Posle šoka koji je Izrael doživeo zbog strahota 7. oktobra, usledio je šok zbog reakcije „globalne levice“, posebno američke. Kako se desilo da umesto solidarnosti zbog ubistva nevinih građana Izraela, izbiju žestoke demonstracije protiv izraelske vlade i pozivi na momentalni prekid vatre? Zašto je onima koji su uvek bili za solidarnost i mir, sada teško da saosećaju sa izraelskom patnjom?
Zapitanost su ubrzo zamenile optužbe. Govori se da su demonstranti, uglavnom mladi, u najboljem slučaju vođeni neznanjem, ili ogoljenim antisemitizmom. Čak i oni koji se svrstavaju u liberalni tabor u Izraelu, smatraju da nema smisla slušati šta trenutno govore pripadnici američke levice i da je možda kucnuo čas za rastanak.
Osećaj izdaje je razumljiv, ali bi Izraelci ipak trebalo da saslušaju demonstrante, jer njihova aktivnost nije podrugljivo trolovanje, već je zasnovana na formiranom pogledu na svet i sudbonosnom istorijskom iskustvu koji dele sa svojim republikanskim vršnjacima. Ono što je odredilo doživljaj nove generacije jeste 11. septembar 2001, bilo da su ga sami iskusili ili da su rasli sa traumama ratova koji su usledili. U naletu besa i žudnje za osvetom zbog smrti više hiljada nevinih ljudi, Sjedinjene Države su okupirale i uništile Irak i Avganistan, slomile državnu vlast i civilne organizacije u ovim zemljama, potpalile građanske ratove u kojima je izgubljeno na stotine hiljada života. Ako to nije dovoljna moralna tragedija, ovi ratovi su se pokazali i kao veliki diplomatski i politički promašaj. Umesto stabilnosti i sigurnosti, okupacija je dovela do uspona ISIL-a, jačanja neprijateljskih milicija u Iraku i povratka talibana na vlast u Avganistanu.
Za starije Amerikance čiji se pogled na svet formirao u godinama hladnog rata, kao što je predsednik Joe Biden, ovi ratovi predstavljaju nesreću, ali ne više od toga. I za demokrate i za republikance, Sjedinjene Države su bile i ostale svetionik demokratije u neprijateljskom svetu. Stoga SAD i njihovi saveznici imaju pravo i obavezu da nastave da koncentrišu veliku vojsku po celom svetu, da se upliću u lokalne sukobe i vode ratove širom sveta kako im odgovara. Mlađi Amerikanci koji su odrasli u periodu mira devedesetih godina, sloma komunističkog bloka, mirovnih sporazuma na Bliskom istoku i završetka konflikta u Severnoj Irskoj, imaju poteškoće da se identifikuju sa idejom Sjedinjenih Država u ulozi svetskog policajca. Za njih obnova ratova na Bliskom istoku i Avganistanu, kao i američko uplitanje, predstavljaju katastrofu koja slabi američku ekonomiju i društvo, dok jača opasan populistički trend.
Za mnoge pripadnike američke levice, neograničena podrška Sjedinjenih Država Izraelu predstavlja sastavni deo ove destruktivne strategije, koja je usko povezana sa republikanskom retorikom i militantnošću (posebno predsednika Georga Busha mlađeg), trošenjem milijardi na oružje i ratove u svetu, dok se civilno društvo i infrastruktura kod kuće zapostavljaju. S druge strane, američka desnica je nakon Bushove ere prešla u separatizam koji se graniči sa nacionalizmom i bez obzira na njegove motive, rezultat je poziv na povlačenje iz svetskih sukoba. Trumpova retorika je bila krajnje proizraelska (u skladu sa prethodnim republikanskim administracijama), ali je on u praksi slao manje oružanih snaga i pomoći od svojih prethodnika.
Upozorenje protiv ponavljanja grešaka iz prošlosti, mešanja u međunarodne sukobe po cenu američkog novca i krvi sa lažnim opravdanjima, nije samo zahtev dela odrođenih intelektualaca ili razmaženih studenata koji žive pod staklenim zvonom. Nije u pitanju ni antisemitizam skriven pod maskom podrške Palestini. To je preovlađujuće raspoloženje koje prevazilazi stranačku pripadnost i može se naći među mlađim pripadnicima radničke klase, članovima sindikata koji čine važan stub Demokratske stranke, kao i među sindikalno neorganizovanim radnicima koji naginju desnici. Ako su ranije sindikalne vođe podržavale Izrael (čak su kupovale izraelske obveznice u znak solidarnosti), pripadnici nove generacije, koji su na svojoj koži osetili vojnu službu na Bliskom istoku, osećaju bes zbog insistiranja da se nastavi istim putem koji je doveo do vojnih katastrofa. Pod njihovim uticajem, nekoliko velikih i važnih radničkih sindikata u Sjedinjenim Državama, predvođeni sindikatom radnika mašinske industrije, dodali su osudi Hamasovog nasilja i podršku momentalnom prekidu vatre. Zahtev za uvođenje ekonomskih sankcija i povlačenje investicija iz Izraela samo je pitanje vremena.
Ljudi koji utiču na javno mnjenje i mediji u Izraelu zasad mogu da odbacuju mišljenje mlađe generacije kao prolaznu besmislicu. Sjedinjene Države će i narednih godina voditi generacija koja gaji simpatije prema Izraelu i spremna je da ignoriše započete ratove u Iraku i Avganistanu. Dugoročno, međutim, odlučivanje će preuzeti mlađa generacija, pa će i demokrate i republikanci početi da oblikuju novu politiku u skladu sa svojim pogledom na svet. Današnja politika Izraela postavlja temelj za oštru diplomatsku konfrontaciju sa našim najvažnijim i najvećim saveznikom, čija se automatska podrška više neće podrazumevati.
Udi Greenberg, Haaretz, 15.01.2024.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 20.01.2024.