Teroristički napad Hamasa na Izrael bio je trenutak podele – i razjašnjenja – na levici. Zadatak je bio prost: možete li nedvosmisleno i bez relativizacije osuditi pokolj civila u masakrima, koji izgleda da su bili proračunato sadistički i svirepi? Možete li na trenutak ostaviti po strani svoju legitimnu kritiku vlade Benjamina Netanjahua, naseljavanja Zapadne obale i prilika u Gazi, i izraziti užasnutost masovnim ubijanjem civila?
U delovima akademske zajednice i među aktivistima za društvenu pravdu, gde se identiteti tlačitelja i potlačenih nikada ne dovode u pitanje, mnogi su pali na ovom testu. Reagujući na izjavu koleginice da je ciljanje civila uvek pogrešno, profesorka sa Jejla Zarina Greval je uzvratila: „Naseljenici nisu civili. To nije teško shvatiti.“ (Kasnije je zaključala svoj X nalog.) Čikaški ogranak pokreta Black Lives Matter objavio je sliku paraglajdera, aludirajući na naoružane napadače koji su iz vazduha zaskočili civile na muzičkom festivalu blizu granice Gaze. (Ogranak je kasnije saopštio da se „ne ponosi“ tom objavom, koja je kasnije izbrisana.) Studentske grupe sa Harvarda objavile su pismo u kojem stoji da potpisnici „smatraju izraelski režim u potpunosti odgovornim za svo nasilje koje se odvija“. (Nekoliko tih grupa je u međuvremenu povuklo svoj potpis.)
Njujorški ogranak Demokratskih socijalista Amerike promovisao je skup na kojem su demonstranti uzvikivali „otpor je opravdan kada su ljudi okupirani“, a jedan od učesnika je nosio kukasti krst. Postupak je kritikovala poslanica Aleksandrija Okazio-Kortez, možda najistaknutija ličnost DSA, a usledile su i ostavke pojedinih članova, uključujući komičarku Saru Silverman. U naknadnom saopštenju, Demokratski socijalisti grada Njujorka naveli su da žale zbog „konfuzije“ izazvane načinom izražavanja, ali su dodali: „Takođe smo zabrinuti što su neki odlučili da se fokusiraju na jedan skup, zanemarujući osnovne uzroke nasilja u regionu, eskalaciju kršenja ljudskih prava, izričito genocidnu retoriku krajnje desničarske vlade Benjamina Netanjahua i dehumanizaciju palestinskog naroda.“
U Ujedinjenom Kraljevstvu, gde živim, novinarka iz tvrdo levičarskog medija Novara, Rivka Braun, tvitovala je da je „borba za slobodu retko kad bez krvi i ne treba da se izvinjavamo zbog toga“. (Kasnije je izbrisala post i objasnila da ga je napisala „na brzinu i u trenutku pojačanih emocija“.) Eli Gomersal, predsednica Nacionalnog udruženja studenata Škotske, izvinila se što je delila sadržaj koji opravdava akcije Hamasa. Dva dana ranije, Gomersal je optužila lidera britanskih Laburista, Kira Starmera, da je „saučesnik u smrtima […] trans osoba“ jer je rekao da je „žena odrasla ženska osoba“. Da li vam je to jasno?! Političar sa esencijalističkim pogledom na ženskost je saučesnik u smrtima nedužnih, ali terorista koji bezobzirno ubija ljude na muzičkom festivalu mora biti shvaćen u kontekstu.
U grozničavom svetu društvenih medija, progresivni aktivisti često nastoje da diskredituju izjave mržnje i nepravedne politike kao „nasilje“, pa čak i „genocid“. Ova strategija zvuči groteskno ako ti isti aktivisti nisu spremni da kritikuju Hamas, grupu čiji je osnivački statut izričito genocidan: „Neće biti Sudnjeg dana dok muslimani ne ustanu protiv Jevreja (ne ubiju Jevreje), da se Jevrej zakloni kamenjem i drvećem.“
Mnogi koji iznose zapaljive stavove pripadaju onome što se ponekad naziva „intersekcionalna levica“. Ova tendencija je pod snažnim uticajem akademskih disciplina poput kvir teorije i kritičke teorije rase, kao i postkolonijalnog koncepta „subalterne“ ili marginalizovane klase. Slično izrazu woke, desnica koristi intersekcionalnost kao negativno obeležje – ali za razliku od probuđenosti, ovu oznaku neki aktivisti ponosno prihvataju, posebno akademci i mlade feministkinje.
Do groba ću braniti izvornu koncepciju intersekcionalnosti, pravnu doktrinu koju je razvila američka kritička teoretičarka rase Kimberli Krenšo. Iznela je korisno zapažanje da zakonodavstvo o građanskim pravima obično tretira zaštićene karakteristike poput pola i rase kao odvojene, iako su zapravo često međusobno povezane. Jedan od njenih primera bila je fabrika automobila u Sent Luisu koja je godinama zapošljavala bele žene i crne muškarce, ali nikada crne žene. Čak i nakon što je menadžment prekinuo diskriminaciju, crne žene su uvek bile nisko u hijerarhiji i stoga posebno izložene otpuštanjima. Ali kako su mogle da podnesu tužbu kad nisu bile podvrgnute rasizmu ili seksizmu po sebi, već njihovoj intersekciji?
Međutim, sama Krenšo je bila iznenađena kako se značenje intersekcionalnosti promenilo u popularnoj kulturi. „To se dešava kad ideja krene izvan konteksta i sadržaja“, rekla je 2019. U prelazu iz akademije u mejnstrim, intersekcionalnost se transformisala u puko prebrojavanje slučajeva potlačenosti i u pretpostavku da se borbe za društvenu pravdu savršeno uklapaju – gde su svi marginalizovani na jednoj, a moćni na drugoj strani.
Tako dobijete Kvir za Palestinu, dok je biti kvir u Palestini teško i opasno. (Jedan Hamasov zapovednik je pogubljen 2016. nakon što je optužen za krađu i gej seks.) Takođe dobijete kandidate za vođstvo Laburista koji potpisuju obavezujući dokument u kom se tvrdi da „ne postoji materijalni sukob prava trans osoba i prava žena“, čak i kada – kao u pristupnim pravilima sportskih takmičenja za žene – neki uspesi jedne grupe očigledno idu na štetu druge. Pop verzija intersekcionalnosti ne može da se nosi sa kompleksnošću stvarnog ljudskog života, gde svako od nas može biti, kako kaže Žan-Pol Sartr, „delom žrtva, delom saučesnik, kao i svi ostali“. Uistinu, možete da podržavate palestinski cilj, a da ne pravdate terorizam Hamasa. Možete da kritikujete vojnu reakciju Izraela, a da ne pravdate terorizam Hamasa. Uistinu, držanje principa da je ciljanje civila pogrešno, daje vam moralni autoritet da kritikujete bilo koji izraelski odgovor koji stvara humanitarnu krizu.
Smeštanje Izraela u intersekcionalni okvir uvek je bilo teško, jer su njegovi jevrejski građani istovremeno istorijski potlačeni – preživeli su pokušaj potpunog istrebljenja – i trenutno se nalaze u dominantnom položaju nad Palestincima, što je demonstrirala odluka Netanjahuove vlade da ograniči snabdevanje Gaze strujom i vodom. Simplifikovana logika pop intersekcionalnosti nije u stanju da pomiri to, a to pitanje je izazivalo podele unutar levice mnogo pre subotnjeg napada. Linda Sarsur, jedna od organizatorki Ženskog marša, izjavila je 2017. da su cionizam i feminizam nespojivi: „Jednostavno nema smisla da neko kaže, ‘Da li u pokretu ima mesta za ljude koji podržavaju državu Izrael i ne kritikuju je?’ Nema u feminizmu.“ U januaru 2018, nekoliko pro-palestinskih grupa bojkotovalo je Ženski marš zbog učešća glumice Skarlet Johanson, jer je jednom snimila reklamu za izraelsku kompaniju koja ima fabriku na Zapadnoj obali. S druge strane, jevrejske grupe osudile su tri organizatorke Ženskog marša, uključujući Sarsur, zbog veza sa otvoreno antisemitskim liderom organizacije Islamska nacija, Luisom Farakanom.
Tu je takođe značajno levičarsko uverenje u ispravnost pristupa „napad odozdo“, što je derivat teorije tačke gledišta. I ova ideja je mutirala od razumne opservacije da različite grupe imaju različito znanje zasnovano na njihovim iskustvima – nikada nisam doživela da me zaustavi saobraćajni policajac kao crnog muškarca, što ograničava moje razumevanje policije – u ideju da se na vas primenjuju različita pravila u zavisnosti od vašeg društvenog položaja. Kada potlačena grupa koristi nasilje protiv tlačitelja, to je opravdani „otpor“. Mnogi od nas prihvataju blažu verziju ove pretpostavke: britanske sifražetkinje su počele da razbijaju prozore i bacaju bombe kada su zaključile da pisanje pisama i marševi ne daju rezultata, a istorija ih danas pamti kao heroine. Ali nekako, u slučaju upada iz Gaze u Izrael, ideja „napada odozdo“ proširena je na ubijanje dece. Jednostavno ne mogu da pojmim kako bilo koja samoproglašena feministkinja može da gleda snimke naoružanih militanata kako razvlače ženu čije pantalone deluju natopljene krvlju – i odluči da u toj situaciji ta žena ima moć i zaslužuje svoju sudbinu.
Puke razmere izvinjenja i povlačenja izrečenog posle inicijalnog talasa zapaljivih izjava, sugeriše da su neki od njihovih autora brzopleto pokušali da izraze solidarnost, pre nego što su shvatili šta je to što podržavaju. Kako pun obim varvarstva počinjenog prošle subote postaje jasniji, pojedini na intersekcionalnoj levici revidiraju svoje reakcije. Međutim, drugi zaoštravaju retoriku. Suočeni sa stvarnim nasiljem genocidnih terorista, pali su na testu.
The Atlantic, 13.10.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 17.10.2023.