleksivnom“ rasuđivanju da bismo artikulisali novo opšte pravilo koje će drugi možda prihvatiti, a možda neće.

Refleksivni sud može biti samo rezultat mišljenja, koje Arent definiše kao mentalnu aktivnost i čiji je cilj ne da generiše činjeničko znanje o nečem ili nekom, već da oslobodi rasuđivanje navodeći nas da se suprotstavimo izvesnostima i banalnostima – sopstvenim kao i zajedničkim. „Manifestacija toka mišljenja nije znanje, već sposobnost da se razlikuje pravedno od nepravednog, lepo od ružnog“, piše Arent. „A to bi zaista moglo sprečiti katastrofe, bar za mene, u retkim kritičnim trenucima.“

Drugim rečima, pre nego što postanemo sposobni da razmišljamo sa stanovišta svojih bližnjih i drugih, moramo naučiti da mislimo za sebe; tek kada utvrdimo šta je nama važno, možemo se nadati da ćemo postići saglasnost o zajedničkim prioritetima i načinima na koje to možemo najbolje zaštititi. Neophodna nam je hrabrost da ne ustuknemo ni kada se naša najdublja uverenja dovode u pitanje; ali istovremeno moramo modulirati nezavisnost svoga mišljenja izlažući svoj sud na način za koji pretpostavljamo da bi mogao odražavati stanovište drugih, i razmišljati o tome kako i zašto se razilazimo.

***

U našem vremenu sumnje i nepoverenja, kada se smatra da svaka pretenzija na univerzalnost prikriva lični interes ili čak poriv za dominacijom, te kantovske ideje, ključne za mišljenje Hane Arent, izgubile su ugled. U odsustvu zajedničkih pretpostavki, „prošireno mišljenje“ češće bi moglo voditi oholosti nego uključivanju: mogli bismo projektovati neko stanovište na druge iako o njima ne znamo dovoljno i poreći njihovu individualnost na osnovu pretpostavke o zajedništvu. S druge strane, zajedničko značenje ljudskosti može se u toj meri izgubiti da postanemo nesposobni da vidimo perspektive drugih zato što ih više ne smatramo ljudskim bićima, već ih postvarujemo i svodimo na potrošna tela – kao što se dogodilo Hani Arent dok je bila internirani apatrid. Sama inteligencija ne jemči da ćemo izbeći takve greške. Priznavanje jednakosti uz istovremeno sagledavanje razlika iziskuje političko iskustvo, izvestan stepen samospoznaje i volju da se suprotstavimo protivnicima i izložimo riziku. Hana Arent je to shvatila kada su se oko nje urušili univerzalistički ideali nemačkog prosvetiteljstva.

Tada je videla da se posedovanje prava ne odnosi, kao što pretpostavljaju neki teoretičari politike, na zajedničku ljudsku supstancu ili svojstvo na osnovu koga jedni drugima priznajemo jednakost, već pre na uzajamno obavezivanje da ćemo graditi i održavati institucije koje štite jednakost. Uživamo slobodu koja je u izvesnom smislu neutemeljena i „mislimo bez oslonca“, da se poslužimo izrazom Hane Arent, tako što stvaramo reprezentativne institucije, proglašavamo zakone i ustave, i pokazujemo građansku hrabrost kada institucije iznevere svoja prvobitna obećanja i zato moraju biti obnovljene. Takvo angažovanje u javnom svetu zahteva nešto od političke sfere što je antiteza klasičnom liberalnom individualizmu: budnost u prepoznavanju i promovisanju opšteg dobra, i spremnost da se prihvati breme preduzimanja javne inicijative. Arent je žalila zbog nestajanja javne slobode i javne sreće, koje se mogu postići samo zajedničkim radom na izgradnji institucija, i odbacivala je sve veći materijalizam, konzumerizam i privatizaciju života u modernim kapitalističkim demokratijama.

Ponekad su sudovi Hane Arent bili sasvim pogrešni, posebno kada je reč o onom što je V. E. B. Di Bois nazvao „linija boje“. U raspravi o kolonizaciji Afrike u Izvorima totalitarizma (koja se oslanja na Srce tame Džozefa Konrada) romantizovala je afrički kontinent i dehumanizovala njegove stanovnike; pisala je, na primer, da se oni „ponašaju kao deo prirode“ i da „nisu stvorili ljudski svet, ljudsku stvarnost“. U eseju „Refleksije o Litl Roku“ (1959) kritikovala je nastojanja da se ukine segregacija u lokalnim javnim školama slanjem američkih policajaca da zaštite crne učenike kojima je naloženo da pohađaju dotad belačke škole. Prigovarala je politizaciji dečjih života, što ju je podsetilo na nacističke i staljinističke omladinske grupe, a nije shvatila koliko je položaj crnih Amerikanaca daleko od tih pokreta. S druge strane, bila je među prvim misliocima koji su povezali imperijalizam i totalitarizam s evropskim zločinima za vreme Drugog svetskog rata svojom sugestijom da su dehumanizacija i genocid kolonijalnih podanika u Africi stvorili mentalne strukture koje su pripadnike nekih drugih zajednica – Jevreje, komuniste, socijaliste, homoseksualce, hendikepirane, Rome – učinili izbeglicama bez domovine i na kraju suvišnim bićima kojih se treba rešiti u koncentracionim logorima.

Refleksije Hane Arent o rasuđivanju, mišljenju, moralnom delovanju i političkoj hrabrosti pokazuju da ona nije bila graditelj sistema i nije želela da ponudi aksiome na osnovu kojih bi trebalo preurediti svet. Ali dok pratimo njen tok misli, doživljavamo prosvetljujuću snagu njenih ideja. Njena karakterizacija Valtera Benjamina, njenog prijatelja, kao „lovca na bisere“ koji je istraživao dubine zapadne filozofije i kulture da bi na površinu izneo njihova blaga, mogla bi se primeniti i na nju.10

Lov na bisere ne znači puko pretraživanje istorije. Onaj koji želi da otkrije skrivena blaga mora se kretati po nazubljenom okeanskom dnu. Lovac na bisere često mora da poremeti slojeve na dnu okeana, baš kao što su uradili Arent i Benjamin kada su ispitivali iskrzane ivice, prekide i diskontinuitete prošlosti umesto da se prema njima odnose kao prema elementima ravne, kontinuirane prošlosti. Nasleđe Hane Arent nije doktrina niti filozofski sistem, već životvorno navođenje na razmišljanje o političkom delovanju i suočavanje sa njegovim obećanjima i neuspesima.

Autorka je profesorka emerita političkih nauka i filozofije na Jejlu i viša istraživačica na Pravnom fakultetu na Kolumbiji. Nova knjiga: Exile, Statelessness, and Migration: Playing Chess with History from Hannah Arendt to Isaiah Berlin / Egzil, apatridi i migracije: Igra šaha sa istorijom od Hane Arent do Isaije Berlina, Princeton University Press, 2022.

Seyla Benhabib, The New York Review of Books, 24.02.2022.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 17.08.2022.

________________

  1. Eric Hobsbawm, The Age of Extremes: The Short Twentieth Century, 1914-1991 (London: Michael Joseph, 1994). Pogledaj i Richard J. Bernstein, Why Read Hannah Arendt Now (Polity, 2018).
  2. Hannah Arendt, The Origins of Totalitarianism (Harcourt Brace, 1951, reizdanje 1979), str. 297-298. Pogledaj i Hannah Arendt, “We, Refugees” (1943), in The Jew as Pariah: Jewish Identity and Politics in the Modern Age, uredio Ron H. Feldman (Grove, 1978). Prevedeno na naš jezik Peščaniku.
  3. Hannah Arendt, “Martin Heidegger at Eighty,” The New York Review, 21.10.1971; preveo sa nemačkog Albert Hofstadter.
  4. Pogledaj na primer Elzbieta Ettinger, Hannah Arendt/Martin Heidegger (Yale University Press, 1995); Richard Wolin, Heidegger’s Children: Hannah Arendt, Karl Löwith, Hans Jonas, and Herbert Marcuse (Princeton University Press, 2001); i Ann Heberlein, On Love and Tyranny: The Life and Politics of Hannah Arendt (Anansi International, 2021). Za analizu Arendt i Heideggera pre svega kao mislilaca pogledaj Dana Villa, Arendt and Heidegger: The Fate of the Political (Princeton University Press, 1995).
  5. Originalni engleski prevod Clare Winston i Richarda Winstona je ponovo izdala New York Review Books u februaru 2022.
  6. Od skorijih tekstova pogledaj Kei Hiruta, Hannah Arendt and Isaiah Berlin: Freedom, Politics and Humanity (Princeton University Press, 2021), koji se bavi Berlinovim upornim nastojanjima da spreči objavljivanje Arendt u Britaniji, kao i naručivanjem negativnih kritičkih osvrta na njeno delo u raznim časopisima.
  7. Pogledaj Hannah Arendt / Karl Jaspers Correspondence, 1926-1969 (Harcourt Brace Jovanovich, 1992), pismo 345 od Jaspersa Arendt, str. 542.
  8. Pogledaj Shklarov prikaz Arendtinog Lectures on Kant’s Political Philosophy, uredio Ronald Beiner (University of Chicago Press, 1982), u The Bulletin of the Hegel Society of Great Britain, No.9 (proleće-leto 1984).
  9. Immanuel Kant, Critique of Judgment, prevod sa nemačkog Werner S. Pluhar (Hackett, 1987), str. 160.
  10. Arendt referiše na poznate stihove iz Bure, čin 1, scena 2: Full fathom five thy father lies./Of his bones are corals made./Those are pearls that were his eyes./Nothing of him that doth fade/But doth suffer a sea change/Into something rich and strange // Otac tvoj leži pet hvati duboko./Kosti mu sada postaju korali;/Onaj biser tamo njegovo je oko;/Smrtne mu delove menjaju ti vali/U nešto tako divno, dragoceno” (prevod Živojin Simić i Sima Pandurović), u “Walter Benjamin,” Men in Dark Times (Harcourt Brace, 1968), str. 193.