„Zadatak pesnika“, kaže jedan od likova u Satanskim stihovima Salmana
Rushdiea, jeste da „daje imena stvarima koje se ne mogu imenovati, da
otkriva laži, da pokreće rasprave, da oblikuje svet i ne dozvoljava mu
da zaspi“. „Ako iz rana koje nanosi svojim stihovima poteku reke krvi“,
dodaje narator, „to će mu biti hrana“.
Dok teško povređeni Rushdie
leži u bolnici u Pensilvaniji, teško je oteti se zastrašujućem utisku
da su to bile proročanske reči, jer bes izazvan njegovim romanom već je
prolio reke krvi, a sada i krv samog autora.
U ovom slučaju
šokirani smo ne samo zbog divljaštva samog čina, već i zato što se pred
napad činilo da je Rushdie konačno trijumfovao nad zlom fatve. Smrtna
presuda koju je objavio iranski ajatolah Homeini na Dan zaljubljenih
1989. godine prinudila je Rushdiea da gotovo celu deceniju provede
skrivajući se. Fatva nikada nije povučena, ali činilo se da više ne
predstavlja ozbiljnu pretnju, pa je Rushdie poslednje dve decenije vodio
gotovo normalan život. Onda se dogodio napad u petak.
Motivi napada nisu sasvim jasni. Ipak, nemoguće je prevideti mračnu senku Homeinijeve smrtne presude u njegovoj pozadini.
Rushdiejev
slučaj bio je prekretnica u britanskom političkom i kulturnom životu.
Na površinu su isplivali problemi radikalnog islama i terorizma, pitanje
granica slobode govora i granica tolerancije. Za mnoge je to bila
prekretnica u načinu razmišljanja o ovim temama. Neprijateljstvo prema
muslimanima od tada je u porastu. U isto vreme sve šire je prihvaćena
predstava o moralnoj neprihvatljivosti vređanja drugih kultura ili
religija u pluralističkim društvima.
Satanski stihovi,
Rushdiejev četvrti roman, bio je istraživanje migrantskog iskustva isto
koliko i priča o islamu, jednako žestok u osudama kako rasizma tako i
religije. Ali teme kojima se Rushdie bavio ovde su manje važne od onoga
za šta je njegov roman postao simbol. Osamdesete su decenija u kojoj je
počeo proces raspadanja tradicionalnih političkih i moralnih granica,
proces s kojim se i dan danas nosimo.
Rushdie je mapirao taj novi
teren uspešno prenoseći osećaj izmeštenosti i dislociranosti koji je za
njega bio izvor ushićenja. Dok se skrivao, zapisao je da su Satanski stihovi
„ljubavna pesma posvećena našim polutanskim sopstvima“, delo koje
„slavi hibridnost, mešanje, susretanje, transformacije koje proističu iz
novih i neočekivanih spojeva ljudskih bića, kultura, ideja, politika,
filmova, pesama“. Mnogi kritičari Satanskih stihova veruju da „mešanje s drugim kulturama neizbežno vodi do razvodnjavanja i propadanja sopstvene kulture. Ja ne mislim tako“.
Dok
je Rushdie slavio rastakanje tradicionalnih granica, drugi su čeznuli
za novim izvesnostima. Pre ovog slučaja, fundamentalistički islam nije
bio rasprostranjen u muslimanskim zajednicama na zapadu, ali potom je
brzo stekao uporište, nudeći izvesnost i čistotu za kojom su mnogi
počinjali da čeznu.
Kampanja protiv Rushdiea bila je možda prvi
veliki izliv besa izazvan prljanjem identitetskih simbola u trenutku
kada su oni počeli da dobijaju novi značaj. Među Britancima muslimanskog
porekla koji su odrastali 70-ih ili početkom 80-ih godina 20. veka mali
je broj onih koji su pripadnost „muslimanskoj“ zajednici doživljavali
kao svoj primarni identitet. Slučaj Rushdie otkrio je promenu u
autopercepciji i početak nastajanja jednog osobeno muslimanskog
identiteta.
Bitka koja se povela povodom Rushdievog romana snažno
je delovala i na liberale, među kojima su mnogi i sami bili zbunjeni
nestajanjem starih izvesnosti. Neki su čitav slučaj protumačili kao
„sukob civilizacija“, posežući za jezikom identiteta da bi
problematizovali prisustvo muslimana kao grupe koja se ne može
prilagoditi zapadnim vrednostima, što je stav koji se proširio u
poslednje tri decenije.
Neki drugi liberali zaključili su da
slučaj Rushdie pokazuje da su potrebni dodatni mehanizmi kontrole javnog
govora. U kontekstu današnjeg vremena vredi prisetiti se žestine
reakcija koje su usledile posle fatve. Osim što je Rushdie bio prinuđen
da se skriva, zabeleženo je nekoliko slučajeva podmetanja bombi u
knjižare, čak i ubistava prevodilaca i izdavača.
Ipak, izdavačka kuća Penguin nije se dala pokolebati u rešenosti da objavi Satanske stihove.
Direktor kuće Peter Mayer izjavio je da je u pitanju „mnogo više od
sudbine jedne knjige“, jer od reakcije Penguina „zavisi budućnost
slobode mišljenja, bez čega ne može biti izdavaštva kakvo poznajemo“.
Danas
to zvuči kao stav iz nekih davno prošlih vremena. Veliki broj ljudi je
uveren da je funkcionisanje pluralističkih društava moguće jedino ako
njihovi pripadnici prihvate samocenzuru i postave granice „kritici
najdubljih uverenja druge strane“, kako je to formulisao sociolog Tariq
Modood.
Ja ne mislim tako. Upravo u pluralističkim društvima
sloboda govora je posebno važna. U takvim društvima neizbežno je i
ponekad neophodno povrediti osećanja druge strane. Neizbežno, zato što
tamo gde ljudi duboko drže do suprotstavljenih uverenja sukobe nije
moguće izbeći, pa je bolje otvoreno ih rešavati nego ih potiskivati u
ime uzajamnog „poštovanja“.
To je i neophodno zato što svaki oblik
društvenog progresa podrazumeva povređivanje nečijih najdubljih
uverenja. „Tako se ne sme govoriti“, odgovaraju ljudi na pozicijama moći
kada se ta moć dovede u pitanje. Pristajanjem na to da se određene
stvari ne smeju govoriti zapravo prihvatamo da se određeni oblici moći
ne smeju dovoditi u pitanje.
Ono što se opisuje kao „uvreda za
zajednicu“ često je već predmet polemika koje se vode u toj zajednici.
Otuda u raspravama o povredama ove vrste često učestvuju upravo umetnici
iz manjinskih zajednica – ne samo Rushdie, već i Hanif Kureishi, Monica
Ali, Gurpreet Kaur Bhatti, Sooreh Hera, MF Husain i mnogi drugi.
Rushdiejevi
kritičari ne govore u ime muslimana ništa više nego što to čini sam
Rushdie. Oni zastupaju različite struje mišljenja koje su unutar
muslimanskih zajednica već postojale. Rushdie daje glas radikalnom,
sekularnom raspoloženju koje je 80-ih godina bilo jasno vidljivo.
Njegovi kritičari govore u ime nekih od najkonzervativnijih struja.
Ograničavanjem prava na povredu najviše gube progresivni glasovi koje
predstavnici konzervativnih struja žele da ućutkaju. Izazovi koje
upućuju tradicionalnim normama prikazuju se i osporavaju kao
„uvredljivi“.
Ljudska bića, primetio je Rushdie u eseju U dobroj veri
iz 1990, „oblikuju svoju budućnost tako što raspravljaju, postavljaju
pitanja i izgovaraju neizgovorivo; ne čine to klanjajući se bilo kojim
bogovima ili ljudima“.
Možemo se samo nadati da će se Salman
Rushdie oporaviti od strašnog napada. I moramo insistirati na pravu da
nastavimo da „govorimo neizgovorivo“ i dovodimo u pitanje granice koje
postavljaju rasisti i verski bigoti. Sve manje od toga bila bi izdaja.
The Guardian, 14.08.2022.
Preveo Đorđe Tomić